O FENOMENU SRPSKOG USUDA
OGLEDALO DOBRICE ĆOSIĆA
U porti Sabornog hrama u Šapcu, predstavljena knjiga Milivoja Pavlovića „Ogledalo Dobrice Ćosića“. Govorili su dr Ljubomir Ranković, književnik Milomir Kragović i autor. Odabrane odlomke iz knjige, čitao je dramski umetnik Petar Lazić
Rečenicom Maria Vargasa Ljose „Život pisca je intrigantiji od bilo kog njegovog romana“, dr Ljubomir Ranković, započeo je svoje izlaganje o Dobrici Đosiću, ocenjujući da se zapažanje proslavljenog peruanskog Nobelovca itekako očituje u životu srpskog pisca.
- Ćosić je bio veliki bogotražitelj i svedok Isusa Hrista. Bio je carski karavan srpske kulture, koji je sledio svoj cilj, ne obazirući se na pse koji laju. Sve biblijske biografije su kontroverzne. Apostola Pavla, velikog gonitelja hrišćana, Gospod je iščupao iz tog grotla, a Petra, koji ga se tri puta odrekao, izabrao da na njegovoj veri sagradi crkvu svoju. Dobrica je bio oganj koji je prošao kroz oganj. Niko o zlu nije umeo da piše tako on, o Evropi koju je prozreo i koja je nama donosila samo nesreću, zaključio je protođakon koji je, prema sopstvenim rečima, od evrofanatika došao do knjige „Teško tebi, Evropo“.
Knjiga Milivoja Pavlovića „Ogledalo Dobrice Ćosića“, izašla je protekle godine u izdanju Kompanije „Novosti“ iz Beograda u 10.000 primeraka. Urednik izdanja, književnik Milomir Kragović, zaključio je da je „neveseli srski usud da naši ljudi postaju veliki onda kad ih više nema“:
- Dobrica Đosić je, do poslednjeg daha, bio kamenovan od ljudi koji su već zaboravljeni. Kao i Vuk Karadžić, nadživeo je svoje protivnike. Svojim delom, on je obuhvatio ceo jedan vek i dosledno se bavio srpskom sudbinom. Doživeo je preobražaj od Titovog dogmate do velikog disidenta. Glasom ozbiljnog nacionaliste, prvi je progovorio o Kosovu. Za njega je Milovan Vitezović napisao: „Čovek ovog tla, za svako doba/ između dva zla, snađu ga oba“. O svemu je promišljao i svaki dan je u 8 sati sedao za svoj radni sto nad kojim ga je njegova ćerka zatekla mrtvog.
Pisac „Vremena smrti“, pisao je do smrti.
Pavlovićeva knjiga, koja bi se, po formatu i metodologiji, dala svrstati u svedočenje „par lui meme“ ili, njim samim, počela je da nastaje pre više od četiri decenije. Godine 1971., autor je napravio svoj prvi intervju sa Dobricom Ćosićem koji je znao da neće biti objavljen tada, ali mu je savetovao da ga sačuva za vreme kada će moći da bude publikovan. I, obistinile su se reči „pisca čije se strepnje ostvaruju“.
- Poslednji dugi razgovor sam vodio sa Ćosićem februara prošle godine, kad sam počeo da sklapam knjigu i da je dopunjujem dokumentima i iskazima drugih o njemu. Davao sam mu, u delovima, poglavlja buduće knjige, na ogled i autorizaciju. On je strpljivo čitao, proveravajući datume, imena ljudi, sela i gradova, i vraćao mi. Krajem aprila, dve nedelje pred smrt, vratio mi je poslednje pročitano i odobreno poglavlje s beleškom: „Ako nismo Obilići, nismo ni Brankovići, ali ““ istrajavamo. Štampajte, ako imate gde...“ Knjiga je izašla dva meseca kasnije kao neka vrsta kanonskog izdanja njegove književne i političke biografije, u kojoj su mnogi podaci ispravljeni, dopunjeni ili prvi put objavljeni, rekao je Pavlović.
U osnovnom toku višeslojne knjige, Ćosić govori o sebi, drugima i vremenu nevremena novije istorije Srbije. Tu su i portreti kulturnih prvaka, od Andrića i Krleže, preko Crnjanskog, Selimovića, Branka Ćopića i Desanke do portreta političara iz prve decenije 20. veka ““ Miloševića, Đinđića, Koštunice i drugih... U knjizi se spominje oko 300 imena, o kojima je Ćosić ostavio psihološke medaljone koje neće moći zaobići niko ko se bude ozbiljno pozabavio osvetljavanjem naše novije istorije.
Na posletku, dramski umetnik Petar Lazić, pročitao je piščev testament kćeri Ani, za koju je govorio da je „njegovo najvažnije delo“, a koji je, napisao deceniju pre smrti. Na osnovu ove oporuke, u kojoj je Đosić tražio da se sahrani onako kako su sahranjivani njegovi roditelji, rođaci, vršnjaci iz Drenove, književni junaci i najveći broj njegovih čitalaca, akademik Vladeta Jerotić i patrijarh Irinej, izveli su zaključak o „podvigu preobražaja“ negdašnjeg levičara i komuniste u pravoslavnog hrišćanina. U onaj svet je prešao „sa osećanjem da je ljudima činio više dobra nego zla“.
- Ćosić je bio veliki bogotražitelj i svedok Isusa Hrista. Bio je carski karavan srpske kulture, koji je sledio svoj cilj, ne obazirući se na pse koji laju. Sve biblijske biografije su kontroverzne. Apostola Pavla, velikog gonitelja hrišćana, Gospod je iščupao iz tog grotla, a Petra, koji ga se tri puta odrekao, izabrao da na njegovoj veri sagradi crkvu svoju. Dobrica je bio oganj koji je prošao kroz oganj. Niko o zlu nije umeo da piše tako on, o Evropi koju je prozreo i koja je nama donosila samo nesreću, zaključio je protođakon koji je, prema sopstvenim rečima, od evrofanatika došao do knjige „Teško tebi, Evropo“.
Knjiga Milivoja Pavlovića „Ogledalo Dobrice Ćosića“, izašla je protekle godine u izdanju Kompanije „Novosti“ iz Beograda u 10.000 primeraka. Urednik izdanja, književnik Milomir Kragović, zaključio je da je „neveseli srski usud da naši ljudi postaju veliki onda kad ih više nema“:
- Dobrica Đosić je, do poslednjeg daha, bio kamenovan od ljudi koji su već zaboravljeni. Kao i Vuk Karadžić, nadživeo je svoje protivnike. Svojim delom, on je obuhvatio ceo jedan vek i dosledno se bavio srpskom sudbinom. Doživeo je preobražaj od Titovog dogmate do velikog disidenta. Glasom ozbiljnog nacionaliste, prvi je progovorio o Kosovu. Za njega je Milovan Vitezović napisao: „Čovek ovog tla, za svako doba/ između dva zla, snađu ga oba“. O svemu je promišljao i svaki dan je u 8 sati sedao za svoj radni sto nad kojim ga je njegova ćerka zatekla mrtvog.
Pisac „Vremena smrti“, pisao je do smrti.
Pavlovićeva knjiga, koja bi se, po formatu i metodologiji, dala svrstati u svedočenje „par lui meme“ ili, njim samim, počela je da nastaje pre više od četiri decenije. Godine 1971., autor je napravio svoj prvi intervju sa Dobricom Ćosićem koji je znao da neće biti objavljen tada, ali mu je savetovao da ga sačuva za vreme kada će moći da bude publikovan. I, obistinile su se reči „pisca čije se strepnje ostvaruju“.
- Poslednji dugi razgovor sam vodio sa Ćosićem februara prošle godine, kad sam počeo da sklapam knjigu i da je dopunjujem dokumentima i iskazima drugih o njemu. Davao sam mu, u delovima, poglavlja buduće knjige, na ogled i autorizaciju. On je strpljivo čitao, proveravajući datume, imena ljudi, sela i gradova, i vraćao mi. Krajem aprila, dve nedelje pred smrt, vratio mi je poslednje pročitano i odobreno poglavlje s beleškom: „Ako nismo Obilići, nismo ni Brankovići, ali ““ istrajavamo. Štampajte, ako imate gde...“ Knjiga je izašla dva meseca kasnije kao neka vrsta kanonskog izdanja njegove književne i političke biografije, u kojoj su mnogi podaci ispravljeni, dopunjeni ili prvi put objavljeni, rekao je Pavlović.
U osnovnom toku višeslojne knjige, Ćosić govori o sebi, drugima i vremenu nevremena novije istorije Srbije. Tu su i portreti kulturnih prvaka, od Andrića i Krleže, preko Crnjanskog, Selimovića, Branka Ćopića i Desanke do portreta političara iz prve decenije 20. veka ““ Miloševića, Đinđića, Koštunice i drugih... U knjizi se spominje oko 300 imena, o kojima je Ćosić ostavio psihološke medaljone koje neće moći zaobići niko ko se bude ozbiljno pozabavio osvetljavanjem naše novije istorije.
Na posletku, dramski umetnik Petar Lazić, pročitao je piščev testament kćeri Ani, za koju je govorio da je „njegovo najvažnije delo“, a koji je, napisao deceniju pre smrti. Na osnovu ove oporuke, u kojoj je Đosić tražio da se sahrani onako kako su sahranjivani njegovi roditelji, rođaci, vršnjaci iz Drenove, književni junaci i najveći broj njegovih čitalaca, akademik Vladeta Jerotić i patrijarh Irinej, izveli su zaključak o „podvigu preobražaja“ negdašnjeg levičara i komuniste u pravoslavnog hrišćanina. U onaj svet je prešao „sa osećanjem da je ljudima činio više dobra nego zla“.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
