IN MEMORIAM
DR VELIBOR ““ BORA BULIĆ
Na putu ostvarenja životnih želja postoje brojni zahtevi, zamke i zablude. Uglavnom velikim trudom želje ostvare. Neki od ostvarenja želja odustanu. Neki ostvarenje svojih želja odlože, ali ih ipak ostvare u nekim povoljnijim okolnostima. To potvrđuje, u ponedeljak, 18. maja ove godine, upokojeni dr Velibor-Bora Bulić, lekar u penziji iz Šapca«.
Dr Bora Bulić, direktni potomak Srba iz Like, rođen je 1943. godine u Negotinu. U Šabac je, sa sestrom Radom i roditeljima, prispeo sa sedam godina i na šabačkom Bairu počeo svoje školovanje i odrastanje. Brzo se uklopio, prihvativši „šabačka pravila življenja“, svojom vrcavošću i snalažljivošću. Želeo je da postane lekar. Sa tim željama se upisao na Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu 1962. godine. Iz Šapca je otišao kao talentovani rukometaš i karijeru nastavio u beogradskoj Crvenoj zvezdi. Svetlosti velegrada mladog i temperamentnog Boru su od knjige „skrenuli“ ka lepim sporednim stvarima. Svoje želje je odložio zamenivši ih ulogom saveznog sudije u rukometu u ondašnjoj Jugoslaviji. Bio je najmlađi rukometni sudija u saveznoj ligi. Putovanja, brojne utakmice, turniri, nisu korespondirale sa veoma teškim režimom studiranja na Medicinskom fakultetu. Vedar, duhovit i dinamičan, radovao se druženju sa sportistima, umetnicima glumcima. Nije ni primećivao da vreme brzo prolazi, a njegova želja čeka na ostvarenje. »Kada je shvatio da je mora ostvariti okončao je svoje studije i vratio se u Šabac 1980. godine»
Posle obaveznog lekarskog staža počeo je da radi u Domu zdravlja u Šapcu u Službi opšte medicine, sve do penzionisanja. Uvažavao je svoje kolege i priznavao da su bili od njega brži i efikasniji. Nije im zavideo. Trudio se da ih „prati“ koliko je to bilo moguće. Razumevao ih je možda, bolje nego oni njega. Radio je koliko je mogao. Držao se one latinske „da ne naškodi“ jer je znao da mnogo ne može. Čitao je mnogo da bi opštim obrazovanjem više i bolje svedočio život i ljude oko sebe«.
Svojom neposrednošću je plenio okolinu. Ljude je doživljavao kakvim jesu, bez omalovažavanja i podilaženja. Majci je bio pažljiv sin, sestri drag brat, a nećakama mio ujka. Nije propuštao da “seje“ vedrinu i optimizam. Harmonizovao je svoje životno kretanje između porodice i profesionalnih obaveza. Pokušao je i uspeo da živi bezkonfliktno, da razumom prevaziđe sve sporne trenutke. Tako se završio zemni život. Burno trajao a tiho prestao. Neka se nastavi u onostranom.
Dr Bora Bulić, direktni potomak Srba iz Like, rođen je 1943. godine u Negotinu. U Šabac je, sa sestrom Radom i roditeljima, prispeo sa sedam godina i na šabačkom Bairu počeo svoje školovanje i odrastanje. Brzo se uklopio, prihvativši „šabačka pravila življenja“, svojom vrcavošću i snalažljivošću. Želeo je da postane lekar. Sa tim željama se upisao na Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu 1962. godine. Iz Šapca je otišao kao talentovani rukometaš i karijeru nastavio u beogradskoj Crvenoj zvezdi. Svetlosti velegrada mladog i temperamentnog Boru su od knjige „skrenuli“ ka lepim sporednim stvarima. Svoje želje je odložio zamenivši ih ulogom saveznog sudije u rukometu u ondašnjoj Jugoslaviji. Bio je najmlađi rukometni sudija u saveznoj ligi. Putovanja, brojne utakmice, turniri, nisu korespondirale sa veoma teškim režimom studiranja na Medicinskom fakultetu. Vedar, duhovit i dinamičan, radovao se druženju sa sportistima, umetnicima glumcima. Nije ni primećivao da vreme brzo prolazi, a njegova želja čeka na ostvarenje. »Kada je shvatio da je mora ostvariti okončao je svoje studije i vratio se u Šabac 1980. godine»
Posle obaveznog lekarskog staža počeo je da radi u Domu zdravlja u Šapcu u Službi opšte medicine, sve do penzionisanja. Uvažavao je svoje kolege i priznavao da su bili od njega brži i efikasniji. Nije im zavideo. Trudio se da ih „prati“ koliko je to bilo moguće. Razumevao ih je možda, bolje nego oni njega. Radio je koliko je mogao. Držao se one latinske „da ne naškodi“ jer je znao da mnogo ne može. Čitao je mnogo da bi opštim obrazovanjem više i bolje svedočio život i ljude oko sebe«.
Svojom neposrednošću je plenio okolinu. Ljude je doživljavao kakvim jesu, bez omalovažavanja i podilaženja. Majci je bio pažljiv sin, sestri drag brat, a nećakama mio ujka. Nije propuštao da “seje“ vedrinu i optimizam. Harmonizovao je svoje životno kretanje između porodice i profesionalnih obaveza. Pokušao je i uspeo da živi bezkonfliktno, da razumom prevaziđe sve sporne trenutke. Tako se završio zemni život. Burno trajao a tiho prestao. Neka se nastavi u onostranom.
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
25. april 2024.
