Инфо

Берза

  • aero 1.675 ▼ -0,42%
  • dnos 1.103 ▼ -1,34%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.200 ▲ 4,92%
  • jesv 5.150 ⚫ 0,00%
  • mtlc 2.020 ▼ -4,27%
  • niis 680 ▲ 0,15%
  • pdcl 10.310 ▲ 24,97%
  • rso17153 103,96 ▲ 0,20%
  • sjpt 145 ▲ 3,57%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(9. јул 2015.)
ПОВОДОМ ДВЕСТОТЕ ГОДИШЊИЦЕ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА (3)

КНЕЗ МИЛОШ КАО УПОРАН И ВЕШТ ПРЕГОВАРАЧ

После битке на Дубљу, на границама пашалука стоје две турске војске. Прва је босанска, води је Куршид-паша којег боли пораз на Дубљу. На Морави у Ћуприји је друга војска, коју води Марашли Али-паша. Он захтева да Срби одмах предају оружје, па ће им се вероватно, опростити што су се бунили. Њему одговара Вујица Вулићевић, који му пречи пролаз у шанцу на Белици. Он вади из појаса своје пиштоље и пружа их везировом изасланику:
- Ето мојих пиштоља! Сутра ћу доћи честитом везиру, па нека ме убије истим мојим пиштољима, али народ оружје не да!
Марашлија је тада изговорио своју чувену реченицу:
- Море, будите ви султану покорни па ако хоћете, носите и топове за појасом!
У претходном напису смо подсетили на жељу и упорност кнеза Милоша да преговара са Куршидом. Али смо подсетили и на устаничко мишљење, које је изразио Милошев Амиџа Сима Паштрмац да Турцима не треба веровати и да се Милош у тим преговорима излаже великим опасностима.
Међутим, Милош је у Босну отишао на реч ранијег познаника Али-аге Серчесме. И поред тога Милош је на неки начин од устаника био ожаљен. Наравно, Милош није отишао сам. Повео је Аврама Лукића, искусног дипломату, који је Карађорђа представљао и пред Русима, и ишао чак до Трста за скупљање помоћи. Ту су били и Никола Симоновић и Мијаило Оташевић. Вук каже да се тај Оташевић звао Петар. Ту је био и Милошев верни момак Димитрије. Нико није веровао да ће се они живи извући из пашиног логора. Пред Милоша је изашао његов ранији познаник, делибаша Серчесма, доказани јунак и један од ретких Турака који је желео мир са Србима. Он је дао Милошу реч да му ни длака неће недостајати са главе, док је у животу он, Серчесма и његових хиљаду делија. Све време које је Милош провео у турском логору делибаша је био крај њега. Како се Хуршид у преговорима показао тврд и непопустљив требало се извући из турских логора. Међутим, захваљујући окретном уму и језику Милош је успео да од паше измами дозволу за одлазак. Серчесма га је испратио. Милош је касније сам описао овај први сусрет са везиром:
- Јеси ли ти Милош? - пита ме везир.
- Јесам честити везиру!
- Ја слушам: Милош, Милош, Милош! Мислио сам да су ти рогови већи од моје катарке (на шатору). А сад видим да нема ни четрес ока човека, као у печену јарцу!
- Тако је честити везиру ““ одговарам ја ““ једна коза ојари двоје јаради; па од једног јарета оде кожа на бубањ, а од другог на свето Јеванђеље! То ти је и са мном: бубањ глас ударио на мене, а Србија је пуна људи и већих и јачих од мене!
Милош је тако објашњавао везиру да ће уколико остане без главе, устаници лако себи наћи другог вођу, клео му се да је народ устао против неправедне владавине Скопљакове, обећавао да ће умирити рају... и размишљао шта ли Вујица ради на Ћуприји.
И извукао се. Њега и Димитрија је Серчесма отпратио, и када су се растајали, обавестио га:
- Овде сам те ја узео на моју веру, и ево сам те опет овде довео. Досад смо били пријатељи, а одсад ако ми паднеш шака, знам шта ћу с тобом чинити; ако ли ти паднем шака, чини са мном шта ти драго. У напредак, више не веруј никоме, ако би сам те ја на веру звао, не иди ми!
Више се њих двојица неће срести у рату.
И Никола Симоновић је некако успео да се извуче из Куршидових руку. Међутим, Аврам Лукић и Оташевић су закопани у земљу до главе и остављени тако. Причало се да су “два дана пиштали“ док нису помрли.
Милош се сада окренуо Марашлији и похитао у Ћуприју надајући се да ће овај бити попустљивији од Куршида као и да процени његове снаге. Тада је схватио да је турска сила заиста велика, и да његови устаници немају никакве шансе против царевине. Но, то није никако показао. Зато са задовољством слуша како Марашлија понавља своју причу о топовима за појасом, и како на самој Високој Порти ни самом Падишаху, није до ратовања са својом рајом. Јасно му је да се Турци боје мешања великих сила (Русије и Аустрије), али и да се боје устаника остале раје у пространом царству, и да ће дипломатија моћи да замени оружје, овога пута, надао се, у корист Срба.
На крају је Милош са Марашли Али-пашом постигао усмени споразум о примирју у четири тачке (новембар 1815. - Ћуприја).
1) Срби пуштају у Београд Марашлијиног ћехају (изасланика) са 7-8.000 војника;
2) Српски посланици са пашиним препорукама иду у Цариград, а Марашлија ће чекати у Ћуприји да се они врате и царски ферман донесу;
3) Српска војска стоји како стоји до доласка фермана;
4) Марашлија пише Куршид-паши на Дрини да не да Бошњацима нападати на Србију.
Чекајући глас из Цариграда, Милош се вероватно сећао свега што му се за неколико месеци дешавало. Сећао се довијања како да спасе голи живот када је у Београду био таоц Скопљаков после угушења Хаџи-Проданове буне. Сећао се очајничког јуриша на Пожаревац, сећао се када је на Љубић заједно са архимандритом Мелентијем Павловићем, он вичући и трчећи на све стране, а Мелентије лупајући у добош, поново прикупи устаничку војску која је била успаничена и у расулу.
Било му је јасно да више неће моћи заварати Турке као на Љубићу, када је у Ћаја-пашиним очима увећао устаничку снагу натичући на коље капе и гуњеве или на Дубљу када је од предњих трапова запрежних кола направио неку врсту борних кола ојачаних дебелим храстовим даскама и тако устанике приближио турском шанцу, или када је на преговоре код Мерашлије послао старце који су одрпани и никакви, изазивајући сузе марамама натољеним у сок црног лука, кукали на зулуме Сулејман-паше Скопљака. Милош се сећао да су му првенство хтели оспорити Петар Николајевић ““ Молер и Павле Цукић. Нова опозиција је захтевала посебан облик владавине ““ “тетрархију“ (владавину четворице). Молер се овим речима обратио Милошу: “Ја брате старешина бити нећу, али да не будеш и ти, а да не буде ни Цукић, нити који други да изађе и рече: “Ја сам Господар, као Кара-Ђорђије (што је чинио) него нас четворица, то јест, ја, ти, Цукић и Прота Матеја Ненадовић (Молеров пашеног, који је тада у Бечу био) као четири једнака брата да старешујемо и заповедамо сваки у свом крају, и ти сад на то да се потпишеш.“ Обреновић се није дао преварити, нити било чиме везати, остављајући да у наредним догађајима учвршћује власт и уздиже своју личност. Тим чином се започела борба око власти у Другом устанку, много брже и одлучније него у Првом. Ту су и кнез Аксентије и Вујица Вулићевић, који је уз Милоша и није опасан. Храбар је, бистар, вешт али нема амбиције. Са друге стране, власти жељне старешине су велики јунаци, углед у народу им је безмеран, раван његовом и са њима се не сме по кратком поступку. У исто време од Београда треба бити даље у сваком случају, повољном и неповољном. Глава је доста било у торби. Време је да буде на раменима.
Милош је све време убеђивао Марашлију да га народ воли, и да би била велика неправда, и према народу и њему, ако Порта њега, Марашли Али-пашу, не постави за везира у Београду, уместо Скопљака.
Када је стигло посланство из Цариграда и Милош је схватио да је постигао велики успех. Порта ће прихватити онај споразум који Марашли Али-паша “Везир београдског пашалука“ утаначи са рајом, којој се буна великодушно опрашта!
Шест тачака тог споразума усмено склопљеног, а који је касније Порта признавала мало по мало, учинила га формалним. Тај споразум гласи:
- Срби сами између себе скупљају порез, Турци се у то неће мешати;
- Уз нахијске муселиме седеће и српски кнезови, без њих се не може судити Србима;
- Спахије ће скупљати само оно што су бератима овлашћени;
- Паша у своју службу неће примити Бошњаке и Арнауте, носиоце главних безакоња у пашалуку од 1801. године до 1815. године;
- У Београду ће седети Народна канцеларија коју чине нахијски представници, кнезови, они суде Србима за веће преступе, предају паши злочинце, скупљају и предају порез, харач и остале дажбине;
- Срби задржавају своје ручно оружје за потребе самоодбране од хајдука, зверова и зулумћара, у кући, на путу или при пољским радовима и чувању стоке.
Природно је што је Милош овај усмени споразум сматрао својим делом и својом заслугом, а што он одмах од султана није потписан само му је омогућавало да јача своју власт. Кад су царски фермани стигли, Милош је по пашином налогу кренуо у народ да га смирује, да објављује да је устанак престао и да сада мирним путем треба отимати власт Турцима из руку. Наравно, при томе није заборавио да намигне да оружје треба да буде при руци и да закуне на верност истакнуте људе у народу.
Изневши идеју о тетрахији Молер је пресудио себи и Цукићу, а Прота Матеја се толико приземнио да више никада није успео повратити значај и улогу коју је имао у Првом устанку. Сада они више нису били са Милошем једнаки, Молер је још нешто значио; као први до њега“ док је био на челу Народне канцеларије, а остали су били на нивоу нахијских кнезова. Сем Проте Матеје Ненадовића, преостале тројице (Молера, Цукића и шабачког владике Мелентија Никшића, који им се у међувремену придружио) Милош ће се ослободити, јер их је ликвидирао 1817. године.
Те године на Народној скупштини, изабран је за “насљедственог врховнога књаза“. Како је исте године погубио и Карађорђа, кнез Милош је учврстио свој положај у Србији.
Богдан Секендек

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa