SABORNOG HRAMA ŠKRINjA SRPSKOG JEZIKA
U porti Sabornog hrama, u ponedeljak je upriličeno veče pod nazivom “Drugovanje sa piscem“. Sa Radovanom Belim Markovićem, razgovarao je i o njegovoj prozi, koju čitamo “sa velikom pažnjom, nadneti nad svaku rečenicu“, govorio protođakon, dr Ljubomir Ranković.
- U komletu od 13 knjiga koji je objavljen pre dve godine, nalazi se veliko književno blago i autentičan srpski jezik, čiji se sjaj i lepota provlače od tipika Hilandarskog, preko biografija Svetog Save, Simeona, Stefana Prvovenčanog i drugih, Despota Stefana Lazarevića i njegovog “Slovo ljubve“, do Dositeja, Vuka, Njegoša, Andrića, Meše Selimovića, naših Laze Lazarevića i Milovana Glišića, do današnjih dana. Ovaj komlet je divni kovčežić, škrinja jezika, koja, kad se otvori, miriše na stari vajat ““ bosiljak, žute dunje, starinsko devojačko ruho.... Dok sam čitao ovu prozu koja će trajati, kao naši vezeni ćilimi srpski, dolame, košulje..., oživljavao sam sećanje na ljude koji su govorili, kao molitvu, jezik kojim ovaj književnik piše.
Prema rečima protođakona, Radovan Beli Marković je “pisac tuge, koji se, kako bi to rekao ava Justin Popović, pretvorio u čulo vaseljenske tuge, a koja je, čini se, sudbina svih pisaca“. U “stonom gradu Šapcu“, pisac je pozdravio “odličan skup ljubitelja književnosti“, a kada je o tuzi reč, “ona je u svakom čoveku najprisutnija, kada je on u duši najbolji, kada zna svoje grehe i svoju ništavnost“.
U životu i književnosti, stid, kao neophodna etička kategorija, sve više manjka, “sve je manje obraznih ljudi, a sve više onih koji se ničega ne stide“, rekao je pisac koji “merom svog stida meri koliko se sam sebi u svetu oko njega činim potrebnim“ - Jedno od pouzdanijih merila koja su me kroz život vodile je upravo mera stida, neka plašnja da će mi ljudi za ono što činim ili ne činim, zameriti, a da ja to neću poznati.
Na kraju večeri, Radovan Beli Marković je pročitao “priču o tuzi, stidu i bestiđu“, napisanu u formi pisma posvećenog piscu i magu srpskog jezika, Bori Stankoviću, pod nazivom “Zadnja pošta neba“.
- U komletu od 13 knjiga koji je objavljen pre dve godine, nalazi se veliko književno blago i autentičan srpski jezik, čiji se sjaj i lepota provlače od tipika Hilandarskog, preko biografija Svetog Save, Simeona, Stefana Prvovenčanog i drugih, Despota Stefana Lazarevića i njegovog “Slovo ljubve“, do Dositeja, Vuka, Njegoša, Andrića, Meše Selimovića, naših Laze Lazarevića i Milovana Glišića, do današnjih dana. Ovaj komlet je divni kovčežić, škrinja jezika, koja, kad se otvori, miriše na stari vajat ““ bosiljak, žute dunje, starinsko devojačko ruho.... Dok sam čitao ovu prozu koja će trajati, kao naši vezeni ćilimi srpski, dolame, košulje..., oživljavao sam sećanje na ljude koji su govorili, kao molitvu, jezik kojim ovaj književnik piše.
Prema rečima protođakona, Radovan Beli Marković je “pisac tuge, koji se, kako bi to rekao ava Justin Popović, pretvorio u čulo vaseljenske tuge, a koja je, čini se, sudbina svih pisaca“. U “stonom gradu Šapcu“, pisac je pozdravio “odličan skup ljubitelja književnosti“, a kada je o tuzi reč, “ona je u svakom čoveku najprisutnija, kada je on u duši najbolji, kada zna svoje grehe i svoju ništavnost“.
U životu i književnosti, stid, kao neophodna etička kategorija, sve više manjka, “sve je manje obraznih ljudi, a sve više onih koji se ničega ne stide“, rekao je pisac koji “merom svog stida meri koliko se sam sebi u svetu oko njega činim potrebnim“ - Jedno od pouzdanijih merila koja su me kroz život vodile je upravo mera stida, neka plašnja da će mi ljudi za ono što činim ili ne činim, zameriti, a da ja to neću poznati.
Na kraju večeri, Radovan Beli Marković je pročitao “priču o tuzi, stidu i bestiđu“, napisanu u formi pisma posvećenog piscu i magu srpskog jezika, Bori Stankoviću, pod nazivom “Zadnja pošta neba“.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
