SMEH PUBLIKE, NAJVEĆA NAGRADA

Kada je Siniša Maksimović, glumac Šabačkog pozorišta, preko fejsbuka upoznao pisca Zorana Mijaljevića nije ni slutio kuda će to poznanstvo da ga odvede. Posle februarske premijere u Šabačkom pozorištu monodrama „Fejsbruka“ u Sinišinoj režiji, a po tekstu pomenutog pisca, svoj život nastavila je širom Srbije da bi nedavno bila nagrađena i na Internacionalnom monodrama festivalu „Albamono“ u Albaniji.
- Ispalo je baš neočekivano jer sam tek posle dva meseca od nastupa na ovom festivalu saznao da sam dobio nagradu za negovanje kulture, turizma i životne sredine. Za nju sam saznao od koleginice Biljane Đurović kojoj je naš ambasador u Tirani pre neki dan doneo pored njene dve nagarade i moju. Kad čovek ode na neki festival ili bilo gde drugde gleda da odigra najbolje što može. Ako dođe nagrada dođe. Važno je da svoju misiju, koja ti je i posao i zadovoljstvo, odradiš kako treba, a sad da li će to neko vrednovati ili ne to je već druga priča ““ kaže sa osmehom Siniša.
Koncipiran tako da što veći broj ljudi vidi različite monodrame u više mesta festival je Siniši omogućio da poseti turističko mesto Voskopiju.
- Igrao sam u etno restoranu koji je bio prilagodljiv ovom žanru jer tema monodrame je kako i sam naslov kaže „Fejsbruka ili Kompjuterske muke Živoslava seljaka“. Bilo je lepo. Predstavu su odgledale i kolege iz Rusije, Makedonije, Albanije, Crne Gore, sa Kosova, kao i meštani. Morao sam da igram sa malo pojačanim gestom da bi mogle neke stvari malo više da se dočaraju u pokretu nego glasovno. Gostoprimstvo, organizacija, smeštaj, hrana, druženje bili su odlični. Napravili smo lepu atmosferu i posle predstave. Svirao nam je Grk, dok je koleginica iz Rusije fantastično otpevala tri, četiri numere Edit Pjaf iz svoje monodrame.
Treći odlazak Šabačkog pozorišta sa jednom od predstava na svom repertoaru pokazao je da kolege iz Albanije imaju visoko mišljenje o šabačkim glumcima. Prvi je na ovom festivalu nastupio Zoran Karajić, a pre četiri godine odigrana je i duo drama.
- Tamo smo otišli po poziv organizatora festivala čiji je glavni pokrovitelj Ministarstvo kulture Albanije. Vrata njihovog festivala su nam, po rečima kolege iz Albanije, uvek otvorena. Ovo ne smatram samo svojom nagradom nego nagradom mog pozorišta u kome sam od 1987. godine. Zahvaljujem se direktoru Zoranu Karajiću koji je prepoznao kvalitet monodrame postavivši je na repertoar, kao i svim kolegama jer u vreme kada sam spremao premijeru u našem pozorištu se ubrzano radilo i na „Kainovom ožiljku“. Bilo je teško staviti probu na scenu ali uspeli smo. Zasluge za uspeh dugujem i mom prijatelju, našem toncu Kosti Pavloviću, majstoru svetla Luki Popoviću, rekviziteru Miri Neziri i ostalom tehničkom osoblju našeg pozorišta.
Sinišina monodrama, četvrta po redu, doživela je deseto izvođenje i to sa uspehom. Posle ostvarenja u kojima se zahteva velika koncentrisanost glumca na sceni, jer treba u nekih sat vremena održati pažnju publike, Siniša ne odustaje kada su u pitanju monodrame.
- Pre tri godine u Sloveniji u Postojni dobio sam nagradu za Pejakovićevu „Ja sam taki čo“™ek“. Usledile su „Sve svoje nosim sa sobom“ Nedeljka Zelenovića i „Ršum između života“ Milenka Erakovića. Trenutno mi je plan da se „Fejsbruka“ i dalje igra. U međuvremenu sam video da su italijani izdali DVD mini serije „Landjelo di Sarajevo“ u kojoj smo igrali kolega Ljubiša Barović i ja prošle godine. Ne znam da li će biti nekih novih snimanja.
Do tada Siniša nastavlja sa svojom glumačkom i životnom pričom u kojoj centralno mesto zauzimaju monodrame. Kako i sam kaže odgovornost je velika jer uspeh, kao i neupseh, zavise jedino od glumca koji je na sceni, ali isto i tako zadovoljstvo kada publika odreaguje na najbolji mogući način a to je konstatntnim kikotom koji je za glumca najveća nagrada.