9. jul 2015.9. jul 2015.
RAZGOVOR SA PROTOSINĐELOM SERAFIMOM (PETKOVIĆEM)

STVORENI SMO DA SE RADUJEMO

U prošlom broju „Glasa Podrinja“ u tekstu “Svetlost na Bijelim vodama“, pisali smo o manastiru Svete Trojice kod Ljubovije i njenom nastojatelju, ocu Serafimu (Petkoviću). Prilikom posete manastiru, razgovarali smo sa ovim duhovnikom o problemima savremenog čoveka, o Svetim tajnama, veri danas u Srba, poslednjim vremenima
Oče Serafime, Vi veliku pažnju poklanjate Svetoj tajni ispovesti, u kojoj i počinje suštinski preobražaj?
- Čovek misli da može sam, a samo Gospod može da nas promeni kroz Svete tajne, a jedna od najvažnijih je Sveta tajna ispovesti. Mi se zaprljamo, opteretimo gresima, što dovodi do raznih nedaća i bolesti u životu. Ako se iskreno zagledamo u sebe, vidimo svoje grehe i ispovedimo ih, Gospod nas očisti i rastereti. Onaj ko zaista želi pomoć od Boga, ko je iskren i ima veru, taj je i dobije. Ako nema ispovesti, molitve i pričesti, čovek pada, uvek u drugom vidi uzrok svoga zla, svoje grehe na drugome, umesto u sebi.
Pored Svete tajne ispovesti, često služite Svetu tajnu jeleosvećenja, koja je dugo bila skrajnuta u srpskoj crkvi?
- Sveta tajna jeleosvećenja je veoma jaka, čisti nas i od zaboravljenih grehova. Mnogi su ozdravili i od najtežih bolesti, neke koje su lekari otpisali. Ako je iskrena ispovest, uz jeleosvećenje, bolesnik se isceljuje. Danas ima mnogo slučajeva depresije, a najveći broj depresivnih stanja potiče od nataloženih, neispoveđenih grehova. Pali anđeli nam došaptavaju pomisli, podmeću nam sličice, a ako se upecamo na te zamke, postajemo porobljene žrtve. Samo bi trebalo da se setimo i odbacujemo loše pomisli koje nas uvode u depresiju. Da pominjemo ime Gospodnje koje rasteruje demone.
I Vi ste imali iskustvo duboke depresije, u tri navrata. Prvi put u Engleskoj, gde ste jedno vreme studirali?
- Zbog moje gordosti, Gospod je dopustio da ostanem sam. Iz Beograda, u kome sam imao mnogo prijatelja, svirao i pevao, živeo veoma lepo i veselo, odjednom sam se našao u engleskoj čamotinji gde se Sunce ne vidi po dva meseca, gde su ljudi hladni i skeptični... Prvu godinu sam nekako pregurao, međutim, počeo je da se pojavljuje nekakav strah, a kasnije sam sam pao u tešku depresiju. Mnogo toga se splelo, imao sam porodičnih problema, tada sam bio nekrštena duša, osećao sam se paralisano, nisam mogao da učim. Čak sam tražio najvišu kulu sa koje bih mogao da se bacim i popeo se gore, a onda mi se odjednom pojavio lik moje uplakane majke i pobegao sam odatle. To me je sačuvalo. Posle tog iskustva, uz podršku roditelja, vratio sam se u Beograd, gde sam vrlo brzo došao sebi i završio studije.
Nije lako živeti danas u Srbiji, posebno mladim ljudima?
- Danas ljudi žive u smrtnih gresima, kao da to nije ništa. Čak ima tendencija i u crkvi da se blud zove fizičkom potrebom, ali, ne možemo da menjamo reči Hristove i da stavljamo na ramena nešto što kasnije moramo da platimo. Posle sve ide kako ne treba, đavo sapliće. Mladi danas nemaju primer dobrih brakova, što bi ih ohrabrilo, nestabilna je ekonomija, postoji strah od budućnosti... Ako se živi bez jevanđelja, onda je to strašno teško. Ljudi se ponašaju kao da Boga nema, a On nas nikada ne ostavlja, Milostivi, samo neće da učestvuje u našem neverju.
Ljudi se sve teže odlučuju za sklapanje braka, ali je zato razvoda sve više?
- Velika zamka savremenog čoveka je da bi trebalo prvo da završi fakultet, pa tek posle da se oženi. Dešava se da lako upadne u grehe, počne da živi sa ženom kao da je njegova, a nije, i tako oboje skupljaju teret, a sve krene naopako i sa fakultetom i sa ženidbom. Budu zajedno nekoliko godina, pa posle ne bude ništa od toga. A kada je čovek sa nekim godinama, posle toga mu je veoma teško da bude sa nekim drugim. Desi se da se čovek zaljubi u drugu, ostavi ženu sa kojom je živeo, a posle samo o njoj priča, jer se nije očistio. Na venčanju se dobija anđeo čuvar za tu porodicu, blagoslov na blagostanje. Mladi se ne odlučuju na brak i zbog ekonomske nesigurnosti, ali, Gospod je rekao: „Nemojte se brinuti šta ćete jesti, ni šta ćete piti, ištite najpre Carstvo Nebesko, ostalo će vam se dodati.“ Kada mladi ulaze u brak, ja ih celoživotno ispovedim, dam im period pokajanja, posle toga ih prvo pričestim, pa ih venčam. Svaka kuća koja je na Gopodu, na kamenu je i opstaće. Kada u brak uđemo sa svim svojim gresima, onda to đavo još više zamota i sve pođe naopako, porodice se raspadnu.
Vaš stav je, da bez obzira na tešku situaciju, treba ostati u Srbiji?
- Svi se nadaju nekom boljem materijalnom životu negde drugde, ali, nije to više kao što je bilo ranije, da čovek ode negde i zaradi veliki novac. Otići ćete odavde, postaćete deo jedne velike mašinerije, plaćaćete račune tamo, deca će postati dobri Kanađani ili Šveđani, a kroz dve, tri generacije Srba neće biti. I pitanje spasenja je takođe problematično. Deca kod kuće treba da budu Srbi, a napolju Kanađani, što je šizoidno stanje. Mi umemo da preživimo i u najtežim situacijama, da se našalimo, živimo četrdeset godina pod sankcijama, ako se neko naratovao, mi smo, nama ni poslednja vremena neće biti teška. Navikli smo. A tamo će biti katastrofa. Kada nema Hrista, čovek nema za šta da se uhvati. Mi smo u špicu događanja, o čemu se malo govori i tumači. Dobili smo, kao narod, veliku ulogu - da očuvamo veru.
U kakvom je, po Vašem mišljenju, duhovno stanje srpskog naroda danas?
- Ja sam veliki optimista. Bio sam u Grčkoj, Rusiji, u mnogim zemljama i mislim da naša crkva ima najmlađi sastav. I pored zla komunizma koji je pokušao da nas uništi, otac Golijan je dobro rekao: „Naše babe su se tako dobro pričestile da ta pričest traje generacijama“. Deca bivših komunista se vraćaju istinskoj veri, što ohrabruje. Nije to ogroman broj, ali, uvek je bilo i biće malo stado. A Gospod će svoje da odbrani.
Kada je reč o poslednjim vremenima i proročanstvima koja su vezana za njih, govorimo o verovatnoćama?
- Mogućnosti su razne. Starac Josif iz Vatopeda je pisao o tome da će biti uskoro neka turbulencija na Zemlji, ali da će se, posle toga, obrazovati jedna pravoslavna zemlja i da će Gospod dati nekih tridesetak godina da se ukrepi pravoslavlje, pre nego što dođu poslednja vremena. Kad bi sad Gospod došao, pitanje je ko bi opstao. Ima i kod Svetog Serafima nešto slično ““ da će ruski narod sa nekoliko manjih pravoslavnih naroda formirati državu koja će biti moćna, strah i trepet za ostatak sveta. Slično su govorili i Optinski i neki drugi starci. Ali, kada će to biti, samo Bog zna. On može da odloži poslednja vremena, da bi se što više ljudi spaslo. To je kao priča o proroku Joni i Ninivi. Jeste Gospod rekao da će da uništi Ninivljane zbog njihovih grehova, ali, oni su se pokajali i to se nije dogodilo.
Vaša poruka za čitaoce „Glasa Podrinja“?
Da ne osuđujemo, jer tako gubimo mnogo blagodati, posebno se toga treba čuvati posle službe. Potreban je stalni trud, ako ne odustanemo kad padnemo, nego nastavimo sa molitvom i revnošću, tek tad se otvaraju dobrodetelji, koje potiru strasti. Zbog naše gordosti i gluposti, Gospod nema drugog načina da nas osvesti, osim da dopusti naše padove, i opet je to ljubav Njegova, da vidimo gde su nam slabosti, da se smirimo. I važno je da se ne bojimo. Kraj svih faraona je na dnu okeana. Dato nam je sve i nismo stvoreni da budemo zabrinuti i nesrećni, nego da se radujemo.
Manastirska kupelj
Jedno vreme je u manastiru bio Rus, otac Sergej, veliki ljubitelj kupelji, koje su u duhu ruske tradicije. Međutim, to je kod nas izazvalo velike polemike. Kad su monasi postavili prvo bure, prozvali su ih „sekta kaca“, pošto je bilo od kupusa. Ali, mnogo ljudi je tu dobilo pomoć, prema rečima oca Serafima, oni koji su u depresiji, neki koji su imali probleme sa kičmom, izbegli su operacije preko te jednostavne kupelji koja i dalje izaziva komentare.
„Krštenje pogruženjem je nešto sasvim drugo, oseća se sila u tome. Jednom prilikom su došli da me posete moji drugovi iz Gimnazije. Pirja, koji je svirao sa mnom zajedno u grupi „Mesečari“ je Hrvat, majka mu je Dalmatinka, otac Zagorac, a on se rodio u Moskvi. Ja pitam - Ko će da se krsti -, samo Pirja kaže ““ Ja. Kad smo došli do bureta sa hladnom vodom, on pita. - Jel može samo glava? I potopi njega otac Sergej tri puta, Pirja izranja i kaže: - Osećam se svet. I stvarno je bio u velikoj blagodati, sav je sijao. I mnogi drugi koji su se tu krstili.“
Dva su puta, monaški i bračni, i oba su blagoslovena, s tim što se u monaštvu duša venčava sa Hristom i od toga nema ništa lepše i uzvišenije. Teško je i jedno i drugo, ali, meni se čini da je mnogo lakše biti monah nego otac porodice, dobar hrišćanin i pošten čovek u ovim vremenima
Da bi se radovi na konaku manastira Svete Trojice Bjele Vode priveli kraju, Vaša pomoć bi dobrodošla uplatom na račun 160-262955-15
M.Filipović

Najnoviji broj

11. jul 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa