PISMA ČITALACA

Imam 67 godina i do sada nikada nisam bio toliko bolestan da bih morao da ležim u bolnici, pa sam lične utiske o ovoj važnoj ustanovi formirao na osnovu mišljenja poznanika i prijatelja i informacija do kojih sam dolazio preko medija. Ta slika, složićete se, ni moja lična, a ni opšta slika o zdravstvu, nije ružičasta. Naprotiv, često se zdravstvo u našoj zemlji predstavlja kao leglo korupcije, nepotizma, birokratske otuđenosti, pa sve do zanemarivanja pacijenata i njihove visoke smrtnosti. U tu opštu sliku uklapala se i slika o šabačkom zdravstvu, a posebno o Opštoj bolnici Šabac.
Zato, kad sam posle dugo zanemarivane bolesti, ipak morao da prihvatim preporuku lekara da prihatim operaciju kao jedino rešenje za normalan nastavak života, ja sam se sa velikom zebnjom odlučio na takav korak, jer sam bio uveren da kad njima „odem pod nož“ da će to biti kraj.
Smešten sam na odeljenje urologije, a lekar koji me je operisao bio je doktor Gibarac. Da ne opterećujem čitaoce tim delom operativnog procesa i rehabilitacije, želim samo da kažem da je sve proteklo u najboljem redu i da sam sad gotovo zdrav čovek.
Ono što želim da podelim sa čitaocima i sa javnošću uopšte je moj lični utisak o Opštoj bolnici Šabac, a posebno o odeljenju urologije na kome sam kao pacijent proveo petnaest dana. Za te dve za mene duge nedelje u potpunosti sam promenio mišljenje o ovoj ustanovi, jer sam i kao pacijent i kao čovek više nego zadovoljan i, mogu slobodno reći, ponosan što imamo takvu ustanovu i zaposlene u njoj, koji mogu biti primer i mnogo renomiranijim zdravstvenim centrima. Naime, od smeštaja na odeljenje, pa do završetka procesa rehabilitacije, na ličnom primeru (ali i na primerima drugih pacijenata) uverio sam se u besprekoran red, poredak, disciplinu i profesionalizam i stručnost osoblja od sestre do lekara. Na odeljenju Urologije sve funkcioniše kao u vrhunski organizovanoj vojnoj jedinici: svako jutro pre šest časova sestre nameštaju krevete svim pacijentima i to rade tako ljubazno i tako predano kao da su pacijenti njihova deca ili rod rođeni. To rade tri puta dnevno, a po potrebi i češće. Isto se radi i sa zamenom posteljine ili previjanjem rana. Nisam video da je bilo kom pacijentu procurila rana a da sestre odmah nisu menjale zavoj i posteljinu.
Oko sedam sati dolazi vizita koju čine lekari, sestre, glavna sestra i drugo osoblje i svi oni gotovo u stavu mirno, profesionalno i jezgrovito informišu lekara o stanju zdravlja svakog pacijenta pojedinačno. Svi su pacijenti jednaki, nezavisno od godina, statusa i dr. u vreme dok kraj njih stoji vizita i analizira njihovo zdravstveno stanje.
Ljubaznost i predanost osoblja ne mogu se opisati i tu nema nekog velikog odstupanja. Ja lično posebno želim da pohvalim sestru Kaću, višeg tehničara Bobana i mladog medicinskog tehničara Nikolu (koji toliko savesno i predano obavlja svoj posao, da može biti primer kako mlad čovek treba da radi). Treba napomenuti da je ovaj mladić na pripravničkom stažu i da je tek počeo da radi, a on uliva apsolutno poverenje svim pacijentima. Isto tako, lekar koji me je operisao, doktor Gibarac, svoj posao ne samo prema meni, nego uopšte, obavlja toliko profesionalno, da zaslužuje svako poštovanje i moju ličnu zahvalnost.
I svi drugi parametri u ovoj ustanovi su na više nego zavidnom nivou – od ishrane do higijene.
Zato ovom prilikom želim da zahvalim direktorki i menadžmentu Opšte bolnice Šabac na ovako uspešno organizovanom poslu, jer rade jedan odgovoran i težak posao i zaslužuju da u javnost prodre istina o njihovom radu i naporu. Želim im svaki uspeh i ličnu sreću.
A posebno, razume se, zahvaljujem odeljenju urologije, svim lekarima, sestrama i ostalom osoblju, među kojima sam stekao, usudiću se reći, prijatelje kao što su dr Gibarac, sestra Kaća, viši tehničar Boban i mladi pripravnik Nikola, koje doživljavam kako svoje najrođenije.
Njihov rad i njihov odnos prema pacijentima mogu poslužiti svima kao uzor i kao primer.