Berza

  • aero 896 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.650 ▲ 0,77%
  • ineu 35.000 ▲ 2,94%
  • jmbn 7.000 ▼ -2,78%
  • kmbn 3.130 ▼ -3,66%
  • kmbnpb 1.300 ▲ 0,15%
  • mtlc 2.000 ⚫ 0,00%
  • niis 685 ▲ 0,29%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • vpdu 11.500 ▲ 6,05%
(29. oktobar 2015.)
ŽELjKO RELjIĆ, SAMOSTALNI UMETNIK

SVESTRANOST MU JE DRUGO IME

Kad sam imao dvanaest, trinaest godina maštao sam da postanem hotelski muzičar. To je tad bio neki prestiž , povlastica. Ponovo bih krenuo istim putem samo što bih se možda ranije opredelio za fotografiju i slikarstvo
Kada je u pitanju životni put Šapčanina Željka Reljića, samostalnog umetnika, koji dugi niz godina živi i radi u Beču, može se s pravom reći da je čovek umetnosti. Kao petnaestogodišnjak otisnuo se u svet muzike koja je za njega predstavljala bit sopstvenog života. Tada nije ni mogao da nasluti da će, zahvaljujuću ćerki Oliveri, slikarstvo postati sastavni deo njegovog umetničkog izraza.
- Sve se desilo sasvim slučajno. Sa jedanaest i po godina moja ćerka Olivera pohađala je privatnu školu kod Štifle, slikara u Mitrovici. Zahvaljujući njoj kupio sam prve boje i počeo da proničem u tajne slikarstva. Prva slika koju sam uradio bila je u kombinaciji dekupaž, akril, platno. Mrtva priroda odrađena u apstrakciji. Onda sam krenuo da pravim slike za stan, pa da ih prodajem. Veoma brzo se pročulo za moj rad pa su ljudi počeli da naručuju slike za stanove, poslovne prostore, kafiće i slično – kaže Željko koji danas ima status samostalnog slikara.
Prva samostalna izložba usledila je 2010. godine u bečkoj privatnoj galeriji „Niki Bogart“, koja ga je i zvanično uvela u svet likovne umetnosti.
- U pitanju je bila kolekcija od šezdesetak slika pod nazivom „Jednoj ženi“ većeg formata u kombinovanoj tehnici – akrilne farbe, pur pena, strukturna pasta. Bila je veoma zapažena. Posećenost je bila velika, a ja prezadovoljan s obzirom da sam bio nepoznat u to vreme. Sledeće godine kolekciju, obogaćenu sa po još nekom slikom, prikazao sam u muzeju, dvorcu patrijarha Rajačića, u Sremskim Karlovcima. To je možda moja najznačajnija i najveća izložba.
U svet slikarstva krenuo je sa jasnom vizijom koja je podrazumevala neponovljiva umetnička dela, jedinstvena, a opet interesantna u svoj svojoj funkcionalnosti.
- Želeo sam da ljudima ponudim slike koje se, zavisno od njihovog prostora, mogu kačati na više načina. Delo bi sa tim dobilo i na svojoj raznolikosti. Više slika u jednoj. U Beču arhitektura je drugačija. Svaki stan je drugačiji. Kada se posle nekoliko godina ljudi presele u drugi stan nastaje problem. Moraju da menjaju kompletan nameštaj, a samim tim i sve ostalo. Na ovaj način taj problem je rešen.
Na svojim putovanjima, kako poslovnim tako i iz zadovoljstvo, otkriva i svoju treću ljubav i to prema fotografiji.
- Mnogo putujem. Ni sam ne znam koliko puta sam dočekao, zbog prirode posla, izlazak Sunca. To me fascinira. Predivni trenuci koje sam želeo da sačuvam. Usledili su i moji prilozi sa putovanja koji su se našli i na „Youtube“. Sve sa namerom da zabeležim gde sam bio, šta sam video, koga sam sreo. Od 2010. ozbiljno sam krenuo da se bavim tim i da kupujem opremu, da pratim šta drugi rade. Prva fotografija, koja je ušla i u katalog, bila je izložena na izložbi Šabačke fotografske zadruge. To je ujedno bila i moja prva izložba kao člana Foto saveza Srbije i Šabačke fotografske zadruge. Učestvovao sam i na međunarodnoj izložbi fotografija „Singidunum“ u Beogradu. Takođe je ušla u katalog i veoma mi je drago zato što sam još početnik, amater.
Na pitanje kako je biti umetnik u inostranstvu odgovara da nije nimalo lako jer velika konkurencija znači i veliku borbu, pogotovo ako ste stranac.
- Beč je grad umetnosti od davnina. Mnogo je umetnika, puno stilova. Teško je probiti se. Mislim da sam imao i neku vrstu sreće kada sam uspeo da realizujem par izložbi. Ipak, za razliku od umetnika kod nas u Srbiji, tamo kao samostalni umetnik imate i neke povlastice u vidu povoljnije nabavke farbe, poreza, prostora. Ima mnogo više publike, jača je i kupovna moć, a otvoreniji su i za mnogo više stilova i pravaca.
Ključ uspeha po Željku je vera u samoga sebe i onome čemu se posvetite.
- Verujem u to što radim iako su mi govorili da to možda i nije umetnost, da možda nema vrednost, ali nisam odustao. Trudio sam se da što više izlažem, da što više ljudi čuje za mene, da se pojavim na što više mesta ne kao učesnik nego samo kao slikar i fotograf, da budem viđen, da posetim druge izložbe, druge slikare. Za sada sam zadovoljan svojim uspehom i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Austriji i Nemačkoj.
Da je istrajnost najvažnija potvrđuju i planovi vezani kako za slike tako i fotografiju.
- Za sledeću godinu imam u planu da uradim jednu samostalnu izložbu ovde u „Krugu 10“. Takođe i u jednoj galeriji u Sremskim Karlovcima. Imam praktično i ugovorenu izložbu na Malti. Ostalo je još da se dogovorimo oko detalja. Sve zavisi od prostora koji će mi omogućiti. Videćemo da li će to biti Nacinalna galerija, Galerija Nacionalnog teatra ili neka druga u glavnom gradu Malte Valeti.
Ni od pisane reči ne beži. Odavno se nosi sa mišlju da napiše autobiografiju u kojoj bi mladim ljudima pokazao i drugu stranu života u inostranstvu. Tačnije, realniju sliku, jer, kako sam kaže, put do uspeha više je posut trnjem nego ružama.
- Kada kažemo Beč svi misle da je to jedan grad romantike, kulture, itd. Međutim, u nekim drugim stvarima ili u krugu naših ljudi to je sasvim druga priča. Biće to moj pogled sa bine na multikulturalni Beč u kome muzičar, ali i umetnik bilo koje vrste, mora da nauči da bude kompletan, a pod tim podrazumevam dobro poznavanje običaja i tradicije kako pripadnika eks Jugoslavije tako i cele Evrope. Beč je jedna sredina gde morate znati sve. Dugo vremena sam proveo otkrivajući iz kog kraja ljudi dolaze, učio i pamtio repertoar. Učim i dan-danas.
Do tada Željko i dalje nastavlja da krstari putevima muzike, slikarstva i fotografije, beležići na svojim putovanjima sve ono što njegovu umetnost čini drugačijom od drugih.
Željko Reljić rođen je 25. 6. 1972. godine u Šapcu gde je završio osnovnu i Srednju mašinsku školu. Prve korake u svet muzike napravio je na privatnim časovima kod Miodraga Gašića Gala savladavši umetnost sviranja na harmonici. Od 2001. godine u Beču stvara muzičku karijeru, da bi od 2007. počeo da se bavi slikarstvom. Kao samostalni slikar u Austriji 2010. godine imao je svoju prvu samostalnu izložbu u privatnoj galeriji „Niki Bogart“ u Beču. Na svom kruzeru, jamaha drag star od 1300 kubika, obišao je Milano, Pizu, Monte Karlo, celu obalu Hrvatske. Sa tih putovanja nastale su i prve fotografije. Nada se da će u skorijoj budućnosti ostvariti san da vozi po Ruti 66 u Americi. Član je Udruženja „Krug 10“, Šabačke fotografske zadruge, Foto saveza Srbije.
Svako treba da proba ono što voli. Potrebna je apsolutna sloboda i vera u ono što ste stvorili bez obzira na kritike.
Kažu kad vozite motor za vas nema lošeg i dobrog vremena. Ima loše i dobro odelo. Nema ni lošeg puta. Kad sam umoran znam da bez ikakve najave odlutam. Tako nastaju i moje fotografije predela kroz koje prođem.
O. Gavrilović

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa