POVODOM DVESTOTE GODIŠNjICE DRUGOG SRPSKOG USTANKA (1)
KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ KAO HRABAR RATNIK
U razmatranju uloge Kneza Miloša u srpskoj istoriji i u opisivanju njegovog života često se zanemaruju njegove ratničke vrline. Više se ističu druge njegove osobine, kao što su: lukavstvo i veština u pregovorima, njegov apsolutizam, monopol trgovine i bezobzirna likvidacija političkih protivnika.
Međutim, knez Miloš je bio i veoma hrabar ratnik. O tome najrečitije govore reči njegovog biografa Vuka Karadžića: “Miloš je za vreme vojvodovanja svoga bio u redu najvažnijih srpskih vojvoda: u junaštvu nije ustupao Veljku ni Čupiću, a od njih se razlikovao time što nije bio ajtačija već domaćin“. Ipak, Miloš se i u tom pogledu razlikovao od drugih ustaničkih vojvoda. Kad to prilike nalažu, činio je čuda od junaštva, ali se olako nije izlagao pogibiji, jer on se u sreću nikada nije uzdao. U bistru, brzu pamet jeste. Prilikom osvajanja nekog šanca na Užicu 1807. godine, puščano tane je pogodilo mladog vojvodu Miloša “više leve sise, pa izbilo kroz desnu plećku“. Izvukli su ga iz boja i, kada su videli da se još muči, pomislili su da mu možda ima spasa. Tako je Miloš na platnu razapetom između dva konja odnet u Beograd, gde mu je hećim ““ Toma Kostić uspeo da sredi rane, i Miloš je dvanaest nedelja posle ranjavanja bio ponovo na nogama. (Pričalo se da mu je tada Toma ustima isisavao gnoj iz rane).
Miloš se posebno istakao 1809. godine u borbi protiv Sulejman ““paše Skopljaka na Rasnici, kada je ovaj paša vodio u napad trideset hiljada Turaka Hercegovaca. Miloš je svoje ustanike rasporedio u busije, ispred utvrđenog šanca. Pa, ukoliko ih iznenadnim udarom slomi, ukoliko ne, tu je šanac, i dočekaće ih na zgodnom mestu. Tada je Skopljak bio teško ranjen u ruku. Međutim, njega je peklo mnogo više što je pobunjena raja razbila njegovu silnu ordiju i zauzela silan plen, a najviše verovatno Miloševo junaštvo. Kažu da se Miloš tada zaleteo u Turke i sekao ih, sa takvom megdandžijskom veštinom, da ni jednom nije ni okrznut, a da je pod njim poginuo konj. Sa surovim Sulejman-pašom Skopljakom Miloš se sreo u vezirskom saraju u Beogradu posle propasti Prvog srpskog ustanka. Tada je Skopljak postao beogradski vezir. O tome govori ova anegdota. ““ Kada je aga Serčesma doveo Miloša paši 1813. godine vezir je rekao svojim ajanima: “Pogledajte ovoga mršavog kneza, posinka moga, kako je sada miran i ponizan! A ja sam pred njim morao toliko puta bežati, vrat da slomim! I najposle, na Rasnici, prebi mi ovu ruku!
- Ovo si me ujeo, posinče Milošu!
- Ja ujeo! ““ ja ću pozlatiti, čestiti veziru!“ ““ setio se Miloš čarobnih reči, koje otklanjaju mogućnost da se njegova glava nađe na kocu na Stambol kapiji.
Silnom Karađorđu, prekom i spremnom da brzo potegne kuburu, niko iz opozicije, koja je želela da mu ograniči vlast, nije smeo da se javno suprotstavi, osim Miloša. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac su bežali, Milan, Milošev stariji brat je već bio umro u Bukureštu, a Miloševo pismo u kome Milenku i Dobrnjcu je obećavao pomoć u akcijama protiv Karađorđa se našlo u Karađorđevim rukama. Ipak, Miloš je došao na Skupštinu u Beograd.
Uzalud je svog kuma Miloša molio da svu odgovornost za to pismo “koje glavu seče“ prebaci na svoje pisare. Ovaj to nije hteo. Karađorđe je digao ruke. Međutim, to je dobro došlo predsedniku Sovjeta Mladenu Milovanoviću. Prema kazivanju Petra Jokića, obračun kragujevačkog trgovca sa rudničkim vojvodom je tekao ovako:
“U skupštinskoj sednici, Mladen, kao predsednik, ugledavši Miloša, neobrijana, najedanput iskrlješti oči na njega i vikne:
- Pogledajte ovo pseto rutavo! Kako je neobrijano došlo u zasedanje!
Miloš đipi na noge, i već mu udariše suze.
- Gospodaru Mladene ““ reče on ““ i sam znaš da mi je brat skoro umro, zato se nisam obrijao, a ne što nepoštujem skupštinu i njena zasedanja.
- Bre ti si parampas; tebe treba obesiti o vrbu što ne rađa ništa. U haps se vuci, kučko!
Na sreću Miloševu, ostale vojvode su zapretile ostavkama. Svaki se tada pobojao za svoju, kažu od tog Mladenovog suda, i Miloš je ostao živ. Miloš je docnije isticao da mu je najviše pomogao u tom pogledu Hajduk Veljko, koji je bio optužen Sovjetu zbog nekih prestupa (uzimao tuđe letine i napastvovanje devojaka od strane njega i njegovih bećara) pa je odbio da dođe na saslušanje i demonstrativno izjavio da će iz inata otići Mula-paši u Vidin.
Posle ovoga, Miloševa vojvodska vlast je bila veoma umanjena. Držao je samo Brusnicu i još dvanaest sela.
No 1813. godine, Karađorđe se setio Miloševih ratničkih osobina i tada ga vidimo kao komandanta Užica. Kasnije zapoveda na Loznici i u poslednjoj odbrani na Ravnju. Sedamnaest dana na Ravnju Miloš se bori očajnički, opet sa vojskom Sulejman-paše Skopljaka. Međutim, popune u vojsci nema, hrane nema, municije i baruta nema. Povlači se prema Šapcu, i u prisustvu Prote Mateje Nenadovića, gde psuje kneza Simu Markovića (zapovednika Drinskog ratišta) što ga je ostavio bez snabdevanja. Tada i proriče brzu propast ustanka u kome su na najvažnija mesta došli ambiciozni, ali nesposobni ljudi.
Posle toga, na vest o Karađorđevom bekstvu u Austriju, Miloš pokušava da se dokopa Beograda, da ga održi. Neuspeva. Jakov Nenadović ga zove da zajedno beže preko Save. Odgovor je junački:
- Kad moju staru majku, ženu i decu razgaze Turci, koje vajde da i ja sam živim? Dosta je braće izginulo vojujući sa mnom, pravo je da poginem i ja, ako drugačije nema života. Ne mogu te to, gospodaru Jakove, nikako poslušati! Nego idem u moju nahiju, pa kud ostali onoliki narod, tuda ću i ja.“
Presudan momenat u njegovom životu je ova odluka da ne beži iz Srbije i ne ostavlja obezglavljen narod.
Na kratko, Miloš poseda Užice, ali ga bez municije i hrane nije mogao zadržati, zato raspušta vojsku, i sklanja porodicu.
(Nastaviće se)
Međutim, knez Miloš je bio i veoma hrabar ratnik. O tome najrečitije govore reči njegovog biografa Vuka Karadžića: “Miloš je za vreme vojvodovanja svoga bio u redu najvažnijih srpskih vojvoda: u junaštvu nije ustupao Veljku ni Čupiću, a od njih se razlikovao time što nije bio ajtačija već domaćin“. Ipak, Miloš se i u tom pogledu razlikovao od drugih ustaničkih vojvoda. Kad to prilike nalažu, činio je čuda od junaštva, ali se olako nije izlagao pogibiji, jer on se u sreću nikada nije uzdao. U bistru, brzu pamet jeste. Prilikom osvajanja nekog šanca na Užicu 1807. godine, puščano tane je pogodilo mladog vojvodu Miloša “više leve sise, pa izbilo kroz desnu plećku“. Izvukli su ga iz boja i, kada su videli da se još muči, pomislili su da mu možda ima spasa. Tako je Miloš na platnu razapetom između dva konja odnet u Beograd, gde mu je hećim ““ Toma Kostić uspeo da sredi rane, i Miloš je dvanaest nedelja posle ranjavanja bio ponovo na nogama. (Pričalo se da mu je tada Toma ustima isisavao gnoj iz rane).
Miloš se posebno istakao 1809. godine u borbi protiv Sulejman ““paše Skopljaka na Rasnici, kada je ovaj paša vodio u napad trideset hiljada Turaka Hercegovaca. Miloš je svoje ustanike rasporedio u busije, ispred utvrđenog šanca. Pa, ukoliko ih iznenadnim udarom slomi, ukoliko ne, tu je šanac, i dočekaće ih na zgodnom mestu. Tada je Skopljak bio teško ranjen u ruku. Međutim, njega je peklo mnogo više što je pobunjena raja razbila njegovu silnu ordiju i zauzela silan plen, a najviše verovatno Miloševo junaštvo. Kažu da se Miloš tada zaleteo u Turke i sekao ih, sa takvom megdandžijskom veštinom, da ni jednom nije ni okrznut, a da je pod njim poginuo konj. Sa surovim Sulejman-pašom Skopljakom Miloš se sreo u vezirskom saraju u Beogradu posle propasti Prvog srpskog ustanka. Tada je Skopljak postao beogradski vezir. O tome govori ova anegdota. ““ Kada je aga Serčesma doveo Miloša paši 1813. godine vezir je rekao svojim ajanima: “Pogledajte ovoga mršavog kneza, posinka moga, kako je sada miran i ponizan! A ja sam pred njim morao toliko puta bežati, vrat da slomim! I najposle, na Rasnici, prebi mi ovu ruku!
- Ovo si me ujeo, posinče Milošu!
- Ja ujeo! ““ ja ću pozlatiti, čestiti veziru!“ ““ setio se Miloš čarobnih reči, koje otklanjaju mogućnost da se njegova glava nađe na kocu na Stambol kapiji.
Silnom Karađorđu, prekom i spremnom da brzo potegne kuburu, niko iz opozicije, koja je želela da mu ograniči vlast, nije smeo da se javno suprotstavi, osim Miloša. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac su bežali, Milan, Milošev stariji brat je već bio umro u Bukureštu, a Miloševo pismo u kome Milenku i Dobrnjcu je obećavao pomoć u akcijama protiv Karađorđa se našlo u Karađorđevim rukama. Ipak, Miloš je došao na Skupštinu u Beograd.
Uzalud je svog kuma Miloša molio da svu odgovornost za to pismo “koje glavu seče“ prebaci na svoje pisare. Ovaj to nije hteo. Karađorđe je digao ruke. Međutim, to je dobro došlo predsedniku Sovjeta Mladenu Milovanoviću. Prema kazivanju Petra Jokića, obračun kragujevačkog trgovca sa rudničkim vojvodom je tekao ovako:
“U skupštinskoj sednici, Mladen, kao predsednik, ugledavši Miloša, neobrijana, najedanput iskrlješti oči na njega i vikne:
- Pogledajte ovo pseto rutavo! Kako je neobrijano došlo u zasedanje!
Miloš đipi na noge, i već mu udariše suze.
- Gospodaru Mladene ““ reče on ““ i sam znaš da mi je brat skoro umro, zato se nisam obrijao, a ne što nepoštujem skupštinu i njena zasedanja.
- Bre ti si parampas; tebe treba obesiti o vrbu što ne rađa ništa. U haps se vuci, kučko!
Na sreću Miloševu, ostale vojvode su zapretile ostavkama. Svaki se tada pobojao za svoju, kažu od tog Mladenovog suda, i Miloš je ostao živ. Miloš je docnije isticao da mu je najviše pomogao u tom pogledu Hajduk Veljko, koji je bio optužen Sovjetu zbog nekih prestupa (uzimao tuđe letine i napastvovanje devojaka od strane njega i njegovih bećara) pa je odbio da dođe na saslušanje i demonstrativno izjavio da će iz inata otići Mula-paši u Vidin.
Posle ovoga, Miloševa vojvodska vlast je bila veoma umanjena. Držao je samo Brusnicu i još dvanaest sela.
No 1813. godine, Karađorđe se setio Miloševih ratničkih osobina i tada ga vidimo kao komandanta Užica. Kasnije zapoveda na Loznici i u poslednjoj odbrani na Ravnju. Sedamnaest dana na Ravnju Miloš se bori očajnički, opet sa vojskom Sulejman-paše Skopljaka. Međutim, popune u vojsci nema, hrane nema, municije i baruta nema. Povlači se prema Šapcu, i u prisustvu Prote Mateje Nenadovića, gde psuje kneza Simu Markovića (zapovednika Drinskog ratišta) što ga je ostavio bez snabdevanja. Tada i proriče brzu propast ustanka u kome su na najvažnija mesta došli ambiciozni, ali nesposobni ljudi.
Posle toga, na vest o Karađorđevom bekstvu u Austriju, Miloš pokušava da se dokopa Beograda, da ga održi. Neuspeva. Jakov Nenadović ga zove da zajedno beže preko Save. Odgovor je junački:
- Kad moju staru majku, ženu i decu razgaze Turci, koje vajde da i ja sam živim? Dosta je braće izginulo vojujući sa mnom, pravo je da poginem i ja, ako drugačije nema života. Ne mogu te to, gospodaru Jakove, nikako poslušati! Nego idem u moju nahiju, pa kud ostali onoliki narod, tuda ću i ja.“
Presudan momenat u njegovom životu je ova odluka da ne beži iz Srbije i ne ostavlja obezglavljen narod.
Na kratko, Miloš poseda Užice, ali ga bez municije i hrane nije mogao zadržati, zato raspušta vojsku, i sklanja porodicu.
(Nastaviće se)
Piše: Bogdan Sekendek
Najnoviji broj
25. april 2024.
