Berza

  • aero 891 ▼ -0,56%
  • enhl 650 ▲ 0,78%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • ineu 35.900 ▲ 2,57%
  • jesv 5.502 ▲ 0,04%
  • niis 681 ▼ -0,58%
  • nssj 600 ▲ 9,09%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • rso16142 109,85 ▼ -4,06%
  • svrl 555 ▼ -0,89%
  • tgas 11.602 ▼ -0,03%
  • tigr 74 ▲ 23,33%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • vbse 1.800 ▲ 2,27%
(27. avgust 2015.)
NA PRAGU ISTORIJE

HODOČASNIK (5)

U Kapadokiji je rođen, kao sin bogatih roditelja, jedan od najslavnijih svetaca hrišćanstva, Sveti Đorđe. Koji je toliko slavan da ga slave dva puta godišnje, na Đurđevdan i na Đurđic. I ima dve ikone. Jednu na konju, kad ubija aždahu, i jednu kad stoji, sa kopljem u ruci. Kada mu je otac kao hrišćanin stradao, majka se preselila u Palestinu, gde je Đorđe odrastao. Sa 20 godina bio je tribun u službi cara Dioklecijana, koji je u to vreme počeo veliki progon hrišćana. Mladi Đorđe je priznao caru da je i sam hrišćanske vere, kada biva bačen u tamnicu i mučen. On se neprestano molio Bogu, koji ga je isceljivao i spasavao smrti na divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili hrišćanstvo, među kojima i careva žena Aleksandra. Tako je bilo sa Đorđem.
Sva ova putovanja po Turskoj ne bi bila kompletna ako usput ne bi posetili i neku radionicu, i ujedno prodavnicu, nakita i ukrasnih predmeta od oniksa.
Dan je već bio dobro odmakao. I ovaj je očekivao da ga uskoro proguta noć. Dobro smo se naputovali, a i našetali, još od rane zore. Autobus se zaustavi kod jedne neugledne niske zgrade. Po njenom izgledu nikad ne bih rekao da se u njoj kriju skupoceni predmeti. Vodič pre nego što izađe iz autobusa reče da smo upravo na takvom mestu. Videćemo je iznutra, čućemo kako se u njoj radi, a moći ćemo i da kupimo ponešto ako nam se bude dopalo, kratko nam objasni. Posle ove posete idemo pravo u hotel, prvo da malo predahnemo, a posle na večeru, dodade još.
Vodič nas podeli u dve jezičke grupe. Na poljsko govorno područje i englesko. Poljaci se, naravno, odmah priključiše poljskoj grupi, a onaj bračni par i ja priklonismo se engleskoj, kao znamo engleski.
Poljaci odoše na svoju stranu, a nama, osmehujući se, priđe jedna lepa devojka. Ona nas povede do prve alatke za sečenje i brušenje oniksa. I dok smo se mi vrteli oko sprave, a devojka pripremala da krene sa pričom, žena iz naše govorne grupe progovori na čistom srpskom jeziku:
- Odakle ste?
Do tog trenutka nisam čuo da su njih dvoje nešto govorili, ni na engleskom niti na bilo kom drugom jeziku. Bili su tihi i nenametljivi.
- Iz Srbije - sledio je moj odgovor posle kratkog zastanka od neočekivanog pitanja, a odmah potom usledilo je i moje protiv pitanje, isto na srpskom:
- A vi?
Oni složno odgovoriše:
- Iz Makedonije!
- O, pa mi smo komšije. Kako je svet mali - uzvratih ja.
- Iz kog ste grada?
- Iz Štipa.
- Iz Štipa!? E, tamo nisam bio. Ja sam iz Šapca. Eto, gdegod smo da smo opet nas sastavljaju.
Devojka nas je za to vreme gledala, prebacujući pogled čas sa žene na mene, čas sa mene na ženu, u zavisnosti od toga ko je u tom trenutku pričao. Osmeh joj nije silazio s lica.
Posle ovog našeg kratkog prepoznavanja dozvolili smo devojci da krene i ona poče priču kao da je navijena. Detaljno je objašnjavala obradu oniksa i zašto je baš njihov tako kvalitetan. Zaista, njihovi predmeti bili su fini obrađeni, a video sam mnoge na raznim mestima. Njena priča potraja. Upuštala se u detalje koji nama nisu važni, a nisu nas ni interesovali. I pored tolike njene priče nisam imao ni najmanju želju da kupim bilo šta od oniksa, a ni od bilo čega drugog. Verujem da ni moji novootkriveni zemljaci nisu imali takvu nameru. Makedonka je osetila da sam malo odsutan, pa me upita:
- Je li razumete šta priča?
- Do malopre sam je razumeo, a sad je samo slušam i ne pokušavam da je razumem.
I devojka je uvidela da je preterala, pa nas povede do pulta za prodaju. Pokušavala je bar nešto da nam proda, ali danas joj kod nas nije bio dan. Pokazivala je još neke drangulije i prstenje. Moju pažnju privukoše ikonice svetaca. Pogledom sam tražio koja bi mi se dopala. Upreh prstom u jednu. Ona je uze sa police i pruži mi je ništa ne govoreći. Verovatno je izgubila volju videći da je uzaludno sa nama pričati. Ja sam ikonicu obrtao i zagledao. Slika sveca bila je na drvenoj podlozi. Jedva da mi je pokrivala šaku. Do tada nisam video da je neko pravio manje ikone, a bio sam na toliko mesta. Upitah je:
- Honj much? - i ovo bi trebalo da uđe u sve maternje jezike sveta.
- Thirty five euros!
- Ooo, it is too much! - zaprepašćeno izviknuh čuvši cenu.
- No, no... - negirala je ona moje mišljenje dodajući argumente koji opravdavaju tako visoku cenu. Da je to neko posebno drvo i da je to specijalan ručni rad.
Drvo jeste bilo, a da li je baš bilo neko posebno, ne bih mogao reći. Rad jeste bio ručni, ali mi nije bio nešto izuzetan. Kupio bih ikonicu jedino kao uspomenu na Kapadokiju i hrišćane.
Ikonica suvenir iz Kapadokije, ali ne iz radnje
- Ten euros! - rekoh svoju cene.
Ona je odmahivala glavom smešeći se. Njoj je moja ponuda bila preniska i smešna.
-Do you knonj njho this is? - upitah pokazujući na sliku sveca na ikonici.
Ona slegnu ramenima i još jednom, uz smešak, odmahnu glavom. Sumnjao sam da zna ko je, al“™ opet da proverim znaju li šta prodaju kad su tako uporni u ceni.
- This is Saint Nicolas. Sveti Nikola! - rekoh i na srpskom.
Znam da joj to ništa nije značilo, al“™ neka čuje. Da joj kažem da je to i moja slava nije imalo nikakvog smisla, ionako ne bi ništa razumela. Gde oni da znaju za naše svece i običaje, iako mi znamo i za njihovog Alaha, a i za Muhameda.
Da je bila neka pristojnija cena možda bih i kupio ikonicu, ovako odustah. Ne sećam se da li ipak nešto kupiše moji prijatelji Makedonci. Od oniksa ili tako nečeg... Nešto mi se nejasno mota po glavi.
Kada se nađosmo u hotelu upitah moje prijatelje:
- Koji je ovo grad?
- Nevšehir!
- Da znam gde sam bio. U gradu nigde ne piše, a na ulazu mi je promakla tabla.
I Nevšehir je, saznao sam kasnije, nastao pre rođenja Hrista, a nalazi se u centralnoj Anatoliji. I on je, kao mnogo štošta u ovom kraju, ponikao iz davne prošlosti.
Ne sećam se kako je razgovor započeo. Znam samo da sam se pred recepcijom iznenada našao ispred ona tri momka Poljaka od jutros. Zbog nečeg sam najkrupnijem od njih privukao pažnju. Zapodeo je razgovor na engleskom, naravno, i to veoma dobro. Ostala dvojica su ćutala i slušala. Ovo im je prvi put da su u Turskoj, reče krupni momak. Ja im rekoh odakle sam, a uzgred pomenuh da sam sa njihovim zemljacima bio na radnoj akciji. Ne verujem da je razumeo o kakvom se poslu tu radilo, a nije ni bilo vremena da mu to detaljnije objašnjavam, a nisam siguran ni da bi ga to baš mnogo zanimalo.
- Čitao sam ja nekada romane Henrika Sjenkjeviča. - rekoh još i to, da se pohvalim koliko toga ja znam o njima.
Da sam čitao romane to me je odmah razumeo, a od koga to mu nije bilo jasno. Ponovih ime još jednom, pa još jednom.
Kad oteže: - Aaaa... - shvatio sam da me je razumeo. Ko zna kako je njemu zvučalo ime njihovog najpoznatijeg pisca koje sam ja izgovarao.
A momak je bio pravi grmalj. Da je na njemu bio oklop srednjovekovnog viteza izgledao bi kao neki od junaka gorostasa iz Sjenkjevičevog popularnog romana Ognjem i mačem. Ovako, lako odeven, bio je samo grmalj u majici i bermudama, a to je, svakako, bolja varijanta nego da je grmalj u oklopu koji bi se u onim vremenima makljao sa neprijateljima.
Moji prijatelji Makedonci se nekuda izgubiše.
Branko Stanić

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa