NOVA KNjIGA
ODJEK PESNIKOVOG BIĆA
Posle prve knjige pesama Miroljuba Moravčevića „Uzalud reči“ (1983), o kojoj je dr Miroslav Ž. Čarkić pisao i predavao studentima srbistike na ruskom Univerzitetu „Lomonosov“, ukazujući na pesnikov katren kao „strofoidnu formu“, postupak „nepoznat u srpskom pesništvu“, ove godine, autor se oglašava drugom pesničkom zbirkom pod nazivom „Odjek bića“.
Svoje pevanje, umesto predgovora, kao prolog, Moravčević započinje „Obraćanje(m) pesmi“, koja je „trava lekovita i „vatra neugasla“, jedina sigurnost i izvesno utočište. Knjiga je podeljena na osam ciklusa, što ne znači da je tematski razjedinjena, naprotiv, sve celine su protkane večnim temama na autentičan način i povezane u koherentnu celinu. Prvi ciklus, „Kućište“, otvara se pesmom „Ratne slike“ gde je „Kob/ I u nadanju/ Red ledenica ““ još/ pod sterhom onom našom/ Dob/ Tamo gde vidim/ još uvek ponesu me/ Bulke crvene, to polje deteline/ Zob“. Ratnoj tematici vraća se autor u nekolikim pesmama, o Prvom svetskom ratu, sa svojim senkama i strepnjom, neizvesnošću i strahom, koji se potvrđuje u „besnom i podmuklom“ bombardovanju. Nesigurnost i zapitanost nad sudbinom sveta provlači se kroz ovaj zbornik do samog kraja, jer smo „na početku strašnog veka“ u kom „svi slušaju Velikog brata“, zbog čega pesnik poručuje čitaocima ““ „Budimo savest čovečanstva“. Od misli o trećem i poslednjem ratu, pretnjom pod kojom svi živimo, svesno ili nesvesno, pesnik nas odvraća slikama iz detinjstva u kome je njegov pradeda živeo u svom nepomućenom domaćinskom miru, sećanjem na rodnu Mačvu, lirskim zapisima o „ljubavi nesmirenoj“ jednog leta, „dok nije zavejao sneg kao besno pseto“... Od puta u Valjevo, preko Alanovića navoza i Tekeriša u svitanje, dok „po Ceru šumi cerje“, pesnik nas vodi do svog „kućišta“ u koje se vraća a pamti ga drugačijeg, osim stare lipe koja ćuti „o svemu što je dato od Boga/ a moralo nije/ preživelo se mnogo toga...“
Svoj pesnički kredo, Moravčević iznosi u pesmi posvećenoj Branku Miljkoviću, koji je, pored Vaska Pope, očigledno, jedan od njegovih uzora. Večita je potreba pesnika da pronese svoju reč, kao i zapitanost da li će je neko prepoznati, što je „zaveštanje neko“ kojim „sebi se protivreči“. Iako promišlja o „uzaludnosti reči“, zna da, ukoliko bi prećutao, ostao bi zagrcnut i nem, začuđen pred tajnom života i sopstvenog postojanja.
U pesmi „Odjek bića“, kojom zatvara svoj pesnički krug u istoimenoj zbirci, u kojoj je „šuma svima ista“ i „iz koje izlazak igleda nemoguć“, autor postavlja pitanje - „kud sa ovim životom“, ostavljajući i sebe i čitaoce bez odgovora, ali poslanstvo poezije i nije u tome da daje odgovore, nego da, pored ostalog, iznova traga.
„Knjiga Mire Moravčevića „Odjek bića“ osvežava savremeno srpsko pesništvo i zato joj pripada visoko mesto u savremenoj izdavačkoj produkciji.“
(Ljubomir Ćorilić, iz pogovora „Staro i novo u poeziji Mire Moravčevića“)
Svoje pevanje, umesto predgovora, kao prolog, Moravčević započinje „Obraćanje(m) pesmi“, koja je „trava lekovita i „vatra neugasla“, jedina sigurnost i izvesno utočište. Knjiga je podeljena na osam ciklusa, što ne znači da je tematski razjedinjena, naprotiv, sve celine su protkane večnim temama na autentičan način i povezane u koherentnu celinu. Prvi ciklus, „Kućište“, otvara se pesmom „Ratne slike“ gde je „Kob/ I u nadanju/ Red ledenica ““ još/ pod sterhom onom našom/ Dob/ Tamo gde vidim/ još uvek ponesu me/ Bulke crvene, to polje deteline/ Zob“. Ratnoj tematici vraća se autor u nekolikim pesmama, o Prvom svetskom ratu, sa svojim senkama i strepnjom, neizvesnošću i strahom, koji se potvrđuje u „besnom i podmuklom“ bombardovanju. Nesigurnost i zapitanost nad sudbinom sveta provlači se kroz ovaj zbornik do samog kraja, jer smo „na početku strašnog veka“ u kom „svi slušaju Velikog brata“, zbog čega pesnik poručuje čitaocima ““ „Budimo savest čovečanstva“. Od misli o trećem i poslednjem ratu, pretnjom pod kojom svi živimo, svesno ili nesvesno, pesnik nas odvraća slikama iz detinjstva u kome je njegov pradeda živeo u svom nepomućenom domaćinskom miru, sećanjem na rodnu Mačvu, lirskim zapisima o „ljubavi nesmirenoj“ jednog leta, „dok nije zavejao sneg kao besno pseto“... Od puta u Valjevo, preko Alanovića navoza i Tekeriša u svitanje, dok „po Ceru šumi cerje“, pesnik nas vodi do svog „kućišta“ u koje se vraća a pamti ga drugačijeg, osim stare lipe koja ćuti „o svemu što je dato od Boga/ a moralo nije/ preživelo se mnogo toga...“
Svoj pesnički kredo, Moravčević iznosi u pesmi posvećenoj Branku Miljkoviću, koji je, pored Vaska Pope, očigledno, jedan od njegovih uzora. Večita je potreba pesnika da pronese svoju reč, kao i zapitanost da li će je neko prepoznati, što je „zaveštanje neko“ kojim „sebi se protivreči“. Iako promišlja o „uzaludnosti reči“, zna da, ukoliko bi prećutao, ostao bi zagrcnut i nem, začuđen pred tajnom života i sopstvenog postojanja.
U pesmi „Odjek bića“, kojom zatvara svoj pesnički krug u istoimenoj zbirci, u kojoj je „šuma svima ista“ i „iz koje izlazak igleda nemoguć“, autor postavlja pitanje - „kud sa ovim životom“, ostavljajući i sebe i čitaoce bez odgovora, ali poslanstvo poezije i nije u tome da daje odgovore, nego da, pored ostalog, iznova traga.
„Knjiga Mire Moravčevića „Odjek bića“ osvežava savremeno srpsko pesništvo i zato joj pripada visoko mesto u savremenoj izdavačkoj produkciji.“
(Ljubomir Ćorilić, iz pogovora „Staro i novo u poeziji Mire Moravčevića“)
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
