KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ KAO HRABAR RATNIK

Držao se jedno vreme planine a posle onih stravičnih dana, koliko je carskoj vojsci dato da pleni, ubija i hvata roblje, i kad su Turci počeli da primiruju svoj bes, Milošu stigne glas da su preživele narodne starešine koje se nisu sklonile preko Save i Dunava počele da se predaju Turcima, i da polako treba početi sa organizacijom normalnog života. Stoga se predaje zapovedniku garde novopostavljenog vezira anadolskom delibaši Ali-paši Serčesmi.
Kuršid-pašin delibaša je tada, u znak pokornosti, primio kod Takovske crkve, Miloševu vojničku sablju i odmah ga postavio za obor kneza Rudničke nahije, a potom i Kragujevačke i Požeške.
Posle propasti Karađorđevog ustanka, Miloš je, uz još nekoliko narodnih prvaka, kao što je knez Aksentije Miladinović iz Čibutkovice, mirio narod sa Turcima iako je znao da mira neće biti. Kada je prošlo onih dvanaest dana krvavog pira Kuršid-pašinih vojnika na stolicu beogradskog vezira se popeo strašni osvetnički raspoložen Skopljak, a pod njegovom vladavinom samo mrtav rajetin je bio dobar rajetin. Ipak je na delijsku reč Ali-age Serčesme Miloš prvi put otišao u Beograd ali je gledao da često ne navraća tamo. On je znao da je narod iscrpljen desetogodišnjim ratovanjem, desetokovan, zatim opljačkan do gole kože i da nema snage i volje za novi ustanak. Dok makar jedan dim kroz odžake proturimo, dok makar jednu pogaču na ognjištu ispečemo. Zato je Miloš, manje više bio talac u Beogradu. Sa dosta razloga mirio je narod noseći svoju glavu lavu u čeljust.
Kada je u jesen 1814. godine izbila Hadži-Prodanova buna u kraju oko Čačka, Miloš je bio protivu nje. Podignuta je u nesrećno vreme, u poznu jesen, zametnuta skoro slučajno kada su se jedna svađa i pljačka pretvorile u bunu, iako se proširila na četiri nahije nije imala nikakve šanse na uspeh. Miloš je svojom rečju uspeo da uguši bunu, ali su ga Turci uzeli za taoca smatrajući da će njegov ugled, i strah za njegovu glavu, zadržati raju u pokornosti. Međutim, kada je Miloš video kako je Ćaja-paša mnoge učesnike bune izložio zverskim mukama terajući ih gole i bose za Beograd, a neke dao nabiti na kolje u donjem gradu na obali Save, Miloš polako počinje da menja svoj stav.
Tada je ubijen Stanoje Glavaš, čuveni hajduk, koji se 1813. godine predao Turcima i dobio zadatak da čuva carigradski drum. Njegovu glavu je Miloš video početkom zime 1814. pred Skopljakovim dvorom u Beogradu. Tada mu je jedan pašin Gavaz rekao:
- Kneže, videli Glavaševu glavu? Sad je na tvoju red?
- Vala sam ja moju odavno bacio u torbu, a ovo je tuđa što je nosim na ramenima ““ odgovorio je sasvim iskreno Miloš.
Skopljakova slaba tačka bio je novac. Miloš je tražio da otkupi neko roblje, paša je odredio cenu i Miloš ode u narod da kupi pare. Na terenu je video da Turci opet robe i seku. Više se niko nije osećao sigurnim, sve se više razmišljalo o novom ustanku. Nekoliko uglednih glavara: Milutin Garašanin, Arsenije Lomo, pop Ranko iz Rudovca, na jednom sastanku, dogovorili su se da ustanak treba da počne čim procveta glog, a za vođu da se izabere Miloš. U Gornjoj Crnući kod Miloševe kuće, za to vreme okupio se ceo štab. Tu su njegov povratak čekali, veli Vuk, vojvoda Lazar Mutap, Sima Paštrmac i drugi. No, Miloš je još neko vreme, kad se vratio kući, otezao sa ustankom. Nije bilo hrane, nema ni municije, ni oružja, kuga tek što je prohujala kroz Srbiju. Nije bio siguran ni šta misle ranije starešine. (Knez Aksentije kao da mu je radio o glavi). Posle dve godine vrenja u narodu i još žešćeg turskog zuluma, na crkveni praznik Cveti 11. (23) april 1815. godine u Takovskom polju kod stoletnog grma, sastali su se još jednom ustanički prvaci (knezovi). Potom su u crkvi brvnari, pokrivenoj šindrom, posle službe koju je držao pop Pavle iz Takova, položili zakletvu da će se boriti protiv Turaka. Tada je Miloš objavio da se prima za vođu ustanka. Potom je otišao kući u Crnuću, obukao vojvodsko odelo, naoružao se i sa vojvodskim barjakom izašao pred okupljene ustanike i rekao:
- Evo mene, eto vas ““ eto vam rata sa Turcima!
Međutim, Miloš je pod čuvenim takovskim grmom izgovorio i ove reči upozorenja:
- Neka je znano svim knezovima, kmetovima i svakom bratu Srbinu da smo ovde danas kod Takovske crkve imali veliki sastanak, dogovorili se da ustanemo na Turke i izvojujemo sebi slobodu. Narod me je izabrao za vođu, a ja svakom naređujem da uzme oružje i bije Turke gde ih vidi i čuje. Ko izda ili ne posluša, tome više nema mesta među nama.
Drugi srpski ustanak je planuo na nekoliko strana istovremeno ali sa promenljivom srećom. Borbe su trajale oko tri meseca, a najznačajnije su one kod Čačka (Ljubić), Paleža (Obrenovca), Valjeva, Požarevca i na Dublju u Mačvi.
Na Čačku Miloš ostaje bez svog izuzetno hrabrog vojvode Lazara Mutapa i starog barjaktara Tanacka Rajića... Ali i čačanski Turci ostaju bez svog Ćaja-paše i beže.
Sreten L. Popović beleži da su Turke, dok su bežali iz Čačka uz Dragačevo, babe preslicama zarobljavale. A Vuk otkriva jedno Miloševo lukavstvo. Kao što je na početku Prvog ustanka Karađođe tvrdio da se Srbi nisu digli na Cara već na dahije čije je nasilje dozlogrdilo i njima i sultanu, tako je i Miloš, veoma blagim postupcima prema zarobljenim Turcima, a posebno ženama i deci stvorio utisak, da su se Srbi digli protiv okrutnog vezira Sulejman-paše Skopljana, inače da nemaju nikakvih buntovničkih namera.
U bici na Požarevcu, u odsudnom trenutku, Miloš punim pištoljem preti svojim ustanicima da će ubiti svakog ko odstupi, a turskom delibaši (Anadolcu) dovikuje: “Vala delibaša! Ti može biti da imaš kuda i na drugu stranu, ali ja zaista nemam nikud, nego mi valja ovde mreti“. U istoj bici koja nije imala značaj Mišarske bitke, Vuk navodi i ovu scenu. “Tu su gde koji momci i prijatelji Miloševi plačući trčali za njim i molili ga i ustavljali, da ne trči napred, da ne bi poginuo i smrću svojom narod srpski upropastio.“ Posle nekoliko dana krvavog boja, Turci su se i tu predali i njih je Miloš kao i karanovačke i batočinske Turke, ispratio do granice pašaluka.
Odatle se Miloš okrenuo prema Drini, gde se već prikupila bosanska turska vojska. Uskoro će doći do poslednje bitke u Drugom ustanku na Dublju u Mačvi, koja se može oceniti kao izrazit primer Miloševog ratnog lukavstva.