JELENA VUKOVIĆ, ČUVAR NARODNIH RUKOTVORINA
NITI IZVEZENE LjUBAVLjU
Ona narodna „zlatne ruke“ s pravom se može primeniti kada je u pitanju Šapčanka Jelena Vuković. Rodom iz Gradojevića svoje prve zlatne niti tradicionalnog veza izvezala je pod budnim okom bake, mame i strine, a u školi učiteljice Dare. I danas, prisećajući se časova domaćinstva na kojima je naučila da vez odslikava narodni duh u svoj lepoti ukazujući istovremeno na smisao za sklad svakog uboda i raspored boja, ne može a da ne zaboravi da se svaka greškica naplaćivala čupkanjem kose.
- To je nešto što me i danas opominje na moguće nepravilnosti u radu koji traži preciznost i savršenstvo. Sve radim sa zadovoljstvom jer to volim, obožavam – kaže Jelena koja već šest decenija oslikava platna koncima stvarajući na taj način prava mala umetnička dela.
Upijajući znanja od drugih Jelenine ruke vođene vizuelnim smislom za lepo stigle su do savršenstva kada je u pitanju tehnika rada. Zato i ne čudi što je jedne godine na Paliću član žirija takmičenja „Zlatne ruke Srbije“ samo prokomentarisao: „To je mašinski rad“.
- U trenutku sam se iznervirala. Izvinim se i kažem da pozove sve pa ako i oni kažu je mašinski rad ja ću ga pojesti. Ipak, nisu mi dozvolili da na licu mesta pokažem šta umem tako da je ostalo na tome. Izmakla mi je pobeda i odlazak na more – priseća se uz osmeh Jelena.
U svet takmičenja uvela ju je Zaga Živković, žena koja je radila najlepše narodne nošnje. Jelena joj je pomagala vezući bluze i pregače. Zahvaljujući njoj ubrzo su usledile mnogobrojne nagrade, putovanja i druženja širom Srbije. Vrhunac je bilo prošlogodišnje učešće na 3. Međunarodnom festivalu vezenja u Velenju u Sloveniji.
- Bilo je nezaboravno. U Sloveniji su žene bile veoma gostoprimljive. Nemam reči. Zagrli te kao da ti je najmiliji rod. Priča kao da te zna godinama iako se vidimo prvi put. Gradonačelnik je za moje radove imao samo jednu reč: „Vrhunac“. Dobila sam priznanje za učešće jer su se ocenjivali samo garderobni predmeti. Važno je učestvovati, a još važnije družiti se, razmenjivati ideje i naučiti nešto novo – uverena je Jelena.
Ormar pun radova neprocenjive vrednosti, pregršt nagrada, još više uspomena sa putovanja, Jelenin su sav život. Iako sve finansira sama ni u ova teška vremena kad je oslabila kupovna moć ne posustaje. Kaže da ništa ne bi menjala.
- Ne odustajem jer volim da radim. Odrekla sam se dosta toga. Uložila silne pare u konac, platno. Valjda je to nešto jače od mene. Nakon svih ovih godina sam shvatila da treba biti uporan u svojim nastojanjima. Zbog nedostatka jedne vrste konca čekala sam tri godine da završim stolnjak. Od tada prvo pronađem i kupim konac koji mi treba pa onda vezem.
Svoju veštinu nedavno je pokazala i mlađima na radionici u „Capitol Parku“.
- Ima dece koja su zainteresovana. Neke devojčice su pokušale a jedna od njih se veoma zainteresovala. Posle je došla njena majka rekavši: „Super, nije iglu nikad uzela u ruke“.
Jelenini radovi su pravo malo savršenstvo što se ogleda i u njenoj perfektnoj tehnici koja ne trpi greške. Svako naličje bilo kog rada može biti i lice što su upravo i gleda na takmičenjima. Godine su donele iskustvo zaogrnuto ljubavlju ove neumorne čuvarke narodne tradicije uobličene u rukotvorinama zlata vredne. Iako će 25. septembra napuniti sedamdeset četiri godine ne posustaje. I dalje će motivi cveća, patkica, ptičica, zečića, petlova, kuvara... ulepšavati prostorije domova onih koji znaju da cene tradicionalnu radinost i narodnu umetnost.
- To je nešto što me i danas opominje na moguće nepravilnosti u radu koji traži preciznost i savršenstvo. Sve radim sa zadovoljstvom jer to volim, obožavam – kaže Jelena koja već šest decenija oslikava platna koncima stvarajući na taj način prava mala umetnička dela.
Upijajući znanja od drugih Jelenine ruke vođene vizuelnim smislom za lepo stigle su do savršenstva kada je u pitanju tehnika rada. Zato i ne čudi što je jedne godine na Paliću član žirija takmičenja „Zlatne ruke Srbije“ samo prokomentarisao: „To je mašinski rad“.
- U trenutku sam se iznervirala. Izvinim se i kažem da pozove sve pa ako i oni kažu je mašinski rad ja ću ga pojesti. Ipak, nisu mi dozvolili da na licu mesta pokažem šta umem tako da je ostalo na tome. Izmakla mi je pobeda i odlazak na more – priseća se uz osmeh Jelena.
U svet takmičenja uvela ju je Zaga Živković, žena koja je radila najlepše narodne nošnje. Jelena joj je pomagala vezući bluze i pregače. Zahvaljujući njoj ubrzo su usledile mnogobrojne nagrade, putovanja i druženja širom Srbije. Vrhunac je bilo prošlogodišnje učešće na 3. Međunarodnom festivalu vezenja u Velenju u Sloveniji.
- Bilo je nezaboravno. U Sloveniji su žene bile veoma gostoprimljive. Nemam reči. Zagrli te kao da ti je najmiliji rod. Priča kao da te zna godinama iako se vidimo prvi put. Gradonačelnik je za moje radove imao samo jednu reč: „Vrhunac“. Dobila sam priznanje za učešće jer su se ocenjivali samo garderobni predmeti. Važno je učestvovati, a još važnije družiti se, razmenjivati ideje i naučiti nešto novo – uverena je Jelena.
Ormar pun radova neprocenjive vrednosti, pregršt nagrada, još više uspomena sa putovanja, Jelenin su sav život. Iako sve finansira sama ni u ova teška vremena kad je oslabila kupovna moć ne posustaje. Kaže da ništa ne bi menjala.
- Ne odustajem jer volim da radim. Odrekla sam se dosta toga. Uložila silne pare u konac, platno. Valjda je to nešto jače od mene. Nakon svih ovih godina sam shvatila da treba biti uporan u svojim nastojanjima. Zbog nedostatka jedne vrste konca čekala sam tri godine da završim stolnjak. Od tada prvo pronađem i kupim konac koji mi treba pa onda vezem.
Svoju veštinu nedavno je pokazala i mlađima na radionici u „Capitol Parku“.
- Ima dece koja su zainteresovana. Neke devojčice su pokušale a jedna od njih se veoma zainteresovala. Posle je došla njena majka rekavši: „Super, nije iglu nikad uzela u ruke“.
Jelenini radovi su pravo malo savršenstvo što se ogleda i u njenoj perfektnoj tehnici koja ne trpi greške. Svako naličje bilo kog rada može biti i lice što su upravo i gleda na takmičenjima. Godine su donele iskustvo zaogrnuto ljubavlju ove neumorne čuvarke narodne tradicije uobličene u rukotvorinama zlata vredne. Iako će 25. septembra napuniti sedamdeset četiri godine ne posustaje. I dalje će motivi cveća, patkica, ptičica, zečića, petlova, kuvara... ulepšavati prostorije domova onih koji znaju da cene tradicionalnu radinost i narodnu umetnost.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
