IN MEMORIAM
STEVAN BOJOVIĆ
Bivši direktor Razvoja i investicija Hemijske industrije Zorka
Dana 30. juna ove godine u Beogradu je preminuo u osamdeset osmoj godini života Stevan Bojović diplomirani inženjer tehnologije. Otišao je u večnost jedan častan čovek, rodoljub i izuzetan stručnjak.
U život je kročio u Slatini kod Brodareva a posle Drugog svetskog rata, kao državni pitomac otišao je na školovanje u Tehničku školu u Pragu, Čehoslovačka.
Za vreme burnih dana 1948, posle Rezolucije Informbiroa i ogromnog pritiska da ostane iza gvozdene zavese istočnog bloka i blati svoju zemlju, Stevan Bojović je kao veliki rodoljub spakovao svoje stvari i knjige i bez diplome se vratio u Srbiju. Za razliku od mnogih svojih sunarodnika iz Jugoslavije, nije prihvatio da radi protiv svoje zemlje.
U svojoj zemlji je završio srednju školu i Tehnološki fakultet u Beogradu.
Sa suprugom Danicom, takođe inženjerom tehnologije 1958. godine dolazi u Šabac gde se oboje zapošljavaju u Hemijskoj industriji ZORKA. Ceo svoj radni vek proveo je u HI “ZORKA“ na mestima Upravnika fabrike veštačkih đubriva i Direktora razvoja i investicija. Kada je počeo sa radom u HI “ZORKA“ je radilo oko 2.500 radnika a kad je odlazio u penziju oko 10.000. Većina tih ljudi se zaposlila u fabrikama i rudnicima čiju je izgradnju i puštanje u rad vodio Stevan Bojović sa timom stručnjaka koje je okupio oko sebe i formirao RO Razvoj i investicije, jednu od najvećih i najmodernijih u tadašnjoj Jugoslaviji koja je u vreme kad je otišao u penziju imala 600 inženjera i tehničara svih struka.
Mnogi od tih ljudi će se sa zadovoljstvom prisetiti dana kada su dobili stipendiju, posao, stan, i svake godine letovanje na moru i odmor u banji.
Iako nije rođen u Šapcu, nije bilo većeg poduhvata u gradu i okolini u kome nije učestvovao sa svojim velikim entuzijazmom i energijom. U saradnji sa najvećim svetskim kompanijama i bankama unapređivao je postojeće i uvodio nove tehnologije a učestvovao je i u razvoju grada Šapca. Izgrađena su nova naselja Benska Bara i Trkalište u kojima je HI “ZORKA“ godišnje gradila 300 stanova za svoje zaposlene. Stevan Bojović je učestvovao i u pripremama izgradnje Sportske hale i zatvorenog bazena HI “ZORKA“ i Autobuske stanice.
Za njegovo ime vezani su mnogi uspesi u proizvodnji bazne hemije, elektrolize cinka, sredstava za zaštitu bilja, nemetala i keramičkih pločica a bio je i neposredni rukovodilac izgradnje i puštanja u rad Fabrike belih limova.
HI “ZORKA“ je imala više od 2.200 proizvoda, na godišnjem nivou preko dva miliona tona koje nije bilo nimalo lako uvesti u proizvodnju. Jednog dana upravnik zemljoradničke zadruge u Koceljevi, Vulević, je doneo komad bele zemlje od iskopavanja u Donjem Crniljevu Stevanu Bojoviću na ispitivanje. Sa svojim timom rudarsko-geološke struke utvrdio je da se radi o kaolinu i tako je rođena ideja o fabrici keramičkih pločica.
Mnoge od tih fabrika rade i posluju i danas, sportska hala i zatvoreni bazen su renovirani na veliko zadovoljstvo građana Šapca i one su najveće svedočanstvo njegovih vizija i stručnosti.
Bio je porodičan čovek, posvećen supruzi Danici, ćerki Maji i sinu Ivanu. U vreme kad nismo ni znali šta je empatija, bio je i otac i majka stotinama svojih inženjera i tehničara sa kojima je gradio preduzeće i grad. Cenio je timski rad i sarađivao sa najznačajnijim institucijama iz zemlje i sveta. Svoje znanje i iskustvo je prenosio na mlade kolege ne štedeći sebe. Tačan i dosledan, čovek za koga je dogovor bio zakon. Umeo je da zaštiti i nagradi svoje saradnike i ostaće upamćen po dobroti u sećanju svih koji su imali sreću da ga upoznaju.
Iako nije bio politi£čki angažovan, za svoj rad je dobio brojna priznanja i zahvalnice od svog kolektiva i grada Šapca a od predsednika Tita, Zlatnu medalju rada.
Počivaj u miri, neka ti je večna slava i hvala.
Dana 30. juna ove godine u Beogradu je preminuo u osamdeset osmoj godini života Stevan Bojović diplomirani inženjer tehnologije. Otišao je u večnost jedan častan čovek, rodoljub i izuzetan stručnjak.
U život je kročio u Slatini kod Brodareva a posle Drugog svetskog rata, kao državni pitomac otišao je na školovanje u Tehničku školu u Pragu, Čehoslovačka.
Za vreme burnih dana 1948, posle Rezolucije Informbiroa i ogromnog pritiska da ostane iza gvozdene zavese istočnog bloka i blati svoju zemlju, Stevan Bojović je kao veliki rodoljub spakovao svoje stvari i knjige i bez diplome se vratio u Srbiju. Za razliku od mnogih svojih sunarodnika iz Jugoslavije, nije prihvatio da radi protiv svoje zemlje.
U svojoj zemlji je završio srednju školu i Tehnološki fakultet u Beogradu.
Sa suprugom Danicom, takođe inženjerom tehnologije 1958. godine dolazi u Šabac gde se oboje zapošljavaju u Hemijskoj industriji ZORKA. Ceo svoj radni vek proveo je u HI “ZORKA“ na mestima Upravnika fabrike veštačkih đubriva i Direktora razvoja i investicija. Kada je počeo sa radom u HI “ZORKA“ je radilo oko 2.500 radnika a kad je odlazio u penziju oko 10.000. Većina tih ljudi se zaposlila u fabrikama i rudnicima čiju je izgradnju i puštanje u rad vodio Stevan Bojović sa timom stručnjaka koje je okupio oko sebe i formirao RO Razvoj i investicije, jednu od najvećih i najmodernijih u tadašnjoj Jugoslaviji koja je u vreme kad je otišao u penziju imala 600 inženjera i tehničara svih struka.
Mnogi od tih ljudi će se sa zadovoljstvom prisetiti dana kada su dobili stipendiju, posao, stan, i svake godine letovanje na moru i odmor u banji.
Iako nije rođen u Šapcu, nije bilo većeg poduhvata u gradu i okolini u kome nije učestvovao sa svojim velikim entuzijazmom i energijom. U saradnji sa najvećim svetskim kompanijama i bankama unapređivao je postojeće i uvodio nove tehnologije a učestvovao je i u razvoju grada Šapca. Izgrađena su nova naselja Benska Bara i Trkalište u kojima je HI “ZORKA“ godišnje gradila 300 stanova za svoje zaposlene. Stevan Bojović je učestvovao i u pripremama izgradnje Sportske hale i zatvorenog bazena HI “ZORKA“ i Autobuske stanice.
Za njegovo ime vezani su mnogi uspesi u proizvodnji bazne hemije, elektrolize cinka, sredstava za zaštitu bilja, nemetala i keramičkih pločica a bio je i neposredni rukovodilac izgradnje i puštanja u rad Fabrike belih limova.
HI “ZORKA“ je imala više od 2.200 proizvoda, na godišnjem nivou preko dva miliona tona koje nije bilo nimalo lako uvesti u proizvodnju. Jednog dana upravnik zemljoradničke zadruge u Koceljevi, Vulević, je doneo komad bele zemlje od iskopavanja u Donjem Crniljevu Stevanu Bojoviću na ispitivanje. Sa svojim timom rudarsko-geološke struke utvrdio je da se radi o kaolinu i tako je rođena ideja o fabrici keramičkih pločica.
Mnoge od tih fabrika rade i posluju i danas, sportska hala i zatvoreni bazen su renovirani na veliko zadovoljstvo građana Šapca i one su najveće svedočanstvo njegovih vizija i stručnosti.
Bio je porodičan čovek, posvećen supruzi Danici, ćerki Maji i sinu Ivanu. U vreme kad nismo ni znali šta je empatija, bio je i otac i majka stotinama svojih inženjera i tehničara sa kojima je gradio preduzeće i grad. Cenio je timski rad i sarađivao sa najznačajnijim institucijama iz zemlje i sveta. Svoje znanje i iskustvo je prenosio na mlade kolege ne štedeći sebe. Tačan i dosledan, čovek za koga je dogovor bio zakon. Umeo je da zaštiti i nagradi svoje saradnike i ostaće upamćen po dobroti u sećanju svih koji su imali sreću da ga upoznaju.
Iako nije bio politi£čki angažovan, za svoj rad je dobio brojna priznanja i zahvalnice od svog kolektiva i grada Šapca a od predsednika Tita, Zlatnu medalju rada.
Počivaj u miri, neka ti je večna slava i hvala.
Boško Žunić Dipl. ing. teh.
Najnoviji broj
18. april 2024.
