HODOČASNIK (II)

Naš vodič oteže sa pričom. Ko zna šta im je sve pričao kad je toliko mleo. Najednom presta, pa se na engleskom, tišim glasom, obrati jednom, više sredovečnom nego mladom paru iza vozača. Mene nije ni pogledao, a sedeo sam na desnoj strani dva reda niže od njih. Vodič samo kratko izdeklemova šta nas uskoro očekuje i naglasi da ćemo uskoro ručati. Najvažnije mu bi da shvatimo da se taj ručak plaća. To ne ulazi u onih 39 evra koji smo uplatili u agenciji. Jedino se večera ne plaća, ali ona je već plaćena u Alanji...
Poljaci su sigurno znali, ali ja nisam, šta nas čeka na prvom zastanku iza onog podužeg govora u minibusu. Možda je to vodič i rekao onom paru iza vozača, ali ja sam njegove reči prečuo ili ga nisam razumeo. A to što smo prvo videli bio je pravi underground city, kako na engleskom kasnije reče vodič, podzemni grad, koji nije bio vidljiv sa površine. Neugledan ulaz nije ukazivao da se iza njega krije čitav lavirint hodnika i prostorija za različite namene u kojima su ljudi živeli više stotina, a možda i čitavih hiljadu i više godina. Prosto je za neverovati da je tu neko živeo, a živeo je.
Veruje se da su u njima prvo živeli Hititi, pa Rimljani, zatim Vizantinci... A još ranije, verovatno, i Proto-Hititi.
Rimljani i Vizantinci su svima dobro poznati, ali za Hitite i Proto-Hitite malo ko da je čuo. Nisam ni ja dok se nisam našao u Kapodakiji. Hititi su se pojavili u Anatoliji 18 vekova pre Hrista, a svoj vrhunac dosegli su 14 vekova, opet, pre Hrista. Iako pripadaju bronzanom, prethodnici su gvozdenog doba. Proto-Hititi su se pojavili par vekova ranije. Veruje se da su oni prvi začeprkali ispod površine, i nastanili se na prvom nivou. Oni potonji bušili su dublje i zaustavili su na osmom spratu, podzemnom.
Na prvom i drugom spratu bili su misionarska škola, bazen sa vodom za krštavanje, kuhinje, ostave za hranu, spavaće sobe, sobe za ručavanje, vinski podrumi i štale. Skrivena mesta, tuneli i prostorije za oružje otkriveni su na trećem i četvrtom spratu. Kada je grad bio napadnut građani su bežali kroz ove tunele i zatvarali ih vodeničnim kamenovima teškim nekoliko stotina kilograma. Na najnižim nivoima bili su crkva, hol za zborove, groblje, tajni prolazi i vazdušna okna za ventilaciju koja su se spuštala na dubinu od 75-80 metara do bunara za vodu. Površina podzemnog grada zauzima četiri kvadratna kilometra, a u njemu je moglo je živeti oko 10.000 stanovnika. Neki istraživači navode manje, neki čak i više. Zvaničnog popisa nema, pa svako broj izmišlja prema svom ličnom nahođenju. Da su njegovi tadašnji stanovnici znali da ćemo se mi oko toga raspravljati sigurno bi se prebrojali i neku cifru zapisali na zidu, mada sumnjam da su njihovi stanovnici znali dotle da izbroje, a još manje da to zabeleže, pogotovo oni iz ranijih vekova.
Podzemni gradovi su bili sigurno mesto za rane hrišćane da u tajnosti šire novu veru i vrše božju službu bez bojazni od progona. Kasnije su ova mesta korišćena kao skloništa za vreme arapskih upada u šestom i sedmom veku.
Ovaj podzemni grad, u koji smo mi ušli, otkriven je slučajno 1963. godine kada je jedan čovek srušio zid u svojoj kući-pećini. Iza zida ukazala se tajanstvena prostorija koja nikada dotle nije viđena. Iz te prostorije ulazilo se u drugu, a iz druge u treću. I tako u nedogled. Danas je to svima znani podzemni grad u Derinkuju, udaljen 29 kilometara od Nevše-hira, u centralnoj Anatoliji. Za javnost je otvoren dve godine kasnije.
Posle ovog pronađeno je još 35 podzemnih gradova, a veruje se da još mnogi čekaju da budu otkriveni. Koliko dugo su građeni, koliko ljudi je radilo, na koji način i kako je uklanjan šut još uvek je nepoznato. Sada se o tome može samo nagađati. To ni arheolozima nije jasno. U blizini bi morala biti čitava brda iskopane lave, a njih nigde nema. Neki su mišljenja da su šut bacali u obližnju rečicu pa ga je kao voda odnela. A možda su njime popunjavali okolne rupčage koje su zaravnjene. Višak je oduvao vetar tako da se danas ništa ne primećuje.
Stari Grci su znali za ove gradove. Njihovi istoričari su pisali da u Anatoliji žive ljudi koji su svoje kuće izgradili pod zemljom. Nakon njihovog odlaska, ne starih Grka, već stanovnika tih podzemnih gradova, vreme je učinilo svoje. Ulazi su se zatrpali i sve je zaboravljeno. Vekovima su ljudi kasnije tuda tabali ne sluteći kakva se tajna krije pod njihovim nogama.
I kako je ovaj podzemni grad tek od skoro otkriven narod još nije uspeo da mu se dovoljno načudi i tako i on postane neko od svetskih čuda antičkog sveta. A zaista imamo čemu da se čudimo, jer je mnogo toga čudnog u tom podzemnom svetu. A čudno je i kako su tunelom povezali ovaj podzemni grad sa drugim, isto tako podzemnim, osam kilometara dalje, ka Nevšehiru, a da ne promaše. I današnji graditelji, pored svih čuda tehnike, malo vrdnu kada spajaju dve rupe pod zemljom. Možda su oni tada prvo bušili, bušili, pa kad su mislili da su dovoljno odmakli od grada na drugom kraju tunela počeli da grade novi podzemni grad. Čovek je u svim vremenima bio domišljat, a mi se danas čudimo kako je to bilo moguće. A moguće je, čim je napravljeno.
Podzemni gradovi su davno napušteni. U njih se sada zavlače jedino radoznali turisti koji su svuda na svetu isti. Turili bi nos u svaku rupu i popeli na svaku kamenčuru.
I posle toliko hiljada godina u lavirintu hodnika ne oseća se memla, a na zidovima nema ni traga vlage. Sve je suvo, kao da je juče završeno, pa voda nije stigla da se zavuče u ove kutke.
A temperatura u ovim gradovima je tokom cele godine ujednačena. I le-ti i zimi blizu vazdušnih okana je oko 7-8 stepeni Celzijusovih, a nešto dalje od njih ne prelazi 13-15. Pitao sam vodiča kako su se grejali onda-šnji stanovnici.
- Nisu se ni grejali - odgovori. - Živeli su sa stokom, pa im je tako bilo toplije - dodade.
Sigurno da je bilo tako kad on kaže. Svakako da bolje zna od nas koji prvi put tu dolazimo. Uostalom, on je vodič pa bi morao znati odgovor na svakakva pitanja turista.
A kraj je ovde golišav. Uglavnom je prekriven sitnim rastinjem. Nema tu nekih šumetina, pa da čovek naseče drva i naloži vatru. Tako je sada, a verovatno da je tako bilo i u prošlosti. Iz lave nije moglo nići ništa veće do kržljavo žbunje.
Ipak sam na par mesta, u većim prostorijama, na zidovima video tragove vatre. Crneli su se od gareži. Ali to je malo koliko tamo ima prostorija i hodnika.
Čudno je i kako su snalazili u toj šumi hodnika, a da ne zalutaju. Nama je bilo lako. Imali smo vodiča, a i smer kretanja je označen strelicama, da ne skrenemo gde ne treba. A to kuda smo mi prošli bio je samo delić puta kojim su nekada hodili stanovnici podzemnog grada. A čudno je i kako su znali da potrefe put do nekog svog prijatelja na suprotnoj strani grada. Aj“™ kad je jedan, pa u redu, ali šta kad su imali dva, tri ili ko zna koliko prijatelja. Kako su se tada orijentisali u tom podzemlju. Nama na površini je lako. Vidimo, pa zapamtimo. A kako su oni to činili kad im je svaki hod-nik isti. Ide levo, ili desno. Gore ili dole. A svaki je tesan. Češeš se levo, češeš se desno o zid, a glavu često moraš povijati. Negde ima nekih stepenika, negde nema, pa se gazi po sipkastoj prašini od samlevene lave. Nema horizonta da se osmotri, pa da znaš na koju ćeš stranu, već idi hodnikom, a na njegovom kraju, u mraku, gledaj kuda ćeš dalje.
Branko Stanić












PLANINARSTVO
USPON NA MEDVEDNIK
Prošlonedeljni vikend, kada je Božija zvezda žarila i palila zemlju, šabački planinari članovi PSD “Cer“ odlučili su da provedu svoje slobodno vreme na planini Medvednik, nedaleko od Valjeva, čija visina iznosi 1.247 mnv, gotovo kao dve visine Cera.
Gotovo za neverovati je da je temperatura vazduha na Medvedniku beležila prijatnih 23. stepena Celzijusove skale, što je jedan od bitnih razloga zbog kojih se planinari, sve više, odlučuju da prijatne trenutke odmora provedu na nekoj od naših planina...
Start šabačkih planinara ka vrhu Medvednika sledio je od planinarskog doma, podignut 1981. godine, od strane H.K. “Krušik“ iz Valjeva, iznad sela Mijači, na nadmorskoj visini od 810 m.
Šabačke planinare, kao i duge goste, prijatno je dočekao i ugostio domaćin doma Sveta Davidović, stavljajući se na raspolaganje za sva uputstva oko staza koje vode ka pojedinim kotama planine i prelepim vidikovcima. Šapčani su se opredelili da krenu ka vrhu Medvednika stazom koja vodi od Doma ka Kedinoj Vodi i Vojinovoj steni a zatim ka vrhu Medvednika.
Prvo osveženje usledilo je pored novopodignute česme, koju su podigli planinari, članovi PSD “Tića Milovanović“ sa lovcima iz Valjevske Kamenice, što je za svaku pohvalu. Odatle je sledio, nešto, teži uspon ka Vojinovoj steni, jednom od najlepših platoa sa koga “puca“ pogled ka Ljuboviji i šire. Na pomenutom platou Šapčanima su se pridružili loznički planinari, kao i berači lekovitog bilja Bogdan Petrović iz Cvetulje i nešto bolji u poznavanju lekovitog bilja i pečuraka Dragiša Tešić iz Zavlake. Pomenuti travari su posvetili jedan deo vremena prisutnim planinarima, kako bi im bar koliko toliko prenele svog znanja iz oblasti berbe lekovitog bilja i drugih šumskih plodova. Veoma su, pored znanja iz oblasti berbe lekovitog bilja dobri poznavaoci planinskih vrhova Mevednika i ostalih planina iz lanca odnosno venca planina, koje su se nadvile nad Valjevom, čineći ga još lepšim i zanimljivijim gradom Srbije.
Medvednik je smešten u središnjem delu pomenutog venca, na koga se na zapadnoj strani nadovezuju planine Gučevo, Boranja, Jagodnja i Sokolske planine, sa rekom Drinom, dok na istočnom delu se nadovezuju planine Jablanik (1.274.m) zatim tri vrha Povlena, od kojih je najviši Mali Povlen visok 1.347 mnv. Površina Medvednika iznosi preko 367 kvadrtnih kilometara. Obrasato stogodišnjim stablima, mahom, bukve.
Bogat je vodotokovima, čije reke i potoci čine slivove reka Drine i Kolubare. Više poznate su reke Obnica, utoka Kolbare, kao i Jablanica, tu je izvor Jadra. Posebno je atraktivna rečica Zavojšnica, koja na tri strane zavija oko Medvednika, kradući vodu iz jednog u drugi sliv, probijajći se kroz greben Vojinove strene, visok preko tristo metara, na kome je predivan plato... Deo pomenutih platoa, rečica i potoka imali su priliku, da tog dana, posete šabački planinari, kao što su posetili i branu na reci Jablnici, mestu “Stubo“™Rovni“ sa veštačkim jezerom, iz koga će se snabdevati preko 200.000 stanovnika Kolubarskog regiona!