POVODOM DVESTOTE GODIŠNjICE DRUGOG SRPSKOG USTANKA (3)
KNEZ MILOŠ KAO UPORAN I VEŠT PREGOVARAČ
Posle bitke na Dublju, na granicama pašaluka stoje dve turske vojske. Prva je bosanska, vodi je Kuršid-paša kojeg boli poraz na Dublju. Na Moravi u Ćupriji je druga vojska, koju vodi Marašli Ali-paša. On zahteva da Srbi odmah predaju oružje, pa će im se verovatno, oprostiti što su se bunili. Njemu odgovara Vujica Vulićević, koji mu preči prolaz u šancu na Belici. On vadi iz pojasa svoje pištolje i pruža ih vezirovom izaslaniku:
- Eto mojih pištolja! Sutra ću doći čestitom veziru, pa neka me ubije istim mojim pištoljima, ali narod oružje ne da!
Marašlija je tada izgovorio svoju čuvenu rečenicu:
- More, budite vi sultanu pokorni pa ako hoćete, nosite i topove za pojasom!
U prethodnom napisu smo podsetili na želju i upornost kneza Miloša da pregovara sa Kuršidom. Ali smo podsetili i na ustaničko mišljenje, koje je izrazio Milošev Amidža Sima Paštrmac da Turcima ne treba verovati i da se Miloš u tim pregovorima izlaže velikim opasnostima.
Međutim, Miloš je u Bosnu otišao na reč ranijeg poznanika Ali-age Serčesme. I pored toga Miloš je na neki način od ustanika bio ožaljen. Naravno, Miloš nije otišao sam. Poveo je Avrama Lukića, iskusnog diplomatu, koji je Karađorđa predstavljao i pred Rusima, i išao čak do Trsta za skupljanje pomoći. Tu su bili i Nikola Simonović i Mijailo Otašević. Vuk kaže da se taj Otašević zvao Petar. Tu je bio i Milošev verni momak Dimitrije. Niko nije verovao da će se oni živi izvući iz pašinog logora. Pred Miloša je izašao njegov raniji poznanik, delibaša Serčesma, dokazani junak i jedan od retkih Turaka koji je želeo mir sa Srbima. On je dao Milošu reč da mu ni dlaka neće nedostajati sa glave, dok je u životu on, Serčesma i njegovih hiljadu delija. Sve vreme koje je Miloš proveo u turskom logoru delibaša je bio kraj njega. Kako se Huršid u pregovorima pokazao tvrd i nepopustljiv trebalo se izvući iz turskih logora. Međutim, zahvaljujući okretnom umu i jeziku Miloš je uspeo da od paše izmami dozvolu za odlazak. Serčesma ga je ispratio. Miloš je kasnije sam opisao ovaj prvi susret sa vezirom:
- Jesi li ti Miloš? - pita me vezir.
- Jesam čestiti veziru!
- Ja slušam: Miloš, Miloš, Miloš! Mislio sam da su ti rogovi veći od moje katarke (na šatoru). A sad vidim da nema ni četres oka čoveka, kao u pečenu jarcu!
- Tako je čestiti veziru ““ odgovaram ja ““ jedna koza ojari dvoje jaradi; pa od jednog jareta ode koža na bubanj, a od drugog na sveto Jevanđelje! To ti je i sa mnom: bubanj glas udario na mene, a Srbija je puna ljudi i većih i jačih od mene!
Miloš je tako objašnjavao veziru da će ukoliko ostane bez glave, ustanici lako sebi naći drugog vođu, kleo mu se da je narod ustao protiv nepravedne vladavine Skopljakove, obećavao da će umiriti raju... i razmišljao šta li Vujica radi na Ćupriji.
I izvukao se. Njega i Dimitrija je Serčesma otpratio, i kada su se rastajali, obavestio ga:
- Ovde sam te ja uzeo na moju veru, i evo sam te opet ovde doveo. Dosad smo bili prijatelji, a odsad ako mi padneš šaka, znam šta ću s tobom činiti; ako li ti padnem šaka, čini sa mnom šta ti drago. U napredak, više ne veruj nikome, ako bi sam te ja na veru zvao, ne idi mi!
Više se njih dvojica neće sresti u ratu.
I Nikola Simonović je nekako uspeo da se izvuče iz Kuršidovih ruku. Međutim, Avram Lukić i Otašević su zakopani u zemlju do glave i ostavljeni tako. Pričalo se da su “dva dana pištali“ dok nisu pomrli.
Miloš se sada okrenuo Marašliji i pohitao u Ćupriju nadajući se da će ovaj biti popustljiviji od Kuršida kao i da proceni njegove snage. Tada je shvatio da je turska sila zaista velika, i da njegovi ustanici nemaju nikakve šanse protiv carevine. No, to nije nikako pokazao. Zato sa zadovoljstvom sluša kako Marašlija ponavlja svoju priču o topovima za pojasom, i kako na samoj Visokoj Porti ni samom Padišahu, nije do ratovanja sa svojom rajom. Jasno mu je da se Turci boje mešanja velikih sila (Rusije i Austrije), ali i da se boje ustanika ostale raje u prostranom carstvu, i da će diplomatija moći da zameni oružje, ovoga puta, nadao se, u korist Srba.
Na kraju je Miloš sa Marašli Ali-pašom postigao usmeni sporazum o primirju u četiri tačke (novembar 1815. - Ćuprija).
1) Srbi puštaju u Beograd Marašlijinog ćehaju (izaslanika) sa 7-8.000 vojnika;
2) Srpski poslanici sa pašinim preporukama idu u Carigrad, a Marašlija će čekati u Ćupriji da se oni vrate i carski ferman donesu;
3) Srpska vojska stoji kako stoji do dolaska fermana;
4) Marašlija piše Kuršid-paši na Drini da ne da Bošnjacima napadati na Srbiju.
Čekajući glas iz Carigrada, Miloš se verovatno sećao svega što mu se za nekoliko meseci dešavalo. Sećao se dovijanja kako da spase goli život kada je u Beogradu bio taoc Skopljakov posle ugušenja Hadži-Prodanove bune. Sećao se očajničkog juriša na Požarevac, sećao se kada je na Ljubić zajedno sa arhimandritom Melentijem Pavlovićem, on vičući i trčeći na sve strane, a Melentije lupajući u doboš, ponovo prikupi ustaničku vojsku koja je bila uspaničena i u rasulu.
Bilo mu je jasno da više neće moći zavarati Turke kao na Ljubiću, kada je u Ćaja-pašinim očima uvećao ustaničku snagu natičući na kolje kape i gunjeve ili na Dublju kada je od prednjih trapova zaprežnih kola napravio neku vrstu bornih kola ojačanih debelim hrastovim daskama i tako ustanike približio turskom šancu, ili kada je na pregovore kod Merašlije poslao starce koji su odrpani i nikakvi, izazivajući suze maramama natoljenim u sok crnog luka, kukali na zulume Sulejman-paše Skopljaka. Miloš se sećao da su mu prvenstvo hteli osporiti Petar Nikolajević ““ Moler i Pavle Cukić. Nova opozicija je zahtevala poseban oblik vladavine ““ “tetrarhiju“ (vladavinu četvorice). Moler se ovim rečima obratio Milošu: “Ja brate starešina biti neću, ali da ne budeš i ti, a da ne bude ni Cukić, niti koji drugi da izađe i reče: “Ja sam Gospodar, kao Kara-Đorđije (što je činio) nego nas četvorica, to jest, ja, ti, Cukić i Prota Mateja Nenadović (Molerov pašenog, koji je tada u Beču bio) kao četiri jednaka brata da starešujemo i zapovedamo svaki u svom kraju, i ti sad na to da se potpišeš.“ Obrenović se nije dao prevariti, niti bilo čime vezati, ostavljajući da u narednim događajima učvršćuje vlast i uzdiže svoju ličnost. Tim činom se započela borba oko vlasti u Drugom ustanku, mnogo brže i odlučnije nego u Prvom. Tu su i knez Aksentije i Vujica Vulićević, koji je uz Miloša i nije opasan. Hrabar je, bistar, vešt ali nema ambicije. Sa druge strane, vlasti željne starešine su veliki junaci, ugled u narodu im je bezmeran, ravan njegovom i sa njima se ne sme po kratkom postupku. U isto vreme od Beograda treba biti dalje u svakom slučaju, povoljnom i nepovoljnom. Glava je dosta bilo u torbi. Vreme je da bude na ramenima.
Miloš je sve vreme ubeđivao Marašliju da ga narod voli, i da bi bila velika nepravda, i prema narodu i njemu, ako Porta njega, Marašli Ali-pašu, ne postavi za vezira u Beogradu, umesto Skopljaka.
Kada je stiglo poslanstvo iz Carigrada i Miloš je shvatio da je postigao veliki uspeh. Porta će prihvatiti onaj sporazum koji Marašli Ali-paša “Vezir beogradskog pašaluka“ utanači sa rajom, kojoj se buna velikodušno oprašta!
Šest tačaka tog sporazuma usmeno sklopljenog, a koji je kasnije Porta priznavala malo po malo, učinila ga formalnim. Taj sporazum glasi:
- Srbi sami između sebe skupljaju porez, Turci se u to neće mešati;
- Uz nahijske muselime sedeće i srpski knezovi, bez njih se ne može suditi Srbima;
- Spahije će skupljati samo ono što su beratima ovlašćeni;
- Paša u svoju službu neće primiti Bošnjake i Arnaute, nosioce glavnih bezakonja u pašaluku od 1801. godine do 1815. godine;
- U Beogradu će sedeti Narodna kancelarija koju čine nahijski predstavnici, knezovi, oni sude Srbima za veće prestupe, predaju paši zločince, skupljaju i predaju porez, harač i ostale dažbine;
- Srbi zadržavaju svoje ručno oružje za potrebe samoodbrane od hajduka, zverova i zulumćara, u kući, na putu ili pri poljskim radovima i čuvanju stoke.
Prirodno je što je Miloš ovaj usmeni sporazum smatrao svojim delom i svojom zaslugom, a što on odmah od sultana nije potpisan samo mu je omogućavalo da jača svoju vlast. Kad su carski fermani stigli, Miloš je po pašinom nalogu krenuo u narod da ga smiruje, da objavljuje da je ustanak prestao i da sada mirnim putem treba otimati vlast Turcima iz ruku. Naravno, pri tome nije zaboravio da namigne da oružje treba da bude pri ruci i da zakune na vernost istaknute ljude u narodu.
Iznevši ideju o tetrahiji Moler je presudio sebi i Cukiću, a Prota Mateja se toliko prizemnio da više nikada nije uspeo povratiti značaj i ulogu koju je imao u Prvom ustanku. Sada oni više nisu bili sa Milošem jednaki, Moler je još nešto značio; kao prvi do njega“ dok je bio na čelu Narodne kancelarije, a ostali su bili na nivou nahijskih knezova. Sem Prote Mateje Nenadovića, preostale trojice (Molera, Cukića i šabačkog vladike Melentija Nikšića, koji im se u međuvremenu pridružio) Miloš će se osloboditi, jer ih je likvidirao 1817. godine.
Te godine na Narodnoj skupštini, izabran je za “nasljedstvenog vrhovnoga knjaza“. Kako je iste godine pogubio i Karađorđa, knez Miloš je učvrstio svoj položaj u Srbiji.
- Eto mojih pištolja! Sutra ću doći čestitom veziru, pa neka me ubije istim mojim pištoljima, ali narod oružje ne da!
Marašlija je tada izgovorio svoju čuvenu rečenicu:
- More, budite vi sultanu pokorni pa ako hoćete, nosite i topove za pojasom!
U prethodnom napisu smo podsetili na želju i upornost kneza Miloša da pregovara sa Kuršidom. Ali smo podsetili i na ustaničko mišljenje, koje je izrazio Milošev Amidža Sima Paštrmac da Turcima ne treba verovati i da se Miloš u tim pregovorima izlaže velikim opasnostima.
Međutim, Miloš je u Bosnu otišao na reč ranijeg poznanika Ali-age Serčesme. I pored toga Miloš je na neki način od ustanika bio ožaljen. Naravno, Miloš nije otišao sam. Poveo je Avrama Lukića, iskusnog diplomatu, koji je Karađorđa predstavljao i pred Rusima, i išao čak do Trsta za skupljanje pomoći. Tu su bili i Nikola Simonović i Mijailo Otašević. Vuk kaže da se taj Otašević zvao Petar. Tu je bio i Milošev verni momak Dimitrije. Niko nije verovao da će se oni živi izvući iz pašinog logora. Pred Miloša je izašao njegov raniji poznanik, delibaša Serčesma, dokazani junak i jedan od retkih Turaka koji je želeo mir sa Srbima. On je dao Milošu reč da mu ni dlaka neće nedostajati sa glave, dok je u životu on, Serčesma i njegovih hiljadu delija. Sve vreme koje je Miloš proveo u turskom logoru delibaša je bio kraj njega. Kako se Huršid u pregovorima pokazao tvrd i nepopustljiv trebalo se izvući iz turskih logora. Međutim, zahvaljujući okretnom umu i jeziku Miloš je uspeo da od paše izmami dozvolu za odlazak. Serčesma ga je ispratio. Miloš je kasnije sam opisao ovaj prvi susret sa vezirom:
- Jesi li ti Miloš? - pita me vezir.
- Jesam čestiti veziru!
- Ja slušam: Miloš, Miloš, Miloš! Mislio sam da su ti rogovi veći od moje katarke (na šatoru). A sad vidim da nema ni četres oka čoveka, kao u pečenu jarcu!
- Tako je čestiti veziru ““ odgovaram ja ““ jedna koza ojari dvoje jaradi; pa od jednog jareta ode koža na bubanj, a od drugog na sveto Jevanđelje! To ti je i sa mnom: bubanj glas udario na mene, a Srbija je puna ljudi i većih i jačih od mene!
Miloš je tako objašnjavao veziru da će ukoliko ostane bez glave, ustanici lako sebi naći drugog vođu, kleo mu se da je narod ustao protiv nepravedne vladavine Skopljakove, obećavao da će umiriti raju... i razmišljao šta li Vujica radi na Ćupriji.
I izvukao se. Njega i Dimitrija je Serčesma otpratio, i kada su se rastajali, obavestio ga:
- Ovde sam te ja uzeo na moju veru, i evo sam te opet ovde doveo. Dosad smo bili prijatelji, a odsad ako mi padneš šaka, znam šta ću s tobom činiti; ako li ti padnem šaka, čini sa mnom šta ti drago. U napredak, više ne veruj nikome, ako bi sam te ja na veru zvao, ne idi mi!
Više se njih dvojica neće sresti u ratu.
I Nikola Simonović je nekako uspeo da se izvuče iz Kuršidovih ruku. Međutim, Avram Lukić i Otašević su zakopani u zemlju do glave i ostavljeni tako. Pričalo se da su “dva dana pištali“ dok nisu pomrli.
Miloš se sada okrenuo Marašliji i pohitao u Ćupriju nadajući se da će ovaj biti popustljiviji od Kuršida kao i da proceni njegove snage. Tada je shvatio da je turska sila zaista velika, i da njegovi ustanici nemaju nikakve šanse protiv carevine. No, to nije nikako pokazao. Zato sa zadovoljstvom sluša kako Marašlija ponavlja svoju priču o topovima za pojasom, i kako na samoj Visokoj Porti ni samom Padišahu, nije do ratovanja sa svojom rajom. Jasno mu je da se Turci boje mešanja velikih sila (Rusije i Austrije), ali i da se boje ustanika ostale raje u prostranom carstvu, i da će diplomatija moći da zameni oružje, ovoga puta, nadao se, u korist Srba.
Na kraju je Miloš sa Marašli Ali-pašom postigao usmeni sporazum o primirju u četiri tačke (novembar 1815. - Ćuprija).
1) Srbi puštaju u Beograd Marašlijinog ćehaju (izaslanika) sa 7-8.000 vojnika;
2) Srpski poslanici sa pašinim preporukama idu u Carigrad, a Marašlija će čekati u Ćupriji da se oni vrate i carski ferman donesu;
3) Srpska vojska stoji kako stoji do dolaska fermana;
4) Marašlija piše Kuršid-paši na Drini da ne da Bošnjacima napadati na Srbiju.
Čekajući glas iz Carigrada, Miloš se verovatno sećao svega što mu se za nekoliko meseci dešavalo. Sećao se dovijanja kako da spase goli život kada je u Beogradu bio taoc Skopljakov posle ugušenja Hadži-Prodanove bune. Sećao se očajničkog juriša na Požarevac, sećao se kada je na Ljubić zajedno sa arhimandritom Melentijem Pavlovićem, on vičući i trčeći na sve strane, a Melentije lupajući u doboš, ponovo prikupi ustaničku vojsku koja je bila uspaničena i u rasulu.
Bilo mu je jasno da više neće moći zavarati Turke kao na Ljubiću, kada je u Ćaja-pašinim očima uvećao ustaničku snagu natičući na kolje kape i gunjeve ili na Dublju kada je od prednjih trapova zaprežnih kola napravio neku vrstu bornih kola ojačanih debelim hrastovim daskama i tako ustanike približio turskom šancu, ili kada je na pregovore kod Merašlije poslao starce koji su odrpani i nikakvi, izazivajući suze maramama natoljenim u sok crnog luka, kukali na zulume Sulejman-paše Skopljaka. Miloš se sećao da su mu prvenstvo hteli osporiti Petar Nikolajević ““ Moler i Pavle Cukić. Nova opozicija je zahtevala poseban oblik vladavine ““ “tetrarhiju“ (vladavinu četvorice). Moler se ovim rečima obratio Milošu: “Ja brate starešina biti neću, ali da ne budeš i ti, a da ne bude ni Cukić, niti koji drugi da izađe i reče: “Ja sam Gospodar, kao Kara-Đorđije (što je činio) nego nas četvorica, to jest, ja, ti, Cukić i Prota Mateja Nenadović (Molerov pašenog, koji je tada u Beču bio) kao četiri jednaka brata da starešujemo i zapovedamo svaki u svom kraju, i ti sad na to da se potpišeš.“ Obrenović se nije dao prevariti, niti bilo čime vezati, ostavljajući da u narednim događajima učvršćuje vlast i uzdiže svoju ličnost. Tim činom se započela borba oko vlasti u Drugom ustanku, mnogo brže i odlučnije nego u Prvom. Tu su i knez Aksentije i Vujica Vulićević, koji je uz Miloša i nije opasan. Hrabar je, bistar, vešt ali nema ambicije. Sa druge strane, vlasti željne starešine su veliki junaci, ugled u narodu im je bezmeran, ravan njegovom i sa njima se ne sme po kratkom postupku. U isto vreme od Beograda treba biti dalje u svakom slučaju, povoljnom i nepovoljnom. Glava je dosta bilo u torbi. Vreme je da bude na ramenima.
Miloš je sve vreme ubeđivao Marašliju da ga narod voli, i da bi bila velika nepravda, i prema narodu i njemu, ako Porta njega, Marašli Ali-pašu, ne postavi za vezira u Beogradu, umesto Skopljaka.
Kada je stiglo poslanstvo iz Carigrada i Miloš je shvatio da je postigao veliki uspeh. Porta će prihvatiti onaj sporazum koji Marašli Ali-paša “Vezir beogradskog pašaluka“ utanači sa rajom, kojoj se buna velikodušno oprašta!
Šest tačaka tog sporazuma usmeno sklopljenog, a koji je kasnije Porta priznavala malo po malo, učinila ga formalnim. Taj sporazum glasi:
- Srbi sami između sebe skupljaju porez, Turci se u to neće mešati;
- Uz nahijske muselime sedeće i srpski knezovi, bez njih se ne može suditi Srbima;
- Spahije će skupljati samo ono što su beratima ovlašćeni;
- Paša u svoju službu neće primiti Bošnjake i Arnaute, nosioce glavnih bezakonja u pašaluku od 1801. godine do 1815. godine;
- U Beogradu će sedeti Narodna kancelarija koju čine nahijski predstavnici, knezovi, oni sude Srbima za veće prestupe, predaju paši zločince, skupljaju i predaju porez, harač i ostale dažbine;
- Srbi zadržavaju svoje ručno oružje za potrebe samoodbrane od hajduka, zverova i zulumćara, u kući, na putu ili pri poljskim radovima i čuvanju stoke.
Prirodno je što je Miloš ovaj usmeni sporazum smatrao svojim delom i svojom zaslugom, a što on odmah od sultana nije potpisan samo mu je omogućavalo da jača svoju vlast. Kad su carski fermani stigli, Miloš je po pašinom nalogu krenuo u narod da ga smiruje, da objavljuje da je ustanak prestao i da sada mirnim putem treba otimati vlast Turcima iz ruku. Naravno, pri tome nije zaboravio da namigne da oružje treba da bude pri ruci i da zakune na vernost istaknute ljude u narodu.
Iznevši ideju o tetrahiji Moler je presudio sebi i Cukiću, a Prota Mateja se toliko prizemnio da više nikada nije uspeo povratiti značaj i ulogu koju je imao u Prvom ustanku. Sada oni više nisu bili sa Milošem jednaki, Moler je još nešto značio; kao prvi do njega“ dok je bio na čelu Narodne kancelarije, a ostali su bili na nivou nahijskih knezova. Sem Prote Mateje Nenadovića, preostale trojice (Molera, Cukića i šabačkog vladike Melentija Nikšića, koji im se u međuvremenu pridružio) Miloš će se osloboditi, jer ih je likvidirao 1817. godine.
Te godine na Narodnoj skupštini, izabran je za “nasljedstvenog vrhovnoga knjaza“. Kako je iste godine pogubio i Karađorđa, knez Miloš je učvrstio svoj položaj u Srbiji.
Bogdan Sekendek
Najnoviji broj
18. april 2024.
