KNjIŽEVNI SLAJDOVI NAŠE SVAKODNEVICE

U tek otvorenoj zgradi Aneksa Biblioteke šabačke prošle srede, 14. oktobra, održano je književno veče na kome je predstavljena zbirka pesama i kratkih priča „Utočište“ Marka Mozetića. Mladi Šapčanin, dugogodišnji član Biblioteke šabačke i polaznik radionice „Kreativno pisanje“, nekadašnji učenik Šabačke gimnazije, a danas student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, svojim prvim književnim prvencem, pokušao je i uspeo da „kreativne fragmente na samoj ivici priče, pesme u proznom obliku“ kroz sažetu pripovedačku formu preobrazi u „neočekivau završnicu na način kako bi diktirala dramaturgija neke pozorišne jednočinke ili scenarističkog predloškog za nastajanje dokumentarnog filma“.
Govoreći o Markovim spisateljskim počecima Kristina Arsenović, realizator radionice „Kreativno pisanje“ rekla je da je Marko bio jedini mladi polaznik koji je na samom početku istakao da ne želi da postane pisac već da samo želi da piše.
- Ova knjiga je nastajala tokom četiri protekle godine. Iza toga je sve što sam video, čuo, pročitao i osetio. Što se tiče socijalnih tema inspiraciju za njih pronalazim u novinskim člancima, a što se tiče ljubavne poezije i kratkih priča, naravno, u lepim devojkama. Ponekad me inspiracija poseti iznenada i tada osetim potrebu za pisanjem. Fiziološku potrebu poput potrebe za hranom, vodom, vazduhom, snom. Što se tiče nastajanja mojih priča i pesama rekao bih da one nastaju nekako stihijski. Zato što imam jednu reč, jednu rečenicu i samo naslov koji mi predstavlja polazište i sam ne znam gde će to na kraju završiti. Imam neku osnovnu ideju ali je ona negde u podsvesti - rekao je između ostalog Marko.
Sa jedanaest godina napisao je prvu pesmu, a sa petnaest prvu priču. Tada je i shvatio da ima dara za pisanje.
- Mislim da se to desilo u osmom razredu kada se nisam usudio da pročitam svoj domaći rad na temu „Zbogom mojih petnaest godina“, ali ne iz nekog neracionalnog neobjašnjivog straha nego iz veoma jasnog razloga da sam spoznao da je to što sam napisao jednostavno drugačije i da zbog toga neću biti prihvaćen među ostalim ljudima.
Drugačije, a opet tako blisko svima onima koji cene dobru književnu reč, u Mozetićevom prvencu mogu pronaći delić sebe, vremena u kome živimo, ali i nade da za književnost budućnosti ipak ima.
- Mi smo već otvaranjem Aneksa najavili da je ovo zgrada koja pripada mladima. Oni rastu ovde u Biblioteci. Veliko je zadovoljstvo što je Marko Mozetić večeras predstavio svoju zbirku pesama i kratkih priča i to u društvu svojih prijatelja sa kojima se inače predstavljao u Biblioteci što sa predstavom „Ja, čovjek“ povodom dvesta godina od rođenja P. P. Njegoša, što na „Biblišinoj ringeraji“, što kad smo radili naš sajt za mlade „Knjigožderi“. To nije slučajno. Od čitaoca, od deteta do mladog čoveka, studenta druge godine fakulteta, mladog pesnika i mladog dramskog pisca - izjavila je Sonja Bokun Đinić, direktorka Biblioteke šabačke.
Tokom večeri u prepunoj Dvorani Vinaver mogli su se čuti stihovi i priče Marka Mozetića koje su govorili njegovi prijatelji Marko Ribić i Nikola Đukić uz muzičku pratnju Alekse Jovanovića na gitari. O saradnji na drami „Ja, čovjek“, koja je ušla u ovu knjigu, govorio je i student glume Dušan Simić, član Omladinskog pozorišta „Vožd“ Mišar.
Marko Mozetić je student druge godine Biomedicinskog inženjerstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Na konkursu Šabačke gimnazije je, još kao njen učenik, osvojio prvu i treću nagradu za kratku priču, kao i treću nagradu za pesmu. Priča „More, san“ objavljena je u Književnom magazinu. Dobitnik je i druge nagrade na Međunarodnom festivalu poezije „Duško Trifunović“.
Svakako, reč je o modernom, darovitom i obrazovanom mladom pripovedaču čiji rukopis u pojedinim aspektima ostvaruje relaciju i sa takvim klasicima svetske književnosti kakav je Rejmond Keno ili sporadično reafirmiše štimung Samjuela Beketa. A kada je reč o domaćim savremenicima Mozetić je na tragu rane proze Davida Albaharija ili jednog od naših najmlađih proznih pisaca Srđana Srdića. Tomislav Marinković, pesnik