DVA NEBA POEZIJE

U okviru manifestacije „Meseca mladog autora“, u knjižari Kulturnog centra, protekle srede, predstavljena je pesnikinja Katarina Kulezić, čija nas je poezija prijatno iznenadila. U „poplavi“ raznih „slovoslagača“, nazovi i samozvanih pesnika, čuli smo melodiju, bez koje poezija, a to zaboravljaju gore pomenuti, ne postoji.
- Pišem zato što se ponekad umorim od stvarnosti i praznih razgovora u svakodnevici. Zato poeziju i doživljavam kao otimanje bića od praznine. Bez nje nemam sećanje ni mišljenje, ona je za mene biće koje daje dah svemu što je u nama, meso duha na kosturu stvarnosti. Zato poštujem reč, rekla je Katarina.
Na tragu Crnjanskog, Pope i Miljkovića, ovi stihovi najavljuju ozbiljnu pesnikinju i obnavljaju nadu da će poezija nadživeti vreme koje je obesmišljava.
- Dva su neba na kojima se, kao na vazdušnom jastuku, deli pesnikinja. Jedno je tamno i bolno, a drugo, satkano od bajkoviog sna koje je uznosi do blaženstva i predaha. Pesme obiluju jezičkim simbolima na osnovu kojih pesnikinja izražava svoju nutrinu, otkrivajući smisao sveta na način koji je u njoj ukorenjen i živi Ona vrlo precizno spaja krajnosti u jedinstveno viđenje svog svesnog i nesvesnog lirskog bića, rekla je Branka Todorović.
Sve „miriše“ na prvu pesničku knjigu. Možda baš u izdanju Kulturnog centra, koji podržava mlade umetnike.
Katarina Kulezić je rođena na Vidovdan 1990. godine. Počela je da piše sa nepunih sedam godina, „dedinom rukom“, koji je u njoj razvio ljubav prema književnosti. Srednju Medicinsku školu je završila u Sremskoj Mitrovici, gde je, u Domu, imala za vaspitačicu Nadu Avakumović, koja je podržavala njenu odluku da se opredeli za studije književnosti u Novom Sadu. Radi kao nastavnica srpskog jezika u OŠ „Stojan Novaković“. Uskoro će postati majka jedne devojčice.
Zavrteše opisan krug.
Kapci su bojili svet
U crno i crveno.
Zažmurih.
Mrak.
Pruga.
Na kraju pruge prag.
Na pragu ja.
Voz.
Iskoračih jedan korak.
Tesne su cipele (srasle za taban)
sledećim korakom popravile dan.
Zemlja i san lepe se za njih. Korak tih.
Iz praznine kosti razleže se strah.
Dajem sve na taj crni,
crni jedanaesti korak.
Voz uzleće u dah
u zenicu
u prah
Mrak!
„Tri crveno“, probudi me glas,
(Oko mene nestrpljivi broje u sebi do 100
Čujem svaki njihov broj)
„Trinaest!“ Sve na trinaest crno!!!
Crno kao izgoreli voz“.
Zažmurih ponovo.
Zelene oči.
Zelena nula.
Panika kao slap me savlada.
Zaronih do dna, sa malo vazduha.
Mrak.
U mraku ja.
Brojim.
Trideset i šesti korak.
Kamena litica.
Na litici ja.
Sloboda pod stopalima.
Osipanje kamenja.
Pad
u pohlepne zelene oči.
„Nula“, budi me glas.
Poslednji žeton na 36,
jer više od dva puta
trinaest koraka mora odvesti u Spas.