RAZGOVOR SA KNjIŽEVNICOM MARIJOM JOVANOVIĆ
IZVAN POLITIKE I SAMOREKLAMERSTVA
Nakon predstavanja petog romana “Zvuci iz podmornice“ Marije Jovanović u knjižari Kulturnog centra, posetioci su imali priliku za opušten razgovor sa ženom koja misli to što govori, a govori precizno i direktno, bez imalo pretencioznosti i frazeologije. Iako nesklona medijima u smislu samoreklamerstva, odvojila je vreme za čitaoce „Glasa Podrinja“.
Pitanje koji Vam je roman najdraži bio bi opšte mesto, ali, možemo govoriti o tome koja je knjiga ponajviše katarzično delovala na Vas?
- Istina je da se ne može praviti neka razlika, jer onaj na kome radite je roman koji Vam zadaje najviše muka i kad izađe, postaje najdraži. Međutim, kod mene je obrnut proces, imam potpuno otuđenje po završetku romana, samo mogu da kažem koji je u toku procesa, rada na njemu, bio bitan. „Idi, vreme je“ mi je mnogo značio u nekim terapeutskim okvirima, posle socijalnog šoka koji sam doživela kada je ubijen premijer Đinđić, „Dovoljan razlog“ kao stvarna katarza u smislu pisanja o problemu bolesti ili poremećaja o kome se kod nas malo priča, a koja je igrom slučaja pogodila meni jako blisku osobu. U Srbiji se sporo primenjuju savremene psihijatrijske metode ili se retko govori o psihičkim bolestima, uglavnom se trpa pod tepih. Odlazak kod psihijatra se posmatra kao tabu ili kapitulacija, nešto sramno. Dakle, svaki roman jeste neka vrsta katarze zato što se bavim korpusom problema koji je za mene u tom trenutku veliki, a koji književnim sredstvima pokušavam da razrešim. Zato, kad roman izađe iz štampe, više mu se ne vraćam, nikad ga ne čitam.
Vi ste autor svojih izdanja, nigde ih ne reklamirate, retko se pojavljujete u medijima, a opet, Vaše knjige su volšebno stigle do čitalaca?
- Volšebno, zaista, to je čudo za koje nemam nikakvo objašnjenje. Imala sam 40 godina, niko za mene nije čuo, doslovno sam kao Crvenkapica u korpi nosila knjige i nudila ih po knjižarama, naravno, goreći od stida. Dakle, u sopstvenom izdanju sam objavila prvu knjigu u maju 2000. godine, a već sam u julu imala povratne pozive iz knjižara da im donesem još knjiga. Kad sam napravila dugu pauzu, skoro pet godina između knjige „Dovoljan razlog“ i „Zvuci iz podmornice“ , za samo šest meseci, prema anketama, bila je sa Gatalicinim „Velikim ratom“ jedna od dve najprodavanije domaće knjige i dva strana bestselera. Postoje neki čitaoci koji su mi privrženi i nekim čudnim kanalima, „zvucima iz podmornice“, tam-tamovima, mi se dovičemo, doglasimo i knjiga nađe put do njih.
Vi čuvate Vašu privatnost, o Vašem životu se malo zna?
- Smatram da je potpuno neralno da se pisci, stavljaju u rang glumaca i pevača, koji se bave vrstom posla koja nužno podrazmeva publicitet, a u ovoj oblasti umetnosti, dela govore umesto pisca. Za mene je to bio aksiom, nikada se nisam posebno interesovala za biografije pisaca, njihove dnevnike. Zašto bi se o svakom čoveku koji se bavi nekim poslom znalo? To jeste diktat današnjice, ali, meni to nije u redu. Nisam se trudila, sačuvala sam svoj etos koji sam ponela iz kuće, vaspitanje mi nalaže da neke stvari nisu za javnost, jer nisu deo mog posla, niti imaju veze sa knjigama koje pišem. U svojoj biografiji izdvajam godinu rođenja, Filozofski fakultet, koji me je negde odredio, i broj objavljenih knjiga.
Za Vašu prvu knjigu „Spletkarnje sa sopsvenom dušom“, govorilo se da je autobiografska, Vi to nikada niste demantovali, niste se upuštali u polemiku?
- Ako se posle „Časa anatomije“, gde je na 300 strana Kiš pokušao da objasni šta je transponovanje stvarnosti kroz književna sredstva, preoblikovanje posrednog i neposrednog iskustva, situacija nije promenila, stvarno ne znam šta bih rekla, niti me zanima. Naravno da nisam demantovala insinuacije koje su se pojavile posle moje prve knjige, jer, nisam želela da zalazim u tu kaljugu. Knjiga ostaje, a posle pet, sedam, deset ili dvadeset godina, ukoliko vredi i čita se, koga će to da zanima? U ovom diktatu javne izloženosti svakoga svemu i svačime, meni to ne samo da nije predstavljalo iskušenje, nego nije nešto nad čim sam se zamislila. To bi bilo kao da sam se na poslu koji sam radila poveravala direktoru kakav je moj život.
Za razliku od romana „Idi, vreme je“, koji ima politički kontekst, u Vašem poslednjem romanu, „Zvuci iz podmornice“, napravili ste politički otklon?
Da, svesno sam to uradila, ne dozvoljavam više da me truju. Vratila sam se jednoj intimnoj priči o dvoje ljudi koji se vole, a potpuno su različiti, Dunja je eterično biće, a Đorđe u matematičko-racionalističkom sagledavanju stvari. To je priča o netipičnoj porodici i čudnim događajima posle smrti supruge, koju glavi junak doživljava tragično i katarzično u isto vreme. Jedna od tema je iskrenost. Đorđe, koji je u „sivoj zoni“ prećutkivanja, postaje svestan da bi ljubav bila ostvarenija da nije bila bazirana na polulaži.
Neki su Vam zamerili da ste u romanu uputili kritike na račun crkve?
- O crkvi kao instituciji, kako u romanu, tako i privatnom životu, izričem sudove koji su opšte mesto. To što je crkva kod nas danas dobila neku prenaglašenu ulogu sudije, nebeskog bića koja je nedodirljivo ne samo u smislu plaćanja poreza, podleganja bilo kojoj vrsti normalnog procesuiranja, apsolutno neprihvatljivih radnji i apostolskog presuđivanja o svim društveno-političkim dešavanjima, smatram besmislenim. Svaka religija je velika strast, a kad se instucionalizuje, kanališe se, kao što nam istorija pokazuje, u najnegativnije svrhe ““ kolonizacije, ratove, bratoubilaštva....
Kakav je Vaš odnos prema veri?
- Moj odnos prema veri ili nečem nadzemaljskom, ako bi se definisao kao vera u Boga, toliko je ličan i strastan, na način na koji je govorio samo Kjerkegor, filozof na kome sam diplomirala i koji je obeležio moj život. On je govorio da ako veruješ, stojiš kao Avram pred Gospodom, uvek si tu za Njega, kao što je On tu za tebe, vi imate unutrašnji dijalog, bez ikakvih posrednika, u teškom samopreispitivanju, vrlo lična, najintimnija, najsuštinskija pitanja odigravaju se unutar čoveka. Kod poremećenih osoba se odigravaju javno, a svet je danas poprilično poremećen sa samoreklamerstom i egocentrizmom koje je izdignuto na postulat življenja.
To se jasno vidi na društvenim mrežama?
- Da sam na nekoj od njih, a nisam, naravno, zaista bih se pitala da li bilo koga na svetu interesuje krštenje mog deteta, slava kod kumova, moj selfi sa drugaricom na plaži...? Odakle ta potreba za fotografisanjem i obaveštavanjem svih o svemu što radimo? Ne razumem zašto ljudi sebi pridaju toliki značaj.
Na uobičajeno pitanje da li ima poruku za čitaoce „Glasa Podrinja“, Marija je odgovorila da nema, da svako mora da pronađe svoju poruku, da osluškuje sebe i vidi šta mu je činiti - „Čuvajte se onih koji Vam propisuju i savetuju sa visine šta bi i kako trebalo da radite u sopstvenom životu. Što čovek više duhovno napreduje, on je sve skromnijji i zapitaniji. Moj život je pun pitanja, poruka nemam“.
Marija Jovanović je rođena 1959. godine. Završila je Filozofski fakultet u Beogradu. Do sada je objavila romane: „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, „Kao da se ništa nije dogodilo“, „Idi, vreme je“, „Dovoljan razlog“ i „Zvuci iz podmornice“. Živi na relaciji Beograd ““ Barselona.
Pitanje koji Vam je roman najdraži bio bi opšte mesto, ali, možemo govoriti o tome koja je knjiga ponajviše katarzično delovala na Vas?
- Istina je da se ne može praviti neka razlika, jer onaj na kome radite je roman koji Vam zadaje najviše muka i kad izađe, postaje najdraži. Međutim, kod mene je obrnut proces, imam potpuno otuđenje po završetku romana, samo mogu da kažem koji je u toku procesa, rada na njemu, bio bitan. „Idi, vreme je“ mi je mnogo značio u nekim terapeutskim okvirima, posle socijalnog šoka koji sam doživela kada je ubijen premijer Đinđić, „Dovoljan razlog“ kao stvarna katarza u smislu pisanja o problemu bolesti ili poremećaja o kome se kod nas malo priča, a koja je igrom slučaja pogodila meni jako blisku osobu. U Srbiji se sporo primenjuju savremene psihijatrijske metode ili se retko govori o psihičkim bolestima, uglavnom se trpa pod tepih. Odlazak kod psihijatra se posmatra kao tabu ili kapitulacija, nešto sramno. Dakle, svaki roman jeste neka vrsta katarze zato što se bavim korpusom problema koji je za mene u tom trenutku veliki, a koji književnim sredstvima pokušavam da razrešim. Zato, kad roman izađe iz štampe, više mu se ne vraćam, nikad ga ne čitam.
Vi ste autor svojih izdanja, nigde ih ne reklamirate, retko se pojavljujete u medijima, a opet, Vaše knjige su volšebno stigle do čitalaca?
- Volšebno, zaista, to je čudo za koje nemam nikakvo objašnjenje. Imala sam 40 godina, niko za mene nije čuo, doslovno sam kao Crvenkapica u korpi nosila knjige i nudila ih po knjižarama, naravno, goreći od stida. Dakle, u sopstvenom izdanju sam objavila prvu knjigu u maju 2000. godine, a već sam u julu imala povratne pozive iz knjižara da im donesem još knjiga. Kad sam napravila dugu pauzu, skoro pet godina između knjige „Dovoljan razlog“ i „Zvuci iz podmornice“ , za samo šest meseci, prema anketama, bila je sa Gatalicinim „Velikim ratom“ jedna od dve najprodavanije domaće knjige i dva strana bestselera. Postoje neki čitaoci koji su mi privrženi i nekim čudnim kanalima, „zvucima iz podmornice“, tam-tamovima, mi se dovičemo, doglasimo i knjiga nađe put do njih.
Vi čuvate Vašu privatnost, o Vašem životu se malo zna?
- Smatram da je potpuno neralno da se pisci, stavljaju u rang glumaca i pevača, koji se bave vrstom posla koja nužno podrazmeva publicitet, a u ovoj oblasti umetnosti, dela govore umesto pisca. Za mene je to bio aksiom, nikada se nisam posebno interesovala za biografije pisaca, njihove dnevnike. Zašto bi se o svakom čoveku koji se bavi nekim poslom znalo? To jeste diktat današnjice, ali, meni to nije u redu. Nisam se trudila, sačuvala sam svoj etos koji sam ponela iz kuće, vaspitanje mi nalaže da neke stvari nisu za javnost, jer nisu deo mog posla, niti imaju veze sa knjigama koje pišem. U svojoj biografiji izdvajam godinu rođenja, Filozofski fakultet, koji me je negde odredio, i broj objavljenih knjiga.
Za Vašu prvu knjigu „Spletkarnje sa sopsvenom dušom“, govorilo se da je autobiografska, Vi to nikada niste demantovali, niste se upuštali u polemiku?
- Ako se posle „Časa anatomije“, gde je na 300 strana Kiš pokušao da objasni šta je transponovanje stvarnosti kroz književna sredstva, preoblikovanje posrednog i neposrednog iskustva, situacija nije promenila, stvarno ne znam šta bih rekla, niti me zanima. Naravno da nisam demantovala insinuacije koje su se pojavile posle moje prve knjige, jer, nisam želela da zalazim u tu kaljugu. Knjiga ostaje, a posle pet, sedam, deset ili dvadeset godina, ukoliko vredi i čita se, koga će to da zanima? U ovom diktatu javne izloženosti svakoga svemu i svačime, meni to ne samo da nije predstavljalo iskušenje, nego nije nešto nad čim sam se zamislila. To bi bilo kao da sam se na poslu koji sam radila poveravala direktoru kakav je moj život.
Za razliku od romana „Idi, vreme je“, koji ima politički kontekst, u Vašem poslednjem romanu, „Zvuci iz podmornice“, napravili ste politički otklon?
Da, svesno sam to uradila, ne dozvoljavam više da me truju. Vratila sam se jednoj intimnoj priči o dvoje ljudi koji se vole, a potpuno su različiti, Dunja je eterično biće, a Đorđe u matematičko-racionalističkom sagledavanju stvari. To je priča o netipičnoj porodici i čudnim događajima posle smrti supruge, koju glavi junak doživljava tragično i katarzično u isto vreme. Jedna od tema je iskrenost. Đorđe, koji je u „sivoj zoni“ prećutkivanja, postaje svestan da bi ljubav bila ostvarenija da nije bila bazirana na polulaži.
Neki su Vam zamerili da ste u romanu uputili kritike na račun crkve?
- O crkvi kao instituciji, kako u romanu, tako i privatnom životu, izričem sudove koji su opšte mesto. To što je crkva kod nas danas dobila neku prenaglašenu ulogu sudije, nebeskog bića koja je nedodirljivo ne samo u smislu plaćanja poreza, podleganja bilo kojoj vrsti normalnog procesuiranja, apsolutno neprihvatljivih radnji i apostolskog presuđivanja o svim društveno-političkim dešavanjima, smatram besmislenim. Svaka religija je velika strast, a kad se instucionalizuje, kanališe se, kao što nam istorija pokazuje, u najnegativnije svrhe ““ kolonizacije, ratove, bratoubilaštva....
Kakav je Vaš odnos prema veri?
- Moj odnos prema veri ili nečem nadzemaljskom, ako bi se definisao kao vera u Boga, toliko je ličan i strastan, na način na koji je govorio samo Kjerkegor, filozof na kome sam diplomirala i koji je obeležio moj život. On je govorio da ako veruješ, stojiš kao Avram pred Gospodom, uvek si tu za Njega, kao što je On tu za tebe, vi imate unutrašnji dijalog, bez ikakvih posrednika, u teškom samopreispitivanju, vrlo lična, najintimnija, najsuštinskija pitanja odigravaju se unutar čoveka. Kod poremećenih osoba se odigravaju javno, a svet je danas poprilično poremećen sa samoreklamerstom i egocentrizmom koje je izdignuto na postulat življenja.
To se jasno vidi na društvenim mrežama?
- Da sam na nekoj od njih, a nisam, naravno, zaista bih se pitala da li bilo koga na svetu interesuje krštenje mog deteta, slava kod kumova, moj selfi sa drugaricom na plaži...? Odakle ta potreba za fotografisanjem i obaveštavanjem svih o svemu što radimo? Ne razumem zašto ljudi sebi pridaju toliki značaj.
Na uobičajeno pitanje da li ima poruku za čitaoce „Glasa Podrinja“, Marija je odgovorila da nema, da svako mora da pronađe svoju poruku, da osluškuje sebe i vidi šta mu je činiti - „Čuvajte se onih koji Vam propisuju i savetuju sa visine šta bi i kako trebalo da radite u sopstvenom životu. Što čovek više duhovno napreduje, on je sve skromnijji i zapitaniji. Moj život je pun pitanja, poruka nemam“.
Marija Jovanović je rođena 1959. godine. Završila je Filozofski fakultet u Beogradu. Do sada je objavila romane: „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, „Kao da se ništa nije dogodilo“, „Idi, vreme je“, „Dovoljan razlog“ i „Zvuci iz podmornice“. Živi na relaciji Beograd ““ Barselona.
M.Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
