IVAN RADOVANOVIĆ, DIREKTOR KOC BOGATIĆ
TRAJNO SEĆANjE NA JANKA VESELINOVIĆA
Pisac “Hajduk Stanka”, zaslužio je mnogo više nego što pokušavamo da mu vratimo pokretanjem manifestacije, njemu u čast, koja je ove godine prvi put održana u Glogovcu i Beogradu, ističe Radovanović u razgovoru za “Glas Podrinja”
Direktor Kulturno-obrazovnog centra Bogatić, Ivan Radovanović, nije se dvoumio ni jednog trenutka kada je nedavno predsednik Udruženja književnika Srbije Radomir Andrić, predložio održavanje manifestacije “Dani Janka Veselinovića”, povodom 110. godišnjice od smrti priznatog književnika koji je svojim ukupnim delom ostavio neizbrisiv trag u životu mačvanskog sela u doba buđenja nacionalne svesti. Predlog je sa zadovoljstvom prihvatio i odmah počeo da radi na njegovoj realizaciji.
Radovanović, na početku razgovora za “Glas Podrinja”, pokazuje projekat za obnovu Doma kulture u Glogovcu, gde je Janko proveo najveći deo svog kratkog životnog veka, koji bi delom bio preuređen za muzej posvećen znamenitom književniku.
- Čuo sam iz priča starijih, a dosta iz čitanja knjiga i sam saznao o našem Janku, koji se rodio u obližnjem Salašu Crnobarskom, a najveći deo života proveo u Glogovcu, gde je službovao njegov otac, prota Miloš. Gotovo da nema kuće u Mačvi koja nije saznala za “Hajduk Stanka”, mnogi i iz usmenih predanja, a do dana današnjeg nema romana u srpskoj književnosti koji je doživeo više izdanja. Jedno je štampano i u Njujorku, zahvaljujući Nikoli Tesli, kome je delo posvećeno, a i opština Bogatić je svojevremeno štampala „Haduk Stanka“, kaže Radovanović.
On odgovara i na pitanje, da li smo se proteklih godina nepravedno odnosili prema jednom od prvih srpskih književnika realista u 19. veku.
- Sama činjenica da je njegovo veliko delo nepravedno izbrisano iz obavezne đačke lektire, dovoljno govori o našoj večitoj boljki, a to je zaboravnost. Mi se i pomenutom manifestacijom koja je održana u Glogovcu i Beogradu trudimo da Janka ne zaboravimo. Uveli smo i književnu nagradu za istorijski roman s njegovim imenom, a planiran je i obilazak mesta kojima se kretao i gde je sve službovao.
Čuli smo i za njegove velike zasluge u očuvanju tradicionalne srpske narodne pesme?
- Jeste, poznato je da je on imao lep glas. Nije želeo da peva pred oltarom, već u kafanama. Mnoge nezaboravne melodije, njegove omiljene pesme ostale su do današnjih dana.
Janko je nema sumnje bio narodski čovek. Mnogo je voleo svoj kraj i svoje zemljake.
- O tome najbolje svedoči i njegova sahrana u Glogovcu. Novine su pisale, kako je te 1905. godine cela Mačva plakala, a kao eho odzvanjale reči hrvatskog kolege izgovorene kraj njegovog odra: Kako mora da te pamti tvoja Mačva, kad te ne mogu zaboraviti Ja, kome si dao parče hleba i parče duše. Sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi, njegovih đaka i kolega, znamenitih srpskih književnika, kojima je i sam pripadao, zaključuje Radovanović.
Radovanović, na početku razgovora za “Glas Podrinja”, pokazuje projekat za obnovu Doma kulture u Glogovcu, gde je Janko proveo najveći deo svog kratkog životnog veka, koji bi delom bio preuređen za muzej posvećen znamenitom književniku.
- Čuo sam iz priča starijih, a dosta iz čitanja knjiga i sam saznao o našem Janku, koji se rodio u obližnjem Salašu Crnobarskom, a najveći deo života proveo u Glogovcu, gde je službovao njegov otac, prota Miloš. Gotovo da nema kuće u Mačvi koja nije saznala za “Hajduk Stanka”, mnogi i iz usmenih predanja, a do dana današnjeg nema romana u srpskoj književnosti koji je doživeo više izdanja. Jedno je štampano i u Njujorku, zahvaljujući Nikoli Tesli, kome je delo posvećeno, a i opština Bogatić je svojevremeno štampala „Haduk Stanka“, kaže Radovanović.
On odgovara i na pitanje, da li smo se proteklih godina nepravedno odnosili prema jednom od prvih srpskih književnika realista u 19. veku.
- Sama činjenica da je njegovo veliko delo nepravedno izbrisano iz obavezne đačke lektire, dovoljno govori o našoj večitoj boljki, a to je zaboravnost. Mi se i pomenutom manifestacijom koja je održana u Glogovcu i Beogradu trudimo da Janka ne zaboravimo. Uveli smo i književnu nagradu za istorijski roman s njegovim imenom, a planiran je i obilazak mesta kojima se kretao i gde je sve službovao.
Čuli smo i za njegove velike zasluge u očuvanju tradicionalne srpske narodne pesme?
- Jeste, poznato je da je on imao lep glas. Nije želeo da peva pred oltarom, već u kafanama. Mnoge nezaboravne melodije, njegove omiljene pesme ostale su do današnjih dana.
Janko je nema sumnje bio narodski čovek. Mnogo je voleo svoj kraj i svoje zemljake.
- O tome najbolje svedoči i njegova sahrana u Glogovcu. Novine su pisale, kako je te 1905. godine cela Mačva plakala, a kao eho odzvanjale reči hrvatskog kolege izgovorene kraj njegovog odra: Kako mora da te pamti tvoja Mačva, kad te ne mogu zaboraviti Ja, kome si dao parče hleba i parče duše. Sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi, njegovih đaka i kolega, znamenitih srpskih književnika, kojima je i sam pripadao, zaključuje Radovanović.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
11. april 2024.
