Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 690 ▲ 0,44%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(4. јун 2015.)
РАЗГОВОР СА КЊИЖЕВНИЦОМ МАРИЈОМ ЈОВАНОВИЋ

ИЗВАН ПОЛИТИКЕ И САМОРЕКЛАМЕРСТВА

Након представања петог романа “Звуци из подморнице“ Марије Јовановић у књижари Културног центра, посетиоци су имали прилику за опуштен разговор са женом која мисли то што говори, а говори прецизно и директно, без имало претенциозности и фразеологије. Иако несклона медијима у смислу саморекламерства, одвојила је време за читаоце „Гласа Подриња“.
Питање који Вам је роман најдражи био би опште место, али, можемо говорити о томе која је књига понајвише катарзично деловала на Вас?
- Истина је да се не може правити нека разлика, јер онај на коме радите је роман који Вам задаје највише мука и кад изађе, постаје најдражи. Међутим, код мене је обрнут процес, имам потпуно отуђење по завршетку романа, само могу да кажем који је у току процеса, рада на њему, био битан. „Иди, време је“ ми је много значио у неким терапеутским оквирима, после социјалног шока који сам доживела када је убијен премијер Ђинђић, „Довољан разлог“ као стварна катарза у смислу писања о проблему болести или поремећаја о коме се код нас мало прича, а која је игром случаја погодила мени јако блиску особу. У Србији се споро примењују савремене психијатријске методе или се ретко говори о психичким болестима, углавном се трпа под тепих. Одлазак код психијатра се посматра као табу или капитулација, нешто срамно. Дакле, сваки роман јесте нека врста катарзе зато што се бавим корпусом проблема који је за мене у том тренутку велики, а који књижевним средствима покушавам да разрешим. Зато, кад роман изађе из штампе, више му се не враћам, никад га не читам.
Ви сте аутор својих издања, нигде их не рекламирате, ретко се појављујете у медијима, а опет, Ваше књиге су волшебно стигле до читалаца?
- Волшебно, заиста, то је чудо за које немам никакво објашњење. Имала сам 40 година, нико за мене није чуо, дословно сам као Црвенкапица у корпи носила књиге и нудила их по књижарама, наравно, горећи од стида. Дакле, у сопственом издању сам објавила прву књигу у мају 2000. године, а већ сам у јулу имала повратне позиве из књижара да им донесем још књига. Кад сам направила дугу паузу, скоро пет година између књиге „Довољан разлог“ и „Звуци из подморнице“ , за само шест месеци, према анкетама, била је са Гаталициним „Великим ратом“ једна од две најпродаваније домаће књиге и два страна бестселера. Постоје неки читаоци који су ми привржени и неким чудним каналима, „звуцима из подморнице“, там-тамовима, ми се довичемо, догласимо и књига нађе пут до њих.
Ви чувате Вашу приватност, о Вашем животу се мало зна?
- Сматрам да је потпуно нерално да се писци, стављају у ранг глумаца и певача, који се баве врстом посла која нужно подразмева публицитет, а у овој области уметности, дела говоре уместо писца. За мене је то био аксиом, никада се нисам посебно интересовала за биографије писаца, њихове дневнике. Зашто би се о сваком човеку који се бави неким послом знало? То јесте диктат данашњице, али, мени то није у реду. Нисам се трудила, сачувала сам свој етос који сам понела из куће, васпитање ми налаже да неке ствари нису за јавност, јер нису део мог посла, нити имају везе са књигама које пишем. У својој биографији издвајам годину рођења, Филозофски факултет, који ме је негде одредио, и број објављених књига.
За Вашу прву књигу „Сплеткарње са сопсвеном душом“, говорило се да је аутобиографска, Ви то никада нисте демантовали, нисте се упуштали у полемику?
- Ако се после „Часа анатомије“, где је на 300 страна Киш покушао да објасни шта је транспоновање стварности кроз књижевна средства, преобликовање посредног и непосредног искуства, ситуација није променила, стварно не знам шта бих рекла, нити ме занима. Наравно да нисам демантовала инсинуације које су се појавиле после моје прве књиге, јер, нисам желела да залазим у ту каљугу. Књига остаје, а после пет, седам, десет или двадесет година, уколико вреди и чита се, кога ће то да занима? У овом диктату јавне изложености свакога свему и свачиме, мени то не само да није представљало искушење, него није нешто над чим сам се замислила. То би било као да сам се на послу који сам радила поверавала директору какав је мој живот.
За разлику од романа „Иди, време је“, који има политички контекст, у Вашем последњем роману, „Звуци из подморнице“, направили сте политички отклон?
Да, свесно сам то урадила, не дозвољавам више да ме трују. Вратила сам се једној интимној причи о двоје људи који се воле, а потпуно су различити, Дуња је етерично биће, а Ђорђе у математичко-рационалистичком сагледавању ствари. То је прича о нетипичној породици и чудним догађајима после смрти супруге, коју глави јунак доживљава трагично и катарзично у исто време. Једна од тема је искреност. Ђорђе, који је у „сивој зони“ прећуткивања, постаје свестан да би љубав била остваренија да није била базирана на полулажи.
Неки су Вам замерили да сте у роману упутили критике на рачун цркве?
- О цркви као институцији, како у роману, тако и приватном животу, изричем судове који су опште место. То што је црква код нас данас добила неку пренаглашену улогу судије, небеског бића која је недодирљиво не само у смислу плаћања пореза, подлегања било којој врсти нормалног процесуирања, апсолутно неприхватљивих радњи и апостолског пресуђивања о свим друштвено-политичким дешавањима, сматрам бесмисленим. Свака религија је велика страст, а кад се инстуционализује, каналише се, као што нам историја показује, у најнегативније сврхе ““ колонизације, ратове, братоубилаштва....
Какав је Ваш однос према вери?
- Мој однос према вери или нечем надземаљском, ако би се дефинисао као вера у Бога, толико је личан и страстан, на начин на који је говорио само Кјеркегор, филозоф на коме сам дипломирала и који је обележио мој живот. Он је говорио да ако верујеш, стојиш као Аврам пред Господом, увек си ту за Њега, као што је Он ту за тебе, ви имате унутрашњи дијалог, без икаквих посредника, у тешком самопреиспитивању, врло лична, најинтимнија, најсуштинскија питања одигравају се унутар човека. Код поремећених особа се одигравају јавно, а свет је данас поприлично поремећен са саморекламерстом и егоцентризмом које је издигнуто на постулат живљења.
То се јасно види на друштвеним мрежама?
- Да сам на некој од њих, а нисам, наравно, заиста бих се питала да ли било кога на свету интересује крштење мог детета, слава код кумова, мој селфи са другарицом на плажи...? Одакле та потреба за фотографисањем и обавештавањем свих о свему што радимо? Не разумем зашто људи себи придају толики значај.
На уобичајено питање да ли има поруку за читаоце „Гласа Подриња“, Марија је одговорила да нема, да свако мора да пронађе своју поруку, да ослушкује себе и види шта му је чинити - „Чувајте се оних који Вам прописују и саветују са висине шта би и како требало да радите у сопственом животу. Што човек више духовно напредује, он је све скромнијји и запитанији. Мој живот је пун питања, порука немам“.
Марија Јовановић је рођена 1959. године. Завршила је Филозофски факултет у Београду. До сада је објавила романе: „Сплеткарење са сопственом душом“, „Као да се ништа није догодило“, „Иди, време је“, „Довољан разлог“ и „Звуци из подморнице“. Живи на релацији Београд ““ Барселона.
М.Филиповић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa