ONI SU PISALI ISTORIJU SRPSKOG LEKARSTVA
SREMAC LEKAR U JADRU
Dr Milenko Marin, praški doktor, Sremac došao na privremeni rad u Loznicu i ostao do kraja života. U znak zahvalnosti za doprinos razvoju zdravstvene zaštite u ovom kraju i uspešnom radu bolnice, na čijem čelu je bio 29 godina, ova ustanova dobila je 1992. godine ime “Dr Milenko Marin“
Geografska odrednica Sremac, zavičaj dr Milenka Marina, namerno je istaknuto u naslovu ovog članka, kao put iz koga se kretalo u obnovi posle Prvog svetskog rata. Naime, tada kao i sada, sve kvalitetno i dobro kretalo se pravcem Sever - Jug. Ratom razorena Srbija trebala je mnogoumnih glava, lekara svakako, da bi se podizala iz ruševina tek formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Loznica, administrativni centar Jadra i srednjeg Podrinja, varošica od 3.000 stanovnika trebala je stručnjaka svih profila, kako bi krenula u proces obnove i napretka. Na mesto sreskog lekara u Loznici Ministarstvo zdravlja uputilo je 1922. godine mladog dr Milenka Marina.
Dr Milenko Marin, rođen je 1891. godine u sremskom selu Mali Radinci u svešteničkoj porodici. Nižu gimnaziju završio je u Rumi, a višu u prestižnoj Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima, gde je pokazao sklonosti ka medicinskim naukama. Ličnim opredeljenjem i sugestijom svojih karlovačkih profesora upisuje studije medicine u Gracu, a potom ih nastavlja u Beču. Kao Srbina događaji iz Prvog svetskog rata, zbog lične bezbednosti, odvode ga iz Beča u Prag, gde završava studije i stiče diplomu doktora opšte medicine jula 1920. godine
Zavidno znanje
Studirajući na ovim prestižnim univerzitetima, (Grac, Beč, Prag), stekao je zavidno znanje za obavljanje lekarske prakse. Nošen uzvišenim rodoljubivim osećanjima, iako nije bio stipendist i nije imao nikakvih obaveza prma novoformiranoj Zemlji, stavlja se na raspolaganje Ministarstvu zdravlja.
Rešenjem Ministarstva biva postavljen za lekara u Župskom Aleksandrovcu. Tu provodi nepunu godinu dana, potom kratko radi u Krupnju, a 1922. godine prelazi u Loznicu gde je postavljen za sreskog lekara. Na tom mestu je i nasledio dr Živana Jašića o kome je pisano u prošlom broju “Glasnika“. Kao sreski lekar radi samo dve godine i Ministarstvo zdravlja Kraljevine SHS postavlja ga 1924. za upravnika bolnice u Loznici. Na mestu upravnika bolnice ostaće sve do 1953. godine.
Socijalne, zdravstvene i ekonomske prilike u Kraljevini Srbiji i Loznici, bile su izuzetno teške. Za mladog dr Marina izazovne, da proveri svoje znanje i humanost. Shvatio je da celog sebe stavi u poverenu mu službu, kako bi što više mogao pomoći narodu da izađe iz zaostalosti i neprosvećenosti. Danonoćnim radom stekao je poverenje naroda i epitet “narodnog lekara“.
Da bi što više bio u službi napaćenog naroda, pored ordiniranja u bolnici u Loznici uveo je i institut “ordiniranje po kućama u Loznici i okolnim mestima“. Ovo je činio da bi olakšao teškim bolesnicima i poštedeo ih maltretiranja. Umesto njih maltretirao je sebe radi njih, kao što su činili njegovi veliki učitelji u Austriji i Češkoj. Njegovo požrtvovanje narod je prepoznao i zbog toga ga je poštovao i voleo. Koliko je bio u službi svoga naroda svedoči i činjenica da je kupio plac i sagradio kuću pored same bolnice u Loznici, opet, da bi bio na usluzi pacijentima, uvek i u svako doba.
Drugi svetski rat dodatno je pogoršao prilike naroda i dr Milenka Marina stavio na još veća iskušenja. Veliki priliv izbeglica iz Bosne, slabo razvijenu zdravstvenu službu u Srbiji stavio je još u teži položaj. Još predanijim radom dr Marin je nadoknađivao nemaštinu u lekovima i sanitetskom materijalu.
Stizao je da svim učini što je mogao; utvrdi veru, ulije nadu i pruži podršku. Čovek s ostvarenim neograničnim poverenjem kod naroda, stekao je poverenje i okupacionih vlasti u Loznici. Sa takvim poverenjem mogao je da učini i više, na primer da pomogne u skrivanju Jevreja i progonjenih pripadnika pokreta otpora u ovom delu Srbije.
Osnivač lista “Podrinje“
Sa stečenim opštim obrazovanjem u Karlovačkoj gimnaziji i na univerzitetima u (Gracu, Beču i Pragu), Loznici se predstavio kao “omnipotentni“ deo lekarstva. Naime kako je uz gimnaziju pohađao i muzičku školu, svirao je dobro violinu, pa je i tu sposobnost stavio u funkciju narodnog prosvećivanja. Kao član društva “Karadžić“ svirao je u orkestru violinu i rukovodio muzičkom sekcijom.
Osnovao je list Društva “Podrinja“, bio je član Odbora za obnavljanje Vukove kuće i ustanovljenje Vukovog sabora (1933), za podizanje Vukovog doma kulture (1937) i postavljanja Vukovog spomenika u Loznici. Odlikovan je Ordenom Svetog Save (za građanske vrline i zasluge). Za posleratne zasluge takođe je odlikovan Ordenom zasluga sa zlatnim vencem, Ordenom rada, Vukovom nagradom i opštinskom nagradom “23. septembar“.
U znak zhvalnosti za doprinos razvoju zdravstvene zaštite u ovom kraju i uspešnom radu bolnice na čijem čelu je bio 29 godina, ova ustanova je dobila 1992. ime “Dr Milenko Marin“ koje i danas sa ponosom nosi. Pred Poliklinikom postavljena je njegova bista, kao znak trajne zahvalnosti blagodarnih Lozničana.
Dr Milenko Marin je građanima Jadra i Loznice poklonio svu svoju ljubav i stečeno znanje, bezuslovno. Preminuo je u martu 1975. godine u Loznici, ispraćen masom blagodarnog naroda, što je bila najbolja potvrda njegovih ljudskih i lekarskih vrednosti. Svog poroda nije imao, njegova deca su bili svi Lozničani i građani srednjeg Podrinja. Njegova svakodnevno mala životno velika, trajno uzorna dela, ostaće kao veliki prilog istorije Srpskog lekarstva.
Nesebično je pružio zaštitu svom kolegi dr Solomonu Adanji, urologu i posleratnom profesoru na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, skrivajući ga u svojoj kući rizikujući svoj i život svoje supruge“.
Loznica, administrativni centar Jadra i srednjeg Podrinja, varošica od 3.000 stanovnika trebala je stručnjaka svih profila, kako bi krenula u proces obnove i napretka. Na mesto sreskog lekara u Loznici Ministarstvo zdravlja uputilo je 1922. godine mladog dr Milenka Marina.
Dr Milenko Marin, rođen je 1891. godine u sremskom selu Mali Radinci u svešteničkoj porodici. Nižu gimnaziju završio je u Rumi, a višu u prestižnoj Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima, gde je pokazao sklonosti ka medicinskim naukama. Ličnim opredeljenjem i sugestijom svojih karlovačkih profesora upisuje studije medicine u Gracu, a potom ih nastavlja u Beču. Kao Srbina događaji iz Prvog svetskog rata, zbog lične bezbednosti, odvode ga iz Beča u Prag, gde završava studije i stiče diplomu doktora opšte medicine jula 1920. godine
Zavidno znanje
Studirajući na ovim prestižnim univerzitetima, (Grac, Beč, Prag), stekao je zavidno znanje za obavljanje lekarske prakse. Nošen uzvišenim rodoljubivim osećanjima, iako nije bio stipendist i nije imao nikakvih obaveza prma novoformiranoj Zemlji, stavlja se na raspolaganje Ministarstvu zdravlja.
Rešenjem Ministarstva biva postavljen za lekara u Župskom Aleksandrovcu. Tu provodi nepunu godinu dana, potom kratko radi u Krupnju, a 1922. godine prelazi u Loznicu gde je postavljen za sreskog lekara. Na tom mestu je i nasledio dr Živana Jašića o kome je pisano u prošlom broju “Glasnika“. Kao sreski lekar radi samo dve godine i Ministarstvo zdravlja Kraljevine SHS postavlja ga 1924. za upravnika bolnice u Loznici. Na mestu upravnika bolnice ostaće sve do 1953. godine.
Socijalne, zdravstvene i ekonomske prilike u Kraljevini Srbiji i Loznici, bile su izuzetno teške. Za mladog dr Marina izazovne, da proveri svoje znanje i humanost. Shvatio je da celog sebe stavi u poverenu mu službu, kako bi što više mogao pomoći narodu da izađe iz zaostalosti i neprosvećenosti. Danonoćnim radom stekao je poverenje naroda i epitet “narodnog lekara“.
Da bi što više bio u službi napaćenog naroda, pored ordiniranja u bolnici u Loznici uveo je i institut “ordiniranje po kućama u Loznici i okolnim mestima“. Ovo je činio da bi olakšao teškim bolesnicima i poštedeo ih maltretiranja. Umesto njih maltretirao je sebe radi njih, kao što su činili njegovi veliki učitelji u Austriji i Češkoj. Njegovo požrtvovanje narod je prepoznao i zbog toga ga je poštovao i voleo. Koliko je bio u službi svoga naroda svedoči i činjenica da je kupio plac i sagradio kuću pored same bolnice u Loznici, opet, da bi bio na usluzi pacijentima, uvek i u svako doba.
Drugi svetski rat dodatno je pogoršao prilike naroda i dr Milenka Marina stavio na još veća iskušenja. Veliki priliv izbeglica iz Bosne, slabo razvijenu zdravstvenu službu u Srbiji stavio je još u teži položaj. Još predanijim radom dr Marin je nadoknađivao nemaštinu u lekovima i sanitetskom materijalu.
Stizao je da svim učini što je mogao; utvrdi veru, ulije nadu i pruži podršku. Čovek s ostvarenim neograničnim poverenjem kod naroda, stekao je poverenje i okupacionih vlasti u Loznici. Sa takvim poverenjem mogao je da učini i više, na primer da pomogne u skrivanju Jevreja i progonjenih pripadnika pokreta otpora u ovom delu Srbije.
Osnivač lista “Podrinje“
Sa stečenim opštim obrazovanjem u Karlovačkoj gimnaziji i na univerzitetima u (Gracu, Beču i Pragu), Loznici se predstavio kao “omnipotentni“ deo lekarstva. Naime kako je uz gimnaziju pohađao i muzičku školu, svirao je dobro violinu, pa je i tu sposobnost stavio u funkciju narodnog prosvećivanja. Kao član društva “Karadžić“ svirao je u orkestru violinu i rukovodio muzičkom sekcijom.
Osnovao je list Društva “Podrinja“, bio je član Odbora za obnavljanje Vukove kuće i ustanovljenje Vukovog sabora (1933), za podizanje Vukovog doma kulture (1937) i postavljanja Vukovog spomenika u Loznici. Odlikovan je Ordenom Svetog Save (za građanske vrline i zasluge). Za posleratne zasluge takođe je odlikovan Ordenom zasluga sa zlatnim vencem, Ordenom rada, Vukovom nagradom i opštinskom nagradom “23. septembar“.
U znak zhvalnosti za doprinos razvoju zdravstvene zaštite u ovom kraju i uspešnom radu bolnice na čijem čelu je bio 29 godina, ova ustanova je dobila 1992. ime “Dr Milenko Marin“ koje i danas sa ponosom nosi. Pred Poliklinikom postavljena je njegova bista, kao znak trajne zahvalnosti blagodarnih Lozničana.
Dr Milenko Marin je građanima Jadra i Loznice poklonio svu svoju ljubav i stečeno znanje, bezuslovno. Preminuo je u martu 1975. godine u Loznici, ispraćen masom blagodarnog naroda, što je bila najbolja potvrda njegovih ljudskih i lekarskih vrednosti. Svog poroda nije imao, njegova deca su bili svi Lozničani i građani srednjeg Podrinja. Njegova svakodnevno mala životno velika, trajno uzorna dela, ostaće kao veliki prilog istorije Srpskog lekarstva.
Nesebično je pružio zaštitu svom kolegi dr Solomonu Adanji, urologu i posleratnom profesoru na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, skrivajući ga u svojoj kući rizikujući svoj i život svoje supruge“.
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
18. april 2024.
