Инфо

Берза

  • aero 1.757 ▼ -2,50%
  • akdm 280 ⚫ 0,00%
  • enhl 660 ⚫ 0,00%
  • fito 2.700 ⚫ 0,00%
  • glos 181 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 650 ⚫ 0,00%
  • niis 673 ▼ -0,15%
  • rso16137 111,60 ▲ 0,55%
  • rso17147 103,26 ▲ 2,46%
  • rvst 2.500 ⚫ 0,00%
  • sjpt 135 ▲ 2,27%
  • svrl 622 ▼ -7,58%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • trbg 2.002 ▼ -23,03%
  • vdav 4.100 ⚫ 0,00%
  • ztpk 700 ▲ 22,81%
(12. новембар 2015.)
ПОВРАТАК РАДОСТИ У МАНАСТИР СВЕТИХ АПОСТОЛА У ДОБРИЋУ

ДАРОВИ ИГУМАНИЈЕ АНАСТАСИЈЕ

Сви који су познавали оца Петра Хиландарца и због њега радо одлазили у манастир Добрић, а којих је било сваке недеље све више, осетили су извесну пустош, као да се постотак радости на овом свету умањио, када је он отишао. Живот је у светињи утихнуо. Но, пре два месеца, промислом Божјим, мати Анастасија је дошла у овај манастир посвећен Светим апостолима Петру и Павлу да, како и сама каже, „пре свега, настави оно што је отац Петар започео, тамо где га је смрт прекинула“.
- Долазила сам и раније у овај манастир, једном је двориште било пуно народа, ја сам се запањила, помислила да је нека слава у питању, међутим, отац Петар ми је рекао да је тако увек у време исповести и молитве. Били су ту људи из Шапца, Београда, Лознице и других градова. Кад сам дошла овде, питали су ме шта прво намеравам да урадим, да ли да изграбуљамо лишће, а требало би да урадимо и звонару, чекајте људи, рекла сам им, све је то лепо, урадићемо ми то, хајде прво да вратимо живот манастиру, да људи који су долазили овде, пожеле да се врате, каже мати Анастасија, игуманија ове светиње.
Хришћанство је искреност према себи и другима
Литургија се служи сваке недеље и празника (када је црвено слово) у пола девет, а акатисти се читају петком у 17 часова, Мајци Божјој Млекопитатељници и Светом Јовану Шангајском наизменично, уз мошти светитеља, у полумраку, уз свеће.
- Док читам молитву, отворене су мошти које сам добила у Светој земљи, претпрошле године за Божић, од игумана манастира Светог Теодосија. Питала сам га да ли да останем у Светој земљи, он је рекао да ће ми одговорити кад се помоли. Његов одговор је био поклон моштију Светих мученика који су побијени за хришћанску веру у четвртом веку. Није ми нешта рекао, ја сам сматрала да треба тихо, са поштовањем да се поклоним и удаљим, што сам и учинила, нисам схватила зашто сам добила мошти, какав је то одговор, да ли је требало да останем у Светој земљи, да ли ми је суђена мученичка смрт, или ми је суђен мученички живот, па сам добила то као утеху, не знам...
Осим мученичких, овде су и мошти Свете Јелене Балшић, ћерке цара Лазара, које је мати добила на дар од митрополита Амфилохија.
После акатиста, уз кафу или чај, разговара се о духовним темама. Поред неколицине сталних, међу којима су и три дечака од 12 година који долазе сами, без родитеља, тачније, не пропуштају ниједан акатист, почели су да се враћају људи који су раније долазили у ову светињу, а неизоставан је брачни пар који живи у приколици.
- Ти млади људи су потпуно охристовљени, живе као први хришћани, делатном вером: „Мати, делићемо све што имамо, и кору хлеба“, рекли су ми кад сам дошла. Желим да вратимо истински хришћански живот, да будемо заједница и ван литургије, да можемо да се ослонимо једни на друге, не само у духовним, него и у свакодневним, животним стварима. Најконкретнији однос прве хришћанске заједнице имам са тим младим људима, ми све делимо, чујемо се сваки дан. Важно је да човек има неког, да није сам. Трудим се да наша мала хришћанска дружина буде увек ту. Данас има много формалног хришћанства, а срце остаје окамењено, далеко и страно. Или смо хришћани на делу, или нисмо хришћани, каже монахиња која излази изван уобичајеног клишеа. Ако имате било какве предрасуде о монаштву, оставите их испред манастирске капије, јер мати Анастасија каже да нема намеру да глуми преподобну монахињу, нешто што није, Бог је за њу истина, пре свега, искреност према себи и другима.
Голгота за незаборав
Много је путовала, ходочастила, само три пута била у Светој земљи. Филм је њена велика љубав, а Тарковски је присутан и када је њена монашка личност у питању, „јер је направио дубоко хришћанске филмове, који понекад могу да подигну јаче од молитве“.
Није случајно да је мати Анастасија, када се опредељивала за животни позив, уписала Факултет драмских уметности, који је у року завршила. Каже да „постоје неке предиспозиције рођењем и да Бог за сваког од нас има неки план, и већ нас, кроз саме дарове које добијамо рођењем, усмерава“. Током студија, које се баве душом и драмом у човеку, изоштрила се њена сензибилност и дух. Касније је, „из чисте љубави“ уписала Теолошки факултет. У то време, средином деведесетих, само је још једна жена, поред мати, студирала теологију. Када је дошло време да одбрани магистарски рад, постала је игуманија манастира Бешка, где је сахрањена Јелена Балшић, ћерка цара Лазара, последња из династије и једина од његових ћерки која се посветила.
- После 560 година, заживело је пусто острво. Морала сам да научим да управљам моторним чамцем, да живим сама, без фрижидера, кад падне киша да не размишљам о себи, него о чамцу да не потоне, кофама да избацујем воду... Неки на то гледају као на подвижнишво – хладноћа, немање воде, хране, самоћа, али, није то за мене било страшно, страшно је кад човек душевно страда. Физичко страдање за мене није страдање, посебно кад је из љубави. За мене је то један од најлепших периода у животу који никад не могу заборавити. Тај манастир на Скадарском језеру, на граници са Албанијом, манастир је мог живота. Понекад, поред моштију Свете кнегиње Јелене, још увек чујем таласе...
Мати Анастасија је у Добрић дошла 18. септембра, на дан када је издата наредба да се води битка на Мачковом камену, која је започета сутрадан, а која је била једна од најчувенијих у Великом рату, у којој су скоро сви изгинули, о којој је она направила филм „Мачков камен или кота 923 – Голгота за незаборав“.
- Филм сам урадила када сам била у манастиру Рујевац, поред Крупња, кроз чију порту и данас пролазе ровови. Питала сам се шта је моја мисија ту, у том разуђеном планинском селу, а онда је наишао један младић, вероучитељ, рекао ми је да има много занимљивости у том крају, професорка књижевности у пензији, Вера Петровић ми је дала литературу и подршку, а мој пријатељ и колега Мирослав Тепић, монтирао је филм од 30 минута.
За ову необичну жену, која прати и препознаје „знакове поред пута“, чињеница да је у Добрић дошла баш 18. септембра значи да се њена мисија у Рујевцу завршила, да је „обављена небеска размена“.
- Рад од шест месеци на филму ме јесте уморио, али волим рад који је у домену моје стручности и знања, тај умор је испуњен, дај Боже још таквих умора, да се човек умара у лепоти своје професије, да служи Богу и људима. Страшно је када човека терају да ради оно што не уме и не може и то прогласе за монашки живот. Ја нисам духовник, не знам ни како сам монахиња, о томе ће Бог судити, трудим се да првенствено будем човек, јер, не може неко да буде монах а да није Човек.
Монашки и матерински крст
Мати Анастасија носи два крста, монашки и матерински. Она је монахиња и мајка монаха, игумана манастира Каона, архимандрита Филимона, ког је васпитала у вери хришћанској, извела на тај пут и наставила да га прати.
- Од малена сам га водила на ходочасна путовања, јер сам, радећи на хришћанској педагогији, и сама увидела да је за децу јачи од речи сам доживљај и сусрет са оним што је свето. Редовно смо ишли под Острог, он је имао само 12 година када је са мном ишао у Свету земљу и на Свету Гору. Знам да је то оставило један од најснажнијих печата, уз наш свакодневни хришћански живот. Када је изабрао монашки пут, ја сам га следила у томе, нисам имала разлога да останем у свету. Није мени лако пало монаштво, почев од раног устајања до тешких физичких послова, али је превагнуло мајчинско у мени - Како да не пратим свога сина?
Некад помислимо зашто смо ту где смо, мислимо да ли је могло другачије, можда боље, али, кад посматра свој живот, игуманија Анастасија схвата да нигде није била узалуд.
- Смисао је Божји, али и нама људима је битно да осмислимо своје страдање и своје бивствовање које често не разумемо, разлог нам се открије касније, треба сачекати и бити стрпљив, ништа није случајно код Господа ни узалуд, зна Он добро шта је то што ми желимо, где нам је срце и зашто нас не да тамо где ми мислимо да би требало да будемо. Треба поштовати Тајну божју, али мислим да и Гопод поштује човекову жељу да осмисли ситуацију коју не може да разуме, па макар је осмислио као жртву и прихватање жртве, која је за Њега увек смислена, ако је од срца, нека је за друге најбезумнија на свету, а људи жртву никад не схватају, зато она треба да остане тајна између човека и Бога.
М. Филиповић

Најновији број

6. децембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa