Инфо

Берза

  • aero 1.682 ▼ -0,59%
  • alfa 33.605 ▼ -2,41%
  • gmon 1.595 ▼ -0,31%
  • jesv 5.150 ▲ 0,88%
  • niis 679 ▼ -0,73%
  • spru 810 ▲ 1,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tlkb 2.700 ⚫ 0,00%
(16. јул 2015.)
НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ

ХОДОЧАСНИК (II)


Наш водич отеже са причом. Ко зна шта им је све причао кад је толико млео. Наједном преста, па се на енглеском, тишим гласом, обрати једном, више средовечном него младом пару иза возача. Мене није ни погледао, а седео сам на десној страни два реда ниже од њих. Водич само кратко издеклемова шта нас ускоро очекује и нагласи да ћемо ускоро ручати. Најважније му би да схватимо да се тај ручак плаћа. То не улази у оних 39 евра који смо уплатили у агенцији. Једино се вечера не плаћа, али она је већ плаћена у Алањи...
Пољаци су сигурно знали, али ја нисам, шта нас чека на првом застанку иза оног подужег говора у минибусу. Можда је то водич и рекао оном пару иза возача, али ја сам његове речи пречуо или га нисам разумео. А то што смо прво видели био је прави ундергроунд цитy, како на енглеском касније рече водич, подземни град, који није био видљив са површине. Неугледан улаз није указивао да се иза њега крије читав лавиринт ходника и просторија за различите намене у којима су људи живели више стотина, а можда и читавих хиљаду и више година. Просто је за неверовати да је ту неко живео, а живео је.
Верује се да су у њима прво живели Хитити, па Римљани, затим Византинци... А још раније, вероватно, и Прото-Хитити.
Римљани и Византинци су свима добро познати, али за Хитите и Прото-Хитите мало ко да је чуо. Нисам ни ја док се нисам нашао у Каподакији. Хитити су се појавили у Анатолији 18 векова пре Христа, а свој врхунац досегли су 14 векова, опет, пре Христа. Иако припадају бронзаном, претходници су гвозденог доба. Прото-Хитити су се појавили пар векова раније. Верује се да су они први зачепркали испод површине, и настанили се на првом нивоу. Они потоњи бушили су дубље и зауставили су на осмом спрату, подземном.
На првом и другом спрату били су мисионарска школа, базен са водом за крштавање, кухиње, оставе за храну, спаваће собе, собе за ручавање, вински подруми и штале. Скривена места, тунели и просторије за оружје откривени су на трећем и четвртом спрату. Када је град био нападнут грађани су бежали кроз ове тунеле и затварали их воденичним каменовима тешким неколико стотина килограма. На најнижим нивоима били су црква, хол за зборове, гробље, тајни пролази и ваздушна окна за вентилацију која су се спуштала на дубину од 75-80 метара до бунара за воду. Површина подземног града заузима четири квадратна километра, а у њему је могло је живети око 10.000 становника. Неки истраживачи наводе мање, неки чак и више. Званичног пописа нема, па свако број измишља према свом личном нахођењу. Да су његови тадашњи становници знали да ћемо се ми око тога расправљати сигурно би се пребројали и неку цифру записали на зиду, мада сумњам да су њихови становници знали дотле да изброје, а још мање да то забележе, поготово они из ранијих векова.
Подземни градови су били сигурно место за ране хришћане да у тајности шире нову веру и врше божју службу без бојазни од прогона. Касније су ова места коришћена као склоништа за време арапских упада у шестом и седмом веку.
Овај подземни град, у који смо ми ушли, откривен је случајно 1963. године када је један човек срушио зид у својој кући-пећини. Иза зида указала се тајанствена просторија која никада дотле није виђена. Из те просторије улазило се у другу, а из друге у трећу. И тако у недоглед. Данас је то свима знани подземни град у Деринкују, удаљен 29 километара од Невше-хира, у централној Анатолији. За јавност је отворен две године касније.
После овог пронађено је још 35 подземних градова, а верује се да још многи чекају да буду откривени. Колико дуго су грађени, колико људи је радило, на који начин и како је уклањан шут још увек је непознато. Сада се о томе може само нагађати. То ни археолозима није јасно. У близини би морала бити читава брда ископане лаве, а њих нигде нема. Неки су мишљења да су шут бацали у оближњу речицу па га је као вода однела. А можда су њиме попуњавали околне рупчаге које су заравњене. Вишак је одувао ветар тако да се данас ништа не примећује.
Стари Грци су знали за ове градове. Њихови историчари су писали да у Анатолији живе људи који су своје куће изградили под земљом. Након њиховог одласка, не старих Грка, већ становника тих подземних градова, време је учинило своје. Улази су се затрпали и све је заборављено. Вековима су људи касније туда табали не слутећи каква се тајна крије под њиховим ногама.
И како је овај подземни град тек од скоро откривен народ још није успео да му се довољно начуди и тако и он постане неко од светских чуда античког света. А заиста имамо чему да се чудимо, јер је много тога чудног у том подземном свету. А чудно је и како су тунелом повезали овај подземни град са другим, исто тако подземним, осам километара даље, ка Невшехиру, а да не промаше. И данашњи градитељи, поред свих чуда технике, мало врдну када спајају две рупе под земљом. Можда су они тада прво бушили, бушили, па кад су мислили да су довољно одмакли од града на другом крају тунела почели да граде нови подземни град. Човек је у свим временима био домишљат, а ми се данас чудимо како је то било могуће. А могуће је, чим је направљено.
Подземни градови су давно напуштени. У њих се сада завлаче једино радознали туристи који су свуда на свету исти. Турили би нос у сваку рупу и попели на сваку каменчуру.
И после толико хиљада година у лавиринту ходника не осећа се мемла, а на зидовима нема ни трага влаге. Све је суво, као да је јуче завршено, па вода није стигла да се завуче у ове кутке.
А температура у овим градовима је током целе године уједначена. И ле-ти и зими близу ваздушних окана је око 7-8 степени Целзијусових, а нешто даље од њих не прелази 13-15. Питао сам водича како су се грејали онда-шњи становници.
- Нису се ни грејали - одговори. - Живели су са стоком, па им је тако било топлије - додаде.
Сигурно да је било тако кад он каже. Свакако да боље зна од нас који први пут ту долазимо. Уосталом, он је водич па би морао знати одговор на свакаква питања туриста.
А крај је овде голишав. Углавном је прекривен ситним растињем. Нема ту неких шуметина, па да човек насече дрва и наложи ватру. Тако је сада, а вероватно да је тако било и у прошлости. Из лаве није могло нићи ништа веће до кржљаво жбуње.
Ипак сам на пар места, у већим просторијама, на зидовима видео трагове ватре. Црнели су се од гарежи. Али то је мало колико тамо има просторија и ходника.
Чудно је и како су сналазили у тој шуми ходника, а да не залутају. Нама је било лако. Имали смо водича, а и смер кретања је означен стрелицама, да не скренемо где не треба. А то куда смо ми прошли био је само делић пута којим су некада ходили становници подземног града. А чудно је и како су знали да потрефе пут до неког свог пријатеља на супротној страни града. Ај“™ кад је један, па у реду, али шта кад су имали два, три или ко зна колико пријатеља. Како су се тада оријентисали у том подземљу. Нама на површини је лако. Видимо, па запамтимо. А како су они то чинили кад им је сваки ход-ник исти. Иде лево, или десно. Горе или доле. А сваки је тесан. Чешеш се лево, чешеш се десно о зид, а главу често мораш повијати. Негде има неких степеника, негде нема, па се гази по сипкастој прашини од самлевене лаве. Нема хоризонта да се осмотри, па да знаш на коју ћеш страну, већ иди ходником, а на његовом крају, у мраку, гледај куда ћеш даље.
Бранко Станић












ПЛАНИНАРСТВО
УСПОН НА МЕДВЕДНИК
Прошлонедељни викенд, када је Божија звезда жарила и палила земљу, шабачки планинари чланови ПСД “Цер“ одлучили су да проведу своје слободно време на планини Медведник, недалеко од Ваљева, чија висина износи 1.247 мнв, готово као две висине Цера.
Готово за неверовати је да је температура ваздуха на Медведнику бележила пријатних 23. степена Целзијусове скале, што је један од битних разлога због којих се планинари, све више, одлучују да пријатне тренутке одмора проведу на некој од наших планина...
Старт шабачких планинара ка врху Медведника следио је од планинарског дома, подигнут 1981. године, од стране Х.К. “Крушик“ из Ваљева, изнад села Мијачи, на надморској висини од 810 м.
Шабачке планинаре, као и дуге госте, пријатно је дочекао и угостио домаћин дома Света Давидовић, стављајући се на располагање за сва упутства око стаза које воде ка појединим котама планине и прелепим видиковцима. Шапчани су се определили да крену ка врху Медведника стазом која води од Дома ка Кединој Води и Војиновој стени а затим ка врху Медведника.
Прво освежење уследило је поред новоподигнуте чесме, коју су подигли планинари, чланови ПСД “Тића Миловановић“ са ловцима из Ваљевске Каменице, што је за сваку похвалу. Одатле је следио, нешто, тежи успон ка Војиновој стени, једном од најлепших платоа са кога “пуца“ поглед ка Љубовији и шире. На поменутом платоу Шапчанима су се придружили лознички планинари, као и берачи лековитог биља Богдан Петровић из Цветуље и нешто бољи у познавању лековитог биља и печурака Драгиша Тешић из Завлаке. Поменути травари су посветили један део времена присутним планинарима, како би им бар колико толико пренеле свог знања из области бербе лековитог биља и других шумских плодова. Веома су, поред знања из области бербе лековитог биља добри познаваоци планинских врхова Меведника и осталих планина из ланца односно венца планина, које су се надвиле над Ваљевом, чинећи га још лепшим и занимљивијим градом Србије.
Медведник је смештен у средишњем делу поменутог венца, на кога се на западној страни надовезују планине Гучево, Борања, Јагодња и Соколске планине, са реком Дрином, док на источном делу се надовезују планине Јабланик (1.274.м) затим три врха Повлена, од којих је највиши Мали Повлен висок 1.347 мнв. Површина Медведника износи преко 367 квадртних километара. Обрасато стогодишњим стаблима, махом, букве.
Богат је водотоковима, чије реке и потоци чине сливове река Дрине и Колубаре. Више познате су реке Обница, утока Колбаре, као и Јабланица, ту је извор Јадра. Посебно је атрактивна речица Завојшница, која на три стране завија око Медведника, крадући воду из једног у други слив, пробијајћи се кроз гребен Војинове стрене, висок преко тристо метара, на коме је предиван плато... Део поменутих платоа, речица и потока имали су прилику, да тог дана, посете шабачки планинари, као што су посетили и брану на реци Јаблници, месту “Стубо“™Ровни“ са вештачким језером, из кога ће се снабдевати преко 200.000 становника Колубарског региона!
М. Ботић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa