SASVIM (NE)OBIČAN ŽIVOT

Opšte je mesto podela na posebne i obične ljude, no, istina je da je svaki čovek unikatan, zaseban univerzum, koji gubi svoju posebnost onda kada počne da živi kao „sav normaln svet“. Bez namere da se upuštamo u analizu šta bi pojam normalnog podrazumevao (od toga se ograđuje i savremena psihijatrija), pokušaćemo da dočaramo život jednog čoveka.
Doktor Budimir Tirić je rođeni Mišarac, odrastao je u mnogočlanoj porodici, u kojoj se poštovala tradicija i negovale patrijarhalne vrednosti. I danas, u vremenu „izmenjenih“ vrednosti, ako uđete u dvorište kuće u Karađorđevoj 47, imaćete utisak da je vreme zastalo na onom mestu gde se još znalo za red, kada je reč imala svoju težinu, stariji se poštovali, a koreni negovali. U toj kući u kojoj je čuveni dr Bora Tirić dočekivao svoje pacijente, ostalo je nešto drevno i toplo, nešto što buka i ludilo modernog sveta nije uspela ni da pokoleba. Nećete moći to da ne primetite čak i ako vas zaboli zub.
- Osnovni razlog zašto sam se opredelio za stomatologiju je činjenica da je mnogo lakše kad čovek kuka zbog zuba, nego kad cvili zbog duše. Ovde čovek može i da se našali, da spusti tenziju i opusti pacijenta - pojašnjava Buda koji je nastavio tradiciju svoga dede - Lako je kada ste u prilici da od nekoga učite i da se na nekog ugledate. Imao sam sreću da sam odgajen u doktorskoj i prosvetoj kući. Tu sam stekao znanje i prijatelje, što je uticalo na moj život.
Predodređenost, uz povoljan splet okolnosti. Koliko je važno da čovek radi ono za šta je rođen, da živi sopstvenu svrhu, najbolje znaju oni koji su na svom putu zalutali. Doktor Buda je sa takvim oduševljenjem pričao o svom poslu, da su oba njegova sina odlučila da studiraju stomatologiju. Tradicija se nastavlja.
- Tek kad su upisali, shvatili su da to nije samo lepo, nego i teško, kroz osmeh dodaje njegova supruga, saputnik na putu dugom skoro četiri decenije. Dragica je napustila posao u vreme krize devedesetih godina, tada je bila najpotrebnija deci, sada vodi računa o redu u kući i ordinaciji, pomogne kad zatreba, jer je i sama iz zdravstvene struke. Gaji cveće, čuva unuka, čudi se čuđenju prijateljica da može da provodi 24 časa sa mužem - Oboma nam je porodica jako važna, tako smo vaspitavani, a Buda je tih i tolerantan čovek -
Za vreme razgovora, pacijenti su zvali, čula se tiha muzika sa radija, a naš sagovornik je pažljivo birao reči, oslobađaju se suvišnih, pre nego što ih izgovori.
Posle završenog staža, „sva odeljenja je obišao, sve kolege upoznao“, iz Volujca došao u Medicinsku školu u kojoj je ostao sedamnaest godina. Pre 22 godine, odlučio je da otvori svoju ordinaciju, jer se, između ostalog, u njegovoj kući „znalo za privatluk“. Ipak, godinama se dvoumio, bilo je teško, ratno stanje, u ordinaciji „Zelene škole“ nedostajalo je mnogo toga, ali ne za sve, kako to obično i biva, a upravo je to prelomilo Budu da se oproba u privatnoj praksi.
.- Bio sam jedanaesti lekar stomatološke službe koji je primljen u Medicinski centar u Šapcu. Kad sam otvorio privatnu ordinaciju, dobio sam rešenje da sam jedanaesti privati lekar. I inače, u životu, prati me broj jedanaest. To je igra velikih brojeva.
Iako njegova generacija polako odlazi u penziju, a „ima ih dosta, na sreću“, doktor Buda ne razmišlja o povlačenju, već o privilegiji svog posla ““ Kad odem u penziju, neće se dogoditi nikakva revolucionarna promena ““ Nešto drugo ga muči - Vredosti su, ne samo kod nas, nego i u svetu, izmenjene, a ljudi nerealni, svi hoće da imaju dvadeset jednu godinu. Uskoro ćemo doći u situaciju da za ljude budemo kao prodavnica autodelova. Ja ne mislim da je to budućnost ““
Na jednom zidu ordinacije su fotografije predaka, dr Bore Tirića i Milete Milanovića, a na drugom ikona Svetog Save, njegove esnafske slave na koju poziva prijatelje i Svetih Kozme i Damjana, lekarske slave na koju ne odlazi. Do sada nije imao potrebu da pojašnjava svoje razloge, jer „kad nema odjeka, nema svrhe udarati o doboš“.
- Vaspitan sam u tradicionalnom srpskom duhu, da poštujem korene i ne skrnavim nikoga. Manastir na kome se nalaze mošti ovih svetitelja je na Kosovu, srušen. Na slave ne idem ne samo zato što većina mojih kolega ne zna gde se taj manatir nalazi i zato što bi trebalo da svi mi koji smo u toj struci odvojimo bar jedan pusti dinar da se svetinja obnovi.
Buda Tirić je čovek koji ima širok dijapazon interesovanja. Nedavno mu se pružila prilika da sazna svoj genetski kod u istraživanju koje radi SANU, a koje će biti publikovano i zvanično prezentovano u Šapcu - Moja šifra je I1A, koju ima 7% Srba, najstariji evropski genotip, poreklom sa Severa, što se kosi sa teorijom da smo došli sa Karpata. Ali, to je široka tema.
Iako kaže da govori srpski jezik i piše ćirilicu a malo ga ko razume, nadamo se da smo uspeli da prenesemo svoj utisak iz kratkog razgovora sa ovim nadasve odmerenim čovekom, koji voli Mišar o kom priča sa nostalgijom - tu je naš simbol, fijaker, velika kuća, dva borića, brdo, beli konji zekani...
Pokojni Nikola Drašković i ja, uložili smo svojevremeno mnogo truda da se Medicinskoj školi vrati ime „ Dr Andra Jovanović“. Uspeli smo, iako je to u ono vreme bilo radikalno. Nije mi se dalo, ali, trudiću se i dalje da, koliko je u mojoj moći, i Prva narodna apoteka vrati svoje ime ““ „Ilija Ranković“. Niko tu ne bi bio oštećen.