STRIP JE MOJA PRVA LjUBAV

Nisam ja skrenuo u strip. Strip je moja prva ljubav, započinje svoju priču Miloje Lukić, među Šapčanima poznat i priznat kao slikar i svestrani umetnik. U danas devetu umetnosti, a nekada potcenjivanu kao kič i šund zavisno od političkih stavova, uplovio je još u detinjstvu kada je sa nestrpljenjem očekivao izlazak novog broja „Večernjih novosti“ u kome su izlazili strip kaiši „Ben Bolt“, „Cisko Kid“, „Porodica Tarana“, „Julija Džons“.
- Mlađi burazer i ja smo to pratili i zavoleli. Nas dvojica smo počeli da radimo te sličice otprilike šezdeset šeste, osme. Davno je to bilo. A onda je preraslo u nešto ozbiljnije sve do mog odlaska u vojsku 1974. godine - priča Miloje prisećajući se vremena u kome je u drugom planu bilo slikanje pejzaža.
Prvi strip Milojev junak „Fantom“ urađen je potkraj šezdesetih godina. Interesantna tematika pod uticajem Marvelovih stripova i „Dijabolika“.
- Dečačka mašta. Tad sam možda imao šesnaest, sedamnaest godina. Počeli su već Marvelovi stripovi, „Dijabolik“, „Supermen“, pa sam ja kao nešto skidao, razmišljao i napravim tog nekog Fantoma koji se bori. Crno odelo, maska, kad nije običan čovek. U fazonu Klarka Kenta. Vredno je pomena jer je moj prvi rad sa kojim sam ušao uopšte u svet stripa. Što se tiče nekog kvaliteta malo više od dečjeg crteža - skroman je Miloje.
Početkom sedamdesetih zajedno sa bratom Milenkom započinje rad na partizanskim stripovima „Miner“, „Sedmi jul“, „Partizanske pobede“, itd., a 1972. i strip table „Mirko i Slavko“.
- U pitanju je bila velika produkcija. Ljudi nisu stizali na vreme da završe poslove pa su „upadali“ Plavšić, Bujin, Atanasić. Velim, hajde i ja da napravim nešto. Milenko i ja uradimo, pošaljemo, a oni vrate sa obrazloženjem da „nažalost više ne rade“. Na snagu tada stupio zakon o kiču i šundu. Porezi i kojekakva čuda ugušili su rad na stripovima i njihovo objavljivanje.
Pred odlazak u vojsku započeo je rad na istorijskim stripovima, kao što je „Osveta“ i to u formi polu table. Nastavak je usledio u vojničkim danima.
- Dok sam bio na odsluženju vojnog roka u Ljubljani mi pod ruku dospe knjiga „Istorija Jadrana“ koju sam pronašao u biblioteci. Debela knjižurina, šesto, sedamsto stranica. Tu, između ostalog nađem podatke o Dioniziju koji je pokorio celu Dalmaciju. To mi je bilo interesantno i tako je nastao strip „Dionizijevo carstvo“.
Po dolasku iz vojske, gde se bavio slikanjem u dodeljenom ateljeu, upisuje se na likovni odsek Više pedagoške škole, tzv. skraćenu Akademiju, gde su mu predavali profesori Ante Gržetić, vajarstvo, Zdravko Vajagić, slikanje, formu i oblikovanje, Milun Mitrović, slikanje 2, Slobodan Sotirov, crtanje. Nekako u to vreme počinje i njegov rad na stripu „Vis je pao“.
- Pošaljem ga u „Dečje novine“ u Gornji Milanovac. Oni vrate. Odbiju me lepo, fino, kulturno. Teško je bilo u to vreme prići im, kao i danas kada su u pitanju bilo koje novine. Objavljen je tek 2005. godine u četvrtom broju šabačkog strip magazina „EON“. Prvi deo od šest uspravnih tabli urađen je 1979. godine. Planiran je i nastavk ali nikada nije urađen.
Ređali su se jedan za drugim sportski, dečji, omladinski, „Mališa“, komični, krimi stripovi. Okušao se u svemu želeći da se pronađe u nekom od ovih žanrova. Na koja god da je vrata zakucao bio je odbijen. Svet stripova, kada je u pitanju bilo izdavaštvo i rad na njemu, bio je samo za određeni, zatvoreni krug ljudi.
- Mogao sam sve da radim ali nije bilo odziva sa druge strane. Sedamdeset treće, četvrte dva puta sam sa mojim stripovima išao u „Dečje novine“. Razgovarao sam sa Momčilom Momom Rajinim i Slavišom Ćirilovim, koji mi kažu da je sve lepo, korektno, ali da prvo moram da sarađujem na naslovnim stranama. To me nije zanimalo jer sam došao po scenario. Tad sam već imao dvadeset četiri, pet godina, završavao Višu školu. Imao sam i znanje i talenat. Pošaljem pismo Julesu, i dobijem odgovor u kome me ubeđuje da je to težak posao koji zahteva dobar scenario, skice, materijal. Potrebna studioznost. Za njega je moj rad bio amaterski, nestručan i nekvalitetan s jasnom porukom da za nas nije strip i da bežimo odatle. Gledam i čudim se. U startu mi zatvoriše vrata.
Početna ilustracija „Velikog Bleka“, konkurs novosadskog „Foruma“ za rad na „Tarzanu“ ostali su samo na pokušaju, dok je realizovana naslovnica „Tarzana“ za „Art strip“.
- To je bilo osamdeset prve, druge godine. Konkurs novosadskog „Forum dnevnika“. Bilo nas je jedno desetak. Pohvaljeni smo od žirija. Nije loše prošlo ali nikad nismo dobili scenario, ništa da radimo. Pohvalnice i to je to. Verovatno nisu mogli zbog kvaliteta radova da ne kažu ništa. Ali, dobro, tad je Kerac pobedio. Uzimali su samo novosadske autore. Čak je odbijen čuveni slikar Kristivoje Nikolić.
Poslednji u nizu pokušaja završio se takoreći verbalnim sukobom sa „Omladinskim novinama“ 1983. godine. Pohvalivši mu crtački odlično odrađen posao zamerili su mu na scenariju.
- Rekli su mi da je strip dobar, ali da je scenario katastrofa. Scenario je taj koji je ubio ceo strip. Sad se ja malo pobunim. Radio sam po motivima istinite priče iz vojne knjige „Sutjeska“ u kojoj je opisana cela situacija. Priča jednostavna. Partizanska jedinica u nemačkom okruženju. U povratku bombaš naleti na neke jagode pa ode pa se vrati sa pričom kako ih se najeo. Drug krene po njih i bude pokošen od strane nemačkog mitraljeza. Pitka priča sa dosta osećajnosti. Ne znam ni dan-danas zašto je to loš scenario. Uradio sam četiri table. Revoltiran napišem pismo. Po kvalitetu tada sam trebao da dobijem prvu nagradu.
Svedok vremena u kome je posle posleratnog uzleta strip i njegovog prodora sa dolaskom emigranata iz Rusije, Lobačeva i ostalih, proglašen od strane komunističke propagande za kič i šund, ali i njegove ponovne ekspanzije šezdesetih godina prošlog veka, ponovnih stega, a zatim uspona osamdesetih godina, Miloje ističe da je ovaj umetnički žanr uvek imao određen prodor upravo zbog svoje interesantnosti.
- Dovoljno je tri, četiri sličice i eto ti stripa. Strip je bio i ostao moja velika ljubav. Nedavno sam završio „Ratnika svetlosti“ koji je rađen po Koeljovom romanu. Metaforički sam pokušao da ilustrujem njegove citate. Imao sam urađene tri table 2007., a onda me je prošle godine Svetlan Obradović, osnivač Strip udruženja „Biberče“, čiji sam član, i urednik strip magazina „EON“, nagovorio da ga uradim do kraja. Od devet tabli napravili smo četiri, po dve položene, i poslali na konkurs koji je organizovao beogradski Studentski kulturni centar.
U vojnom listu „Front“ objavljivao je Miloje i karikature, dok su karikature u formi strip kaiša pod nazivom „Kole“ oko šest godina izlazile u „Milicionaru“. Iako od 2005. u penziji ne posustaje. Tek sad radi profesionalno. Slikanje i crtanje su deo njegovog svakodnevice u kojoj mesta za strip uvek ima. Ako ne uvek na papiru onda bar u ruci i to kupljenog, kao u detinjstvu, na kiosku blizu kuće.