OBJAVLjENA PRVA ZBIRKA POEZIJE RADENKE ILIĆ, UČITELjICE U PENZIJI
NAŠE VREME, NAŠE BREME
„Nismo ga hteli, al“™ zavoleli. Život je mnogo i malo. Trajalo koliko trajalo a šta je od njega ostalo?“
Radni vek Radenka Ilić provela je među đacima u školi ali njena ljubav prema poeziji od ranog detinjstva nije prestajala. Posmatrajući ljude, događaje, život koji se smenjivao kao i njeno službovanje po nekadašnjoj BiH, ali i u šabačkoj OŠ „Stojan Novaković“, gde je i penzionisana, ispisivala je stihove čak i na poleđinama svojih priprema. Sve je dolazilo u naletu, neočekivano, a onda ostalo trajno zabeleženo kao spomenar sećanja na vremena, ponekad burna, a nekad tiha i idilična.
- Pisala sam za sebe razmišljajući da sve to sačuvam i ostavim porodici. Međutim, na nagovor Branka Stanića, koji je pročitao moje pesme, nedavno sam ih objavila. Uz njegove instrukcije uspela sam da ih grupišem po temama. Sada kada je tu prosto ne mogu da verujem jer ni u podsvesti nisam razmišljala da ih jednog dana objavim. To mi nije bio prioritet ““ kaže Radenka sa osmehom.
U senci kruške, čiji se miris zrelih žutih plodova širio dvorištem, nekadašnja učiteljica prisećala se nastanka pesama iza čijeg je svakog stiha stajala jedna životna priča. I dok šušte stranice tek odštampane zbirke njen simboličan naziv „Naše vreme, naše breme“ govori mnogo što šta.
- Svaka moja pesma ima malo ironije, malo sarkazma, neku žaoku tako da mi je žao što jedan deo nisam sačuvala. Bile su dobre i one mladalačke iz osnovne škole. Sećam se da sam čak u Učiteljskoj školi za pismeni zadatak umesto sastava napisala pesmu. Profesor mi je dao četvorku uz obrazloženje da je pesma uspela ali da ne može da bude pismeni zadatak. Ispred Učiteljske škole u Šapcu, tih godina, bila sam urednik „Omladinske strane“ sa Dragišom Penjinom i Brankom Krilović, novinarkom, tada ispred Gimnazije i slikarom Studom. Te 1970. u „Glasu Podrinja“ objavljena je i moja pesma „Osećam“. Posle sam otišla u Bosnu gde sam isto pisala. Radila sam deset od četrnaest godina bez struje uz lampu. Od pesama iz tog perioda sačuvana je jedino „Planinka“. Prvi utisak, prvi dojam kada sam došla da radim na 1.500 metara nadmorske visine ostavila je na mene žena koja je plela u hodu sa detetom u torbi na leđima. Sećam se i pesme „Drvoseča“. U zbirci se nalazi i pesma „Učitelj u planini“ i još mnogo toga ““ priseća se Radenka.
Ni vreme, ni mesto nisu važni kada je u pitanju stvaralački poriv. Sve dođe u naletu, trenutku, a često i u snovima.
- Skoro sam išla ulicom i vidim dete drži komad hleba. Naiđe pas a dete ga prigrli. Kiša, hladno, niko ne obraća pažnju. Ubrzo eto i stihova. Nekako se odmah pojavi inspiracija i sami stihovi poteknu. Dešavalo se da u snu sanjam neke stihove i kad se probudim brzo zapišem da ne bi zaboravila. Dešavalo mi se da sam pisala na papirnim maramicama, u autobusu, na nekoj proslavi. Zapisivala sam krišom na nekom papiru, belešci. Posle ga, naravno, oblikujem u pesmu.
Zbirka, u autorkinom izdanju, a štampi „Čivija printa“, na devedeset šest strana donosi šezdeset pet pesama grupisanih u četiri tematske celine i to: „Pesme za decu“, „Pocerina izvor zdravlja nosi“, „Na vetrometini velikih sila“i „Teče život kao reka“.
- Teme su svakidašnje, realne. Nema fantastike. U pitanju je svakidašnji život običnih ljudi. Na izvestan način i moja autobiografija. Tako je pesma „Seljak“ posvećena mom ocu, „Susret“ mužu, „Cer junak planina“, „Pocersko proleće“ zavičaju odakle sam potekla.
Kako sama kaže ovde nije kraj. Još mnogo toga ostalo je u rukopisu, beleškama, čekajući da se doradi, preradi. Uz mnoštvo novih stihova ubrzo će i one izaći u javnost. Do tada Radenka uživa u svom prvom pesničkom čedu koje je pokazalo da nikada nije kasno ostvariti svoje mladalačke snove.
Radenka Ilić, devojački Makević, rođena je u Sinoševiću 31. oktobra 1951. godine. Učiteljsku školu u Šapcu završila je 1970. godine. Od 1971. do 1984. radila je u OŠ „Mladi gorani“ u Ugodnoviću, opština Teslić, BiH, danas Republika Srpska. Pedagošku akademiju završila je 1976. u Tuzli. Od 1986. radila je kao učiteljica u OŠ „Stojan Novaković“ u Šapcu gde je i penzionisana 2012. godine. Kćerka Nataša, sin Đorđe, četvoro unučića, najveća su joj podrška.
- Pisala sam za sebe razmišljajući da sve to sačuvam i ostavim porodici. Međutim, na nagovor Branka Stanića, koji je pročitao moje pesme, nedavno sam ih objavila. Uz njegove instrukcije uspela sam da ih grupišem po temama. Sada kada je tu prosto ne mogu da verujem jer ni u podsvesti nisam razmišljala da ih jednog dana objavim. To mi nije bio prioritet ““ kaže Radenka sa osmehom.
U senci kruške, čiji se miris zrelih žutih plodova širio dvorištem, nekadašnja učiteljica prisećala se nastanka pesama iza čijeg je svakog stiha stajala jedna životna priča. I dok šušte stranice tek odštampane zbirke njen simboličan naziv „Naše vreme, naše breme“ govori mnogo što šta.
- Svaka moja pesma ima malo ironije, malo sarkazma, neku žaoku tako da mi je žao što jedan deo nisam sačuvala. Bile su dobre i one mladalačke iz osnovne škole. Sećam se da sam čak u Učiteljskoj školi za pismeni zadatak umesto sastava napisala pesmu. Profesor mi je dao četvorku uz obrazloženje da je pesma uspela ali da ne može da bude pismeni zadatak. Ispred Učiteljske škole u Šapcu, tih godina, bila sam urednik „Omladinske strane“ sa Dragišom Penjinom i Brankom Krilović, novinarkom, tada ispred Gimnazije i slikarom Studom. Te 1970. u „Glasu Podrinja“ objavljena je i moja pesma „Osećam“. Posle sam otišla u Bosnu gde sam isto pisala. Radila sam deset od četrnaest godina bez struje uz lampu. Od pesama iz tog perioda sačuvana je jedino „Planinka“. Prvi utisak, prvi dojam kada sam došla da radim na 1.500 metara nadmorske visine ostavila je na mene žena koja je plela u hodu sa detetom u torbi na leđima. Sećam se i pesme „Drvoseča“. U zbirci se nalazi i pesma „Učitelj u planini“ i još mnogo toga ““ priseća se Radenka.
Ni vreme, ni mesto nisu važni kada je u pitanju stvaralački poriv. Sve dođe u naletu, trenutku, a često i u snovima.
- Skoro sam išla ulicom i vidim dete drži komad hleba. Naiđe pas a dete ga prigrli. Kiša, hladno, niko ne obraća pažnju. Ubrzo eto i stihova. Nekako se odmah pojavi inspiracija i sami stihovi poteknu. Dešavalo se da u snu sanjam neke stihove i kad se probudim brzo zapišem da ne bi zaboravila. Dešavalo mi se da sam pisala na papirnim maramicama, u autobusu, na nekoj proslavi. Zapisivala sam krišom na nekom papiru, belešci. Posle ga, naravno, oblikujem u pesmu.
Zbirka, u autorkinom izdanju, a štampi „Čivija printa“, na devedeset šest strana donosi šezdeset pet pesama grupisanih u četiri tematske celine i to: „Pesme za decu“, „Pocerina izvor zdravlja nosi“, „Na vetrometini velikih sila“i „Teče život kao reka“.
- Teme su svakidašnje, realne. Nema fantastike. U pitanju je svakidašnji život običnih ljudi. Na izvestan način i moja autobiografija. Tako je pesma „Seljak“ posvećena mom ocu, „Susret“ mužu, „Cer junak planina“, „Pocersko proleće“ zavičaju odakle sam potekla.
Kako sama kaže ovde nije kraj. Još mnogo toga ostalo je u rukopisu, beleškama, čekajući da se doradi, preradi. Uz mnoštvo novih stihova ubrzo će i one izaći u javnost. Do tada Radenka uživa u svom prvom pesničkom čedu koje je pokazalo da nikada nije kasno ostvariti svoje mladalačke snove.
Radenka Ilić, devojački Makević, rođena je u Sinoševiću 31. oktobra 1951. godine. Učiteljsku školu u Šapcu završila je 1970. godine. Od 1971. do 1984. radila je u OŠ „Mladi gorani“ u Ugodnoviću, opština Teslić, BiH, danas Republika Srpska. Pedagošku akademiju završila je 1976. u Tuzli. Od 1986. radila je kao učiteljica u OŠ „Stojan Novaković“ u Šapcu gde je i penzionisana 2012. godine. Kćerka Nataša, sin Đorđe, četvoro unučića, najveća su joj podrška.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
