ŽELIM DA USPEM U SRBIJI

Jovan Soldatović je Šapčanin koji je otišao u Ameriku i uspeo da osnuje svoju kompaniju koja uspešno posluje. Bavi se programiranjem i pravi veb aplikacije za mala preduzeća. Srećno je oženjen. Sve „miriše“ na još jednu tipičnu priču o Srbinu koji je ostvario američki san. Ipak, ono što Jovana izdvaja od drugih je činjenica da još nema ni 22 godine.
Prvi put je u Ameriku otišao sa nepunih 18 godina. Nakon toga išao je još tri puta. Radio je kao spasilac i kuvar. Za sve to vreme je studirao, i to u Šapcu. Završio je Visoku tehnološku školu strukovnih studija, smer informacionih tehnologija, gde je stekao zvanje strukovnog inženjera. Kaže da mu je znanje tu stečeno bilo dovoljno za uspeh u Sjedinjenim državama.
Kada je poslednji put otišao tamo bilo je to u okviru programa stručne prakse. Počeo je da radi u jednoj firmi, pa prešao u drugu gde je za samo mesec dana shvatio da može da ima i svoju kompaniju. Pomogao mu je i tadašnji šef.
-Mnogo smo putovali, išli smo na konvencije. Imao sam dobru platu. Tada sam još uvek imao trening vizu, pa smo gledali kako mogu da dobijem stalnu, objašnjava Jovan.
Kao i svaki Srbin u svetu, bez papira, i Jovan se oženio. Međutim, opet jedno „ali“. Ivana je ekonomista iz Niša, koja je u Ameriku došla mesec dana posle njega.
-Kada sam rekao da sam se oženio prvo što su me pitali da li je to zbog papira. Kada kažem da je Srpkinja onda pitaju zašto sam se oženio. Oženio sam se zato što mi prija njeno društvo, što je volim, što se pored nje osećam dobro. A što ste se vi oženili?, prepričava Jovan ovu malo tragikomičnu situaciju i dodaje da oseća bes zbog toga što ljudi ovde još ne mogu da pređu taj nivo.
Ipak, pre ženidbe, sa Ivanom je u Detroitu, u državi Mičigen, živeo devet meseci. Zajedno su se borili da dobiju papire. Taj period naziva „vremenom depresije“, jer su im se sva vrata zatvarala, ne zbog njih već zato što je sistem takav. Međutim, gotovo neverovatan splet okolnosti doveo je do toga da sva ta vrata počnu da im se otvaraju.
-Tri godine pre nego što sam otišao u Detroit imao sam na Fejsbuku među prijateljima ženu koja je odatle. Ni sada ne znam kako. Za to vreme nikakve konverzacije među nama nije bilo. Jednog dana ona je objavila da će biti organizovano sakupljanje novca za lokalnog državnog tužioca za državu Mičigen. Iznos je bio 50 dolara po osobi. Predložio sam Ivani da odemo tamo, jer je bilo blizu, a postojale su šanse da upoznamo nekog ko bi mogao da nam pomogne. Dali smo ček i ušli. Svi su bili u smokinzima, sa leptir mašnama. Ivana mi je rekla „Došli smo među Masone“. Upoznali smo se sa nekim mladićima koji su predstavljali neku firmu. Mi smo im objasnili ko smo, oni su se čudili zašto smo tu. Rekao sam da su stariji pomagali nama pa da smo mi sada došli ako možemo da pomognemo nekom starijem od nas. Pomenuli smo i da nemamo papire. Čovek koje je stajao iza sve je to slušao, prišao je i rekao da takvu priču još nije čuo, priča Jovan.
Taj čovek bio je upravo državni tužilac, i to suprug Jovanove prijateljice sa Fejsbuka. Upoznao ih je sa ljudima, ostvarili su kontakte i od tada su redovno počeli da ih pozivaju na slične zabave. Kasnije, on ih je odveo i kod advokata zahvaljujući kom su konačno uspeli da dobiju i papire.
Tu nije kraj iznenađenjima kada je ovaj Šapčanin u pitanju, jer se radi samo o dobijanju statusa pomoću kog mogu da uđu i izađu iz Amerike kada god žele i da nesmetano posluju.
-To nije zelena karta niti je želim, pogotovu posle svega kroz šta smo prošli. Nekom možda više od svega znači njihovo državljanstvo, da kaže da je Amerikanac. Ja sam rođen u Šapcu, imam naše državljanstvo i sa njim ću uspeti ono što želim. Za uspeh je dovoljno imati sebe i onoga ko te podržava.
Ističe da bi u budućnosti najviše voleo da ima firmu od 150-200 zaposlenih u kojoj može da se napreduje, i to ovde. Mada, kaže da se Ivana ne bi složila sa tim.
-Muči me to što, kada sam bio mali i vidim nekog da vozi lep auto, i pitam kako, kažu mi da je lopov ili mafijaš. Mislim da mi se tada stvorio taj ego da želim da dokažem sebi da mogu da budem uspešan u ovoj zemlji. Kao što neko pati za američkim državljanstvom tako ja patim da imam nešto ovde, ali Srbija još uvek ima jedan „punkt“ koji ne može da pređe, kaže Jovan i dodaje da ne stoji priča da su ovde ljudi lenji, nego da žele da rade, ali i da budu cenjeni i adekvatno plaćeni za to što rade.
Trenutno je u Šapcu i planira da ostane do januara ili februara. Pre toga će otići na nekoliko dana u Abu Dabi, gde je takođe dobio interesantnu ponudu za posao. Ivana je ostala u Americi i pridružiće mu se ovde u decembru.
Upisao je master studije na Viskoj tehnološkoj školi i planira tu i da doktorira. Kaže da je još tu navikao na konstanti rast, jer dok je kao student putovao u Ameriku, svaki put po povratku škola više nije ni ličila na sebe.
-Ovde postoji zacrtani kurs i nije cilj da se deci samo uzmu pare. Profesori pružaju znanje, a na studentima je da li će to iskoristiti. Završio sam trogodišnju srednju školu, „ŠUP“, učio sam da popravljam veš mašine i frižidere. Nije me to interesovalo. Svest o sticanju znanja promenila mi se kada sam došao ovde.
Jovan sada želi da pomogne i drugim studentima. Otvara akademiju gde će mladi koji su u poslednjih godinu dana dobili diplomu u IT sektoru moći da nadograde svoje znanje, a kasnije da odu u Ameriku. Jovan kaže da će kurs trajati 14-15 nedelja i da će biti veoma povoljan. Predstavljaće nadogradnju stručnog znanja, jer u Americi postoje firme koje traže nešto specifično, dok se u Srbiji dobija opšte obrazovanje. Zajedno sa fakultetom će pomagati studentima sa završne godine da odu na stručnu praksu u SAD, kao i on.
Ono što mu u Americi najviše nedostaje su škola, hrana i socijalni život. Ističe da se u školi stiču prijateljstva kakva se neće steći nikada kasnije. Pored toga što Ivana odlično kuva, kaže da je hrana u Americi očajna, „plastična“. Organska hrana je veoma skupa, pa se isplati jesti svakog dana u restoranima. Pored toga, socijalni život praktično ne postoji.
-Može se zaraditi novac, živeti lep život, imati sve što se poželi u svakom smislu. Međutim, tamo ne može da se ode na kafu sa nekim, posebno ne kao kod nas u dva popodne. Stekli smo saradnike, a ne prijatelje. To je način života i kultura koju su oni gradili od kada država postoji i to se neće promeniti.
Jovan savetuje mlade da ne slušaju starije.
-Radite kako mislite da treba, čak i ako bude pogrešno, jer mora da se greši u životu da bi se nešto napravilo. Mora da se rizikuje, i to mnogo. Školu treba završiti, ali i nešto naučiti u njoj. Znanje koje se stiče u školi, nećete moći da steknete kasnije, jer nećete imati svest o tome da treba nešto da učite, poručuje Jovan.