PRVA GENERACIJA EKONOMSKO-TRGOVINSKE ŠKOLE ŠABAC PROSLAVILA 65 GODINA OD MATURE
PRIJATELjSTVO ZLATA VREDNO
Prava prijateljstva su neraskidiva što je prošle subote pokazala prva generacija maturanata Ekonomsko-trgovinske škole Šabac. Iako su već uveliko zašli u osmu deceniju života čili i veseli okupili su se da proslave jubilej vredan pamćenja ““ šezdeset pet godina od mature.
- Nažalost sve nas je manje. Ostala nas je jedna trećina. Od nekih devedeset troje ostalo je trideset dvoje. One koji nisu sa nama pomenuli smo u prozivci. Bili smo kao braća i sestre a ne školski drugovi, i tako smo ostali do kraja ““ rekla je Milena Vitomirović, udata Đenadić.
U rodni grad svake pete godine vraća se i grupa Beograđanki koje su po završetku školovanja u glavnom gradu tadašnjom planskom raspodelom dobile posao.
- Zdravlje nas još uvek služi. Radujemo se što ćemo provesti ovde jedan dan. Neki su se vratili u Šabac, neki su ostali, a neki su se posle razišli. U Beogradu sam radila u spoljno-trgovinskom preduzeću na deviznim poslovima. Mi se Beograđani sastajemo svake prve srede u mesecu u „Mažestiku“. Viđamo se i družimo. Nove generacije su potpuno drugačije odrasle u odnosu na nas. Mi smo se uvek družili zajedno. I sad smo skupa svi. Pomažemo koliko možemo jedni drugima. Najvažnije je prijateljstvo ““ poručila je Angelina Vučković Marić.
Njihova generacija, po rečima Dragice Milošević, devojački Kuzminac, nikada nije bila pošteđena.
- Imala sam devet godina kada je izbio Drugi svetski rat. Posle rata radne akcije, jedna vlada, druga, peta. Šta reći sem da se ne damo. Možete misliti koliko mi ovo okupljanje znači kada sam došla i posle šezdeset pet godina. Onda možete misliti šta znači to. Imam osamdeset tri pune godine i pet praunuka ““ ponosno je rekla Dragica, nekadašnja najbolja recitatorka Šapca i Srbije.
Pre prozivke u sali Ekonomsko-trgovinske škole sve prisutne, njih dvadesetak, pozdravio je direktor Velimir Kuzmanović.
- Želeo bih da vas od srca pozdravim i da vam čestitam ovaj zaista veliki jubilej. Šezdeset pet godina od mature je jedan veliki datum, jedna velika sreća za sve one sa kojima se danas srećemo i u isto vreme sigurno jedna velika uspomena na one koji više nisu sa vama. Meni je zaista velika čast što ste došli u školu i što ste na ovaj način obeležili i našu proslavu Dana škole koja će biti za koji dan. Eto, šezdeset osam godina Ekonomska škola postoji i radi u Šapcu. Vi ste od toga šezdeset pet godina svedoci istorije ove škole. Drago mi je što kad god uđem u školu i kad vidim onaj natpis koji ste ostavili ovde. To je trajna uspomena na jednu zaista uspešnu generaciju koja je ostavila svoj trag u celoj Srbiji, a i tadašnjoj Jugoslaviji ““ istakao je direktor.
Evociranje uspomena, sećanje na školske dane, drugarstva za koje ni vreme ni prostor ne poznaju granice, nastavljeno je uz tradicionalni ručak na kojem nije izostala ni poneka čašica da se nazdravi onima koji nisu sa njima ali i želji da se ponovo okupe za pet godina.
- Nažalost sve nas je manje. Ostala nas je jedna trećina. Od nekih devedeset troje ostalo je trideset dvoje. One koji nisu sa nama pomenuli smo u prozivci. Bili smo kao braća i sestre a ne školski drugovi, i tako smo ostali do kraja ““ rekla je Milena Vitomirović, udata Đenadić.
U rodni grad svake pete godine vraća se i grupa Beograđanki koje su po završetku školovanja u glavnom gradu tadašnjom planskom raspodelom dobile posao.
- Zdravlje nas još uvek služi. Radujemo se što ćemo provesti ovde jedan dan. Neki su se vratili u Šabac, neki su ostali, a neki su se posle razišli. U Beogradu sam radila u spoljno-trgovinskom preduzeću na deviznim poslovima. Mi se Beograđani sastajemo svake prve srede u mesecu u „Mažestiku“. Viđamo se i družimo. Nove generacije su potpuno drugačije odrasle u odnosu na nas. Mi smo se uvek družili zajedno. I sad smo skupa svi. Pomažemo koliko možemo jedni drugima. Najvažnije je prijateljstvo ““ poručila je Angelina Vučković Marić.
Njihova generacija, po rečima Dragice Milošević, devojački Kuzminac, nikada nije bila pošteđena.
- Imala sam devet godina kada je izbio Drugi svetski rat. Posle rata radne akcije, jedna vlada, druga, peta. Šta reći sem da se ne damo. Možete misliti koliko mi ovo okupljanje znači kada sam došla i posle šezdeset pet godina. Onda možete misliti šta znači to. Imam osamdeset tri pune godine i pet praunuka ““ ponosno je rekla Dragica, nekadašnja najbolja recitatorka Šapca i Srbije.
Pre prozivke u sali Ekonomsko-trgovinske škole sve prisutne, njih dvadesetak, pozdravio je direktor Velimir Kuzmanović.
- Želeo bih da vas od srca pozdravim i da vam čestitam ovaj zaista veliki jubilej. Šezdeset pet godina od mature je jedan veliki datum, jedna velika sreća za sve one sa kojima se danas srećemo i u isto vreme sigurno jedna velika uspomena na one koji više nisu sa vama. Meni je zaista velika čast što ste došli u školu i što ste na ovaj način obeležili i našu proslavu Dana škole koja će biti za koji dan. Eto, šezdeset osam godina Ekonomska škola postoji i radi u Šapcu. Vi ste od toga šezdeset pet godina svedoci istorije ove škole. Drago mi je što kad god uđem u školu i kad vidim onaj natpis koji ste ostavili ovde. To je trajna uspomena na jednu zaista uspešnu generaciju koja je ostavila svoj trag u celoj Srbiji, a i tadašnjoj Jugoslaviji ““ istakao je direktor.
Evociranje uspomena, sećanje na školske dane, drugarstva za koje ni vreme ni prostor ne poznaju granice, nastavljeno je uz tradicionalni ručak na kojem nije izostala ni poneka čašica da se nazdravi onima koji nisu sa njima ali i želji da se ponovo okupe za pet godina.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
