KOZJE MLEKO ELIKSIR ZDRAVLjA

Malo je onih koji se odluče da svoj život posvete poljoprivredi a pogotovo uzgoju koza. Porodica Gligorić iz Varne je upravo primer kako se zbog opstanka čovek prilagodi svemu pa i tome da umesto poslom za koji se školovao pređe na zahtevan život poljoprivrednog proizvođača. Muka ne bira sredstva ali nešto što je bila preka potreba danas je postalo i zadovoljstvo. Posebno ako je, kao što je to u slučaju Gligorića, povezano sa zdravim načinom života.
- Posle četrnaest godina rada u „Šabac prometu“ 1989. godine ostala sam bez posla. Rešili smo da se posvetimo uzgoju koza. Do tada sam, zbog mlađeg sina koji je imao jedno nerazvijeno plućno krilo, čuvala dve, tri koze jer su mi rekli da je kozje mleko veoma lekovito. Početak je bio jako težak. Bilo je vrlo zahtevno pošto sam bila trgovac. Danas to je malo drugačije. Ujutru i uveče ručno izmuzem po četrdeset litara mleka. Svaki posao je na svoj način težak, lep i koristan ali neko mora i time da se bavi ““ priča Milica.
Pored mleka Milica pravi sir i kačkavalj. Dosta tražena je i surutka zbog svog lekovitog dejstva.
- Nevareno mleko veći broj ljudi dođe da uzme radi dece. Od drugog, pravim kačkavalj, ali i sir, nevareni i vareni. Veliki broj ljudi uzima surutku koja je dobra za jetru i pluća. Dosta njih nosi čak i za Austriju. Dugo godina nisam naplaćivala surutku. Kada mi neko dođe i kaže da bi voleo da kupi jer mu treba za lek dam bez naplate. Uvek se setim kako je meni bilo kad sam ostala bez posla. Vremena su teška. Za to sam da pomognem svakom.
Proces pravljenja mlečnih proizvoda od kozjeg mleka zahtevan je. Između ostalog potrebno je dosta ribanja šerpi jer se veoma vodi računa o higijeni i što boljem kvalitetu proizvoda.
- Kada su bile velike vrućine mleko nisam iznosila na pijacu ali sam od jednog gospodina, moje mušterije, inače nekadašnjeg tehnologa u „Mlekari“, dobila savet da odamh pomuženo mleko, koje je specifično jer ima veliki broj pozitivnih bakterija, stavim u zamrzivač. Od tada tako i radim. Hvala Bogu, za sada se mušterije nisu žalile ““ dodaje uz osmeh Milica.
Tokom godina naučila je mnogo. Slušajući okolinu i savete doktora, od kojih su mnogi i njene mušterije, ali poučena i sopstvenim iskustvom, shvatila je da je kozje mleko eliksir zdravlja.
- Do mene je skoro stigla i priča da je naša komšinica, inače doktorka, rekla da je mleko najbolji lek za zglobove. Recept je jednostavan. U jedan litar mleka istopiti na pari bebi sapun. Kuvati oko dva sata. Dobijenom tečnošću mazati zglobove. Kozje mleko je inače lekovito upravo zbog specifičnosti paše. Koze ne pasu kao krave kojima se daje i jarma, seno u jaslama. One se vode na pašu u šumu, livade. Ne pasu travu do dna. Vole i gorku, npr. kantarion. Prosto ga tamane. Specifične su i jako dobre životinje.
Supruga, majka, domaćica uspeva da se izborim, na teži način, sa svim onim što čini njen svakodnevni život. Volju joj daju sinovi, od kojih stariji Vladimir radi u Šapcu kao policajac, a mlađi Marko privodi kraju studije građevine.
- Jako je teško da se sve postigne. Teško i vrlo naporno. Nekako stižemo. Muž je u penziji pa se zajednički borimo. Sin Vladimir treba da diplomira na Pravnom fakultetu, a Marko ima još par ispita. Izguraćemo sve jer najvažnije je da oni završe školovanje i postanu svoji ljudi.
Okrenuvši se ka prirodi, poljoprivredi, ali i zdravom načinu života prvo iz potrebe a onda i iz zadovoljstva, Gligorići danas imaju stado od dvadeset do trideset koza. Tokom godine one ojare šezdeset do sedamdeset jarića.
- Uglavnom je sve iz našeg stada. Uvek ostvljamo podmlatke i to dobre. Postepeno smo ih umnožavali. Svako iz porodice po slobodnom vremenu izlazi na pašu jer od toga zavisi kvalitet mleka. Muža je ručna. Otkako smo koze nabavili deca nisu videla lekare. Ne žalimo se ni na šta. Ni na bolove ni na prehlade ni na alergije. Često smo sa kozama u prirodi, na čistom vazduhu. Sve smo postigli svojim rukama i sopstvenim sredstvima. Kaže ona narodna „rad je stvorio čoveka“ a mi ne smemo dozvoliti kad malo dođemo u ozbiljne godine, pa čak i u penziju, da nas nerad ubije. Kad je čovek zdrav onda je moguće sve da uradi. Ima sto želja. Kad se razboli ima samo jednu, a to je da ozdravi ““ ističe Milorad, koji je svoj radni vek proveo u Ministarstvu unutrašnjih poslova kao policajac.
Zahtevan, ali i zahvalan posao, po Milicinim rečima, Gligorićima je doneo mnogo više od finansijske stabilnosti. Trudeći se da sve što rade rade bez upotrebe hemijskih sredstava u njihovom domaćinstvu sve puca od zdravlja.
- Sve je na prirodnoj bazi. Svinju, koju gajimo za naše potrebe, hranimo surutkom i travom. Paradajz se ne prska već ga đubrimo kozjim stajskim đubrivom. Sve što pravimo i proizvodimo trudimo se da to bude neprskano i lekovito, da to čovek može da pojede onako sa apetitom, da ne razmišlja dok ga jede ““ ističe Milica.
Suprug Milorad svoju ljubav prema pčelama preneo je i na starijeg sina Vladimira tako da se posao uveliko nastavlja.
- Naš radni dan je u proseku sedamnaest, osamnaest časova. Imamo sve svoje - jaja, meso, mlade jariće za hranu, prasiće. Svinje odgajimo samo onoliko koliko nam treba. Ne koristimo koncentrate. Pored košnica i sitnih proizvoda desi nam se da ostane višak od koza po pitanju hrane pa pšenicu prodajemo državi. Od svog rada ostvarujemo onoliko koliko nam je potrebno za život. Sinovi su uz mene naučili i da seju, oru, ali i da samo ako se osposobe za raznovrstan rad mogu postići nešto u životu ““ ubeđen je Milorad.
Rad je stvorio čoveka, a Gligorići su od svoga rada stvorili oazu zdravlja u kojoj svako može pronaći lek za svoju boljku, ali i toplu, domaćinsku reč koja je i dalje karakteristika ovog našeg srpskog podneblja.