PISMO IZ MESNE ZAJEDNICE GLOGOVAC
“GLAS” NAJAVIO IZGRADNjU DOMA KULTURE
Glogovac nikada nije bio veliko selo, ali mora se reći da je on pre svega imao ljude, vredne, sposobne ... i uspešne. Akademija povodom 110. godišnjice od smrti Janka Veselinovića i spomen ploča-medaljon sa njegovim likom u zgradi Udruženja književnika Srbije
Glas Podrinja je u jednom od prvih posleratnih brojeva ( 21. 07. 1945. u tekstu pod naslovom “Glogovac će uspeti da stvori Dom kulture”) najavio izgradnju Doma kulture u Glogovcu.
Nakon samo nekoliko dana, selo je imalo 30.000 komada sadevene cigle. Plan je bio 80.000. Svu tu ciglu preneli su naši najmlađi – pioniri!
Iz bogate istorije sela
Mnogi od njih, nažalost, nisu više među nama! Samo retki mogu posvedočiti o tom burnom periodu uspeha, posrtanja, uspona i padova. Pored svega, u svojoj istoriji dugoj nešto više od 225 godina, svog prvog pismenog pomena, Glogovac je, bar u ovim našim mačvanskim okvirima, uvek bio neka vrsta avangarde, svetionika ili lučonoše razvoja srpskog sela.
Njegovo zaostajanje počelo je u poslednjih nekoliko decenija i čini se da postaje nezaustavljivo! To se da uočiti, posebno ako se naprave neka poređenja sa drugim selima u opštini i vidljivo je ne samo u demografskom i ekonomskom, već i u kulturnom, sportskom, političkom i svakom drugom smislu.
Glogovac je u jednom trenutku sedište Mačvanske kneževine, kasnije sreza, jedne od najvećih upravnih oblasti tog ranga u Srbiji, koja obuhvata čak trideset pet sela, na čijem čelu se nalazi obor-knez Sima Katić Prekodrinac.
Slične rezultate Glogovac je postizao i u potonjim vremenima, jer takođe prednjači, ne samo u verskoj organizaciji, nego i u školstvu, kulturi, sportu, zaštiti životne okoline...
Ako se zapitamo šta je to što je uzrokovalo njegov tako dinamičan razvoj u prošlosti, a šta je razlog njegovog zaostajanja u novijem vremenu, shvatićemo da se povoljan geografski položaj Glogovca nije promenio. Takođe, u demografskom smislu Glogovac nikada nije bio veliko selo, ali mora se reći da je on pre svega imao ljude, i to one jako vredne, sposobne... i uspešne. Samo ćemo pomenuti, pored vojvode Sime Katića, hajdučkog vođu i kmeta Stanoja Panića Surepa, o kojima je Janko tako lepo pisao, braću Milosavljević; Stepana, Nikolu i Dimitrija, koji uz Simu mnogo doprineše gradnji crkve, u kojoj je u jednom momentu vršena služba za čak devet mačvanskih sela i u čijoj porti su donesene tako važne odluke kao što je bio početak Mačvanske bune 1840. godine. Preci mnogih sadašnjih glogovačkih i mačvanskih rodova učestvovali su u njoj boreći se za svoja prava. Ne smemo zaboraviti, iako vreme briše i njihov dragocen trag u izgradnji Glogovca, dva glogovačka poslanika u srpskoj skupštini, Andriju i kasnije Živana Milosavljevića, potom književnika Janka Veselinovića, prvog sekretara Udruženja književnika Srbije, Milorada Panića Surepa, pa u novijem vremenu Slobodana Đakovića, predsednika opštine Bogatić, zatim, narodnog poslanika Ljubomira Mačkovića, sve do današnjih dana i gospodina Borisava Kovačevića, poslanika u sadašnjem srpskom parlamentu. Ako se ovome doda čitav niz izuzetnih sveštenika, vojnika, lekara, kulturnih, prosvetnih i privrednih radnika i pregalaca, onda ni malo ne treba da nas iznenađuje procvat Glogovca kao naselja u prošlim vremenima.
Iz svega nabrojanog, verovatno će nam prva asocijacija biti, da sada to nemamo i da se tu ništa ne može učiniti, niti promeniti! Da li je baš tako? Novije vreme učinilo je da Glogovac napusti čitav niz izuzetnih ljudi. Njih ovom prilikom nećemo nabrajati, ali stoji činjenica da je veza sa njima na neki način prekinuta, ako ne i izgubljena, a da su oni za Glogovac izuzetan ljudski potencijal. Šta je još Glogovac izgubio u ovim, mora se reći teškim vremenima? Izgubio je međupoverenje i slogu koju je nekada imao. Ona se mora povratiti i možda je ovo trenutak i prava prilika da se na tome najviše uradi, a napred pomenuti ljudski resurs stavi u službu razvoja sela.
O predstojećoj manifestaciji “Dani Janka Veselinovića”
Ovaj sveglogovački skup ima ideju da se i ovoga puta okupimo kao nekada i to obeležavajući 110. godišnjicu od kako nas je napustio Janko Veselinović, naš čika Janko, čovek koji je ovo selo i naše pretke, a njegove, komšije, prijatelje, kumove, rođake, neizmerno voleo, o njima pisao, njima se dičio...
Kada se ima u vidu materijalni položaj u kom se selo danas nalazi, Glogovac posebno, verovatno će se mnogi od nas zapitati, da li je ovo vreme za proslave i nije li bolje bar neke manje značajne godišnjice, uz sve poštovanje, ipak preskočiti. Iako je ovakav stav teško argumentovano osporiti, ipak treba reći, s dužnim poštovanjem dela i lika velikana naše književnosti, da ovo okupljanje ima i svoj skriveni cilj, a to je obnova sela, njegov razvoj i napredak.
Društvo književnika Srbije je odlučilo da Janku Veselinoviću vrati mesto koje mu pripada u srpskoj kulturi, a koje je Janko nepravedno izgubio čak i u školskim udžbenicima. Ove godine, u Francuskoj 7, u Beogradu, Udruženje književnika Srbije će postaviti spomen ploču, medaljon sa likom Janka Veselinovića. Takođe, ustanovljava se nagrada za istorijski roman pod imenom Janko Veselinović, što je konačno pravo priznanje jednom od najplodnijih i najznačajnijih srpskih pisaca. U oktobru mesecu, iz ruku poznatog književnika Milovana Vitezovića, ta nagrada će biti uručena upravo u Glogovcu. Istoga dana ispred škole će biti otkrivena Jankova bista.
Želja je i namera da se u Glogovcu napravi manifestacija koja će biti tradicionalna. I sa Glogovcem i bez njega, u Glogovcu ili van njega, ta ideja će zaživeti. Mi joj se možemo pridružiti, pomoći je ili ostati po strani. Glogovac će zasigurno u svemu dobiti onaj značaj koji sam bude zaslužio, jer to je oduvek tako bilo. Ako budemo odlučni, bar delić koliko naši preci, u ništa lakšim vremenima, ovo će svakako pospešiti ideju za obnovu Doma kulture u Glogovcu i stvaranja neke vrste memorijalnog centra Janku Veselinoviću i Miloradu Paniću Surepu, mesta koje će okupljati poslenike kulture iz čitave Srbije.
Opštinske strukture na čelu sa predsednikom opštine Nenadom Beserovcem, direktorom Kulturnog centra „Bogatić“ Ivanom Radovanovićem i sekretarom za obrazovanje Miladinom Stančetićem, podržavaju nas u ovoj ideji i projektu, kako u moralnom i tehničkom smislu, tako i u onom materijalnom.
Nije potrebno posebno dokazivati šta bismo mi Glogovčani imali od svega ovoga. Potrebna je samo naša dobra volja i dobra namera. Treba verovati da će se mnogi Glogovčani, ne samo oni po rođenju već i uverenju, pridružiti ovoj ideji, ako ne ove onda neke od narednih godina, koje će Glogovcu doneti svetliju budućnost.
Glas Podrinja je u jednom od prvih posleratnih brojeva ( 21. 07. 1945. u tekstu pod naslovom “Glogovac će uspeti da stvori Dom kulture”) najavio izgradnju Doma kulture u Glogovcu.
Nakon samo nekoliko dana, selo je imalo 30.000 komada sadevene cigle. Plan je bio 80.000. Svu tu ciglu preneli su naši najmlađi – pioniri!
Iz bogate istorije sela
Mnogi od njih, nažalost, nisu više među nama! Samo retki mogu posvedočiti o tom burnom periodu uspeha, posrtanja, uspona i padova. Pored svega, u svojoj istoriji dugoj nešto više od 225 godina, svog prvog pismenog pomena, Glogovac je, bar u ovim našim mačvanskim okvirima, uvek bio neka vrsta avangarde, svetionika ili lučonoše razvoja srpskog sela.
Njegovo zaostajanje počelo je u poslednjih nekoliko decenija i čini se da postaje nezaustavljivo! To se da uočiti, posebno ako se naprave neka poređenja sa drugim selima u opštini i vidljivo je ne samo u demografskom i ekonomskom, već i u kulturnom, sportskom, političkom i svakom drugom smislu.
Glogovac je u jednom trenutku sedište Mačvanske kneževine, kasnije sreza, jedne od najvećih upravnih oblasti tog ranga u Srbiji, koja obuhvata čak trideset pet sela, na čijem čelu se nalazi obor-knez Sima Katić Prekodrinac.
Slične rezultate Glogovac je postizao i u potonjim vremenima, jer takođe prednjači, ne samo u verskoj organizaciji, nego i u školstvu, kulturi, sportu, zaštiti životne okoline...
Ako se zapitamo šta je to što je uzrokovalo njegov tako dinamičan razvoj u prošlosti, a šta je razlog njegovog zaostajanja u novijem vremenu, shvatićemo da se povoljan geografski položaj Glogovca nije promenio. Takođe, u demografskom smislu Glogovac nikada nije bio veliko selo, ali mora se reći da je on pre svega imao ljude, i to one jako vredne, sposobne... i uspešne. Samo ćemo pomenuti, pored vojvode Sime Katića, hajdučkog vođu i kmeta Stanoja Panića Surepa, o kojima je Janko tako lepo pisao, braću Milosavljević; Stepana, Nikolu i Dimitrija, koji uz Simu mnogo doprineše gradnji crkve, u kojoj je u jednom momentu vršena služba za čak devet mačvanskih sela i u čijoj porti su donesene tako važne odluke kao što je bio početak Mačvanske bune 1840. godine. Preci mnogih sadašnjih glogovačkih i mačvanskih rodova učestvovali su u njoj boreći se za svoja prava. Ne smemo zaboraviti, iako vreme briše i njihov dragocen trag u izgradnji Glogovca, dva glogovačka poslanika u srpskoj skupštini, Andriju i kasnije Živana Milosavljevića, potom književnika Janka Veselinovića, prvog sekretara Udruženja književnika Srbije, Milorada Panića Surepa, pa u novijem vremenu Slobodana Đakovića, predsednika opštine Bogatić, zatim, narodnog poslanika Ljubomira Mačkovića, sve do današnjih dana i gospodina Borisava Kovačevića, poslanika u sadašnjem srpskom parlamentu. Ako se ovome doda čitav niz izuzetnih sveštenika, vojnika, lekara, kulturnih, prosvetnih i privrednih radnika i pregalaca, onda ni malo ne treba da nas iznenađuje procvat Glogovca kao naselja u prošlim vremenima.
Iz svega nabrojanog, verovatno će nam prva asocijacija biti, da sada to nemamo i da se tu ništa ne može učiniti, niti promeniti! Da li je baš tako? Novije vreme učinilo je da Glogovac napusti čitav niz izuzetnih ljudi. Njih ovom prilikom nećemo nabrajati, ali stoji činjenica da je veza sa njima na neki način prekinuta, ako ne i izgubljena, a da su oni za Glogovac izuzetan ljudski potencijal. Šta je još Glogovac izgubio u ovim, mora se reći teškim vremenima? Izgubio je međupoverenje i slogu koju je nekada imao. Ona se mora povratiti i možda je ovo trenutak i prava prilika da se na tome najviše uradi, a napred pomenuti ljudski resurs stavi u službu razvoja sela.
O predstojećoj manifestaciji “Dani Janka Veselinovića”
Ovaj sveglogovački skup ima ideju da se i ovoga puta okupimo kao nekada i to obeležavajući 110. godišnjicu od kako nas je napustio Janko Veselinović, naš čika Janko, čovek koji je ovo selo i naše pretke, a njegove, komšije, prijatelje, kumove, rođake, neizmerno voleo, o njima pisao, njima se dičio...
Kada se ima u vidu materijalni položaj u kom se selo danas nalazi, Glogovac posebno, verovatno će se mnogi od nas zapitati, da li je ovo vreme za proslave i nije li bolje bar neke manje značajne godišnjice, uz sve poštovanje, ipak preskočiti. Iako je ovakav stav teško argumentovano osporiti, ipak treba reći, s dužnim poštovanjem dela i lika velikana naše književnosti, da ovo okupljanje ima i svoj skriveni cilj, a to je obnova sela, njegov razvoj i napredak.
Društvo književnika Srbije je odlučilo da Janku Veselinoviću vrati mesto koje mu pripada u srpskoj kulturi, a koje je Janko nepravedno izgubio čak i u školskim udžbenicima. Ove godine, u Francuskoj 7, u Beogradu, Udruženje književnika Srbije će postaviti spomen ploču, medaljon sa likom Janka Veselinovića. Takođe, ustanovljava se nagrada za istorijski roman pod imenom Janko Veselinović, što je konačno pravo priznanje jednom od najplodnijih i najznačajnijih srpskih pisaca. U oktobru mesecu, iz ruku poznatog književnika Milovana Vitezovića, ta nagrada će biti uručena upravo u Glogovcu. Istoga dana ispred škole će biti otkrivena Jankova bista.
Želja je i namera da se u Glogovcu napravi manifestacija koja će biti tradicionalna. I sa Glogovcem i bez njega, u Glogovcu ili van njega, ta ideja će zaživeti. Mi joj se možemo pridružiti, pomoći je ili ostati po strani. Glogovac će zasigurno u svemu dobiti onaj značaj koji sam bude zaslužio, jer to je oduvek tako bilo. Ako budemo odlučni, bar delić koliko naši preci, u ništa lakšim vremenima, ovo će svakako pospešiti ideju za obnovu Doma kulture u Glogovcu i stvaranja neke vrste memorijalnog centra Janku Veselinoviću i Miloradu Paniću Surepu, mesta koje će okupljati poslenike kulture iz čitave Srbije.
Opštinske strukture na čelu sa predsednikom opštine Nenadom Beserovcem, direktorom Kulturnog centra „Bogatić“ Ivanom Radovanovićem i sekretarom za obrazovanje Miladinom Stančetićem, podržavaju nas u ovoj ideji i projektu, kako u moralnom i tehničkom smislu, tako i u onom materijalnom.
Nije potrebno posebno dokazivati šta bismo mi Glogovčani imali od svega ovoga. Potrebna je samo naša dobra volja i dobra namera. Treba verovati da će se mnogi Glogovčani, ne samo oni po rođenju već i uverenju, pridružiti ovoj ideji, ako ne ove onda neke od narednih godina, koje će Glogovcu doneti svetliju budućnost.
Mesna zajednica Glogovac
Najnoviji broj
18. april 2024.
