POVRATAK RADOSTI U MANASTIR SVETIH APOSTOLA U DOBRIĆU
DAROVI IGUMANIJE ANASTASIJE
Svi koji su poznavali oca Petra Hilandarca i zbog njega rado odlazili u manastir Dobrić, a kojih je bilo svake nedelje sve više, osetili su izvesnu pustoš, kao da se postotak radosti na ovom svetu umanjio, kada je on otišao. Život je u svetinji utihnuo. No, pre dva meseca, promislom Božjim, mati Anastasija je došla u ovaj manastir posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu da, kako i sama kaže, „pre svega, nastavi ono što je otac Petar započeo, tamo gde ga je smrt prekinula“.
- Dolazila sam i ranije u ovaj manastir, jednom je dvorište bilo puno naroda, ja sam se zapanjila, pomislila da je neka slava u pitanju, međutim, otac Petar mi je rekao da je tako uvek u vreme ispovesti i molitve. Bili su tu ljudi iz Šapca, Beograda, Loznice i drugih gradova. Kad sam došla ovde, pitali su me šta prvo nameravam da uradim, da li da izgrabuljamo lišće, a trebalo bi da uradimo i zvonaru, čekajte ljudi, rekla sam im, sve je to lepo, uradićemo mi to, hajde prvo da vratimo život manastiru, da ljudi koji su dolazili ovde, požele da se vrate, kaže mati Anastasija, igumanija ove svetinje.
Hrišćanstvo je iskrenost prema sebi i drugima
Liturgija se služi svake nedelje i praznika (kada je crveno slovo) u pola devet, a akatisti se čitaju petkom u 17 časova, Majci Božjoj Mlekopitateljnici i Svetom Jovanu Šangajskom naizmenično, uz mošti svetitelja, u polumraku, uz sveće.
- Dok čitam molitvu, otvorene su mošti koje sam dobila u Svetoj zemlji, pretprošle godine za Božić, od igumana manastira Svetog Teodosija. Pitala sam ga da li da ostanem u Svetoj zemlji, on je rekao da će mi odgovoriti kad se pomoli. Njegov odgovor je bio poklon moštiju Svetih mučenika koji su pobijeni za hrišćansku veru u četvrtom veku. Nije mi nešta rekao, ja sam smatrala da treba tiho, sa poštovanjem da se poklonim i udaljim, što sam i učinila, nisam shvatila zašto sam dobila mošti, kakav je to odgovor, da li je trebalo da ostanem u Svetoj zemlji, da li mi je suđena mučenička smrt, ili mi je suđen mučenički život, pa sam dobila to kao utehu, ne znam...
Osim mučeničkih, ovde su i mošti Svete Jelene Balšić, ćerke cara Lazara, koje je mati dobila na dar od mitropolita Amfilohija.
Posle akatista, uz kafu ili čaj, razgovara se o duhovnim temama. Pored nekolicine stalnih, među kojima su i tri dečaka od 12 godina koji dolaze sami, bez roditelja, tačnije, ne propuštaju nijedan akatist, počeli su da se vraćaju ljudi koji su ranije dolazili u ovu svetinju, a neizostavan je bračni par koji živi u prikolici.
- Ti mladi ljudi su potpuno ohristovljeni, žive kao prvi hrišćani, delatnom verom: „Mati, delićemo sve što imamo, i koru hleba“, rekli su mi kad sam došla. Želim da vratimo istinski hrišćanski život, da budemo zajednica i van liturgije, da možemo da se oslonimo jedni na druge, ne samo u duhovnim, nego i u svakodnevnim, životnim stvarima. Najkonkretniji odnos prve hrišćanske zajednice imam sa tim mladim ljudima, mi sve delimo, čujemo se svaki dan. Važno je da čovek ima nekog, da nije sam. Trudim se da naša mala hrišćanska družina bude uvek tu. Danas ima mnogo formalnog hrišćanstva, a srce ostaje okamenjeno, daleko i strano. Ili smo hrišćani na delu, ili nismo hrišćani, kaže monahinja koja izlazi izvan uobičajenog klišea. Ako imate bilo kakve predrasude o monaštvu, ostavite ih ispred manastirske kapije, jer mati Anastasija kaže da nema nameru da glumi prepodobnu monahinju, nešto što nije, Bog je za nju istina, pre svega, iskrenost prema sebi i drugima.
Golgota za nezaborav
Mnogo je putovala, hodočastila, samo tri puta bila u Svetoj zemlji. Film je njena velika ljubav, a Tarkovski je prisutan i kada je njena monaška ličnost u pitanju, „jer je napravio duboko hrišćanske filmove, koji ponekad mogu da podignu jače od molitve“.
Nije slučajno da je mati Anastasija, kada se opredeljivala za životni poziv, upisala Fakultet dramskih umetnosti, koji je u roku završila. Kaže da „postoje neke predispozicije rođenjem i da Bog za svakog od nas ima neki plan, i već nas, kroz same darove koje dobijamo rođenjem, usmerava“. Tokom studija, koje se bave dušom i dramom u čoveku, izoštrila se njena senzibilnost i duh. Kasnije je, „iz čiste ljubavi“ upisala Teološki fakultet. U to vreme, sredinom devedesetih, samo je još jedna žena, pored mati, studirala teologiju. Kada je došlo vreme da odbrani magistarski rad, postala je igumanija manastira Beška, gde je sahranjena Jelena Balšić, ćerka cara Lazara, poslednja iz dinastije i jedina od njegovih ćerki koja se posvetila.
- Posle 560 godina, zaživelo je pusto ostrvo. Morala sam da naučim da upravljam motornim čamcem, da živim sama, bez frižidera, kad padne kiša da ne razmišljam o sebi, nego o čamcu da ne potone, kofama da izbacujem vodu... Neki na to gledaju kao na podvižnišvo – hladnoća, nemanje vode, hrane, samoća, ali, nije to za mene bilo strašno, strašno je kad čovek duševno strada. Fizičko stradanje za mene nije stradanje, posebno kad je iz ljubavi. Za mene je to jedan od najlepših perioda u životu koji nikad ne mogu zaboraviti. Taj manastir na Skadarskom jezeru, na granici sa Albanijom, manastir je mog života. Ponekad, pored moštiju Svete kneginje Jelene, još uvek čujem talase...
Mati Anastasija je u Dobrić došla 18. septembra, na dan kada je izdata naredba da se vodi bitka na Mačkovom kamenu, koja je započeta sutradan, a koja je bila jedna od najčuvenijih u Velikom ratu, u kojoj su skoro svi izginuli, o kojoj je ona napravila film „Mačkov kamen ili kota 923 – Golgota za nezaborav“.
- Film sam uradila kada sam bila u manastiru Rujevac, pored Krupnja, kroz čiju portu i danas prolaze rovovi. Pitala sam se šta je moja misija tu, u tom razuđenom planinskom selu, a onda je naišao jedan mladić, veroučitelj, rekao mi je da ima mnogo zanimljivosti u tom kraju, profesorka književnosti u penziji, Vera Petrović mi je dala literaturu i podršku, a moj prijatelj i kolega Miroslav Tepić, montirao je film od 30 minuta.
Za ovu neobičnu ženu, koja prati i prepoznaje „znakove pored puta“, činjenica da je u Dobrić došla baš 18. septembra znači da se njena misija u Rujevcu završila, da je „obavljena nebeska razmena“.
- Rad od šest meseci na filmu me jeste umorio, ali volim rad koji je u domenu moje stručnosti i znanja, taj umor je ispunjen, daj Bože još takvih umora, da se čovek umara u lepoti svoje profesije, da služi Bogu i ljudima. Strašno je kada čoveka teraju da radi ono što ne ume i ne može i to proglase za monaški život. Ja nisam duhovnik, ne znam ni kako sam monahinja, o tome će Bog suditi, trudim se da prvenstveno budem čovek, jer, ne može neko da bude monah a da nije Čovek.
Monaški i materinski krst
Mati Anastasija nosi dva krsta, monaški i materinski. Ona je monahinja i majka monaha, igumana manastira Kaona, arhimandrita Filimona, kog je vaspitala u veri hrišćanskoj, izvela na taj put i nastavila da ga prati.
- Od malena sam ga vodila na hodočasna putovanja, jer sam, radeći na hrišćanskoj pedagogiji, i sama uvidela da je za decu jači od reči sam doživljaj i susret sa onim što je sveto. Redovno smo išli pod Ostrog, on je imao samo 12 godina kada je sa mnom išao u Svetu zemlju i na Svetu Goru. Znam da je to ostavilo jedan od najsnažnijih pečata, uz naš svakodnevni hrišćanski život. Kada je izabrao monaški put, ja sam ga sledila u tome, nisam imala razloga da ostanem u svetu. Nije meni lako palo monaštvo, počev od ranog ustajanja do teških fizičkih poslova, ali je prevagnulo majčinsko u meni - Kako da ne pratim svoga sina?
Nekad pomislimo zašto smo tu gde smo, mislimo da li je moglo drugačije, možda bolje, ali, kad posmatra svoj život, igumanija Anastasija shvata da nigde nije bila uzalud.
- Smisao je Božji, ali i nama ljudima je bitno da osmislimo svoje stradanje i svoje bivstvovanje koje često ne razumemo, razlog nam se otkrije kasnije, treba sačekati i biti strpljiv, ništa nije slučajno kod Gospoda ni uzalud, zna On dobro šta je to što mi želimo, gde nam je srce i zašto nas ne da tamo gde mi mislimo da bi trebalo da budemo. Treba poštovati Tajnu božju, ali mislim da i Gopod poštuje čovekovu želju da osmisli situaciju koju ne može da razume, pa makar je osmislio kao žrtvu i prihvatanje žrtve, koja je za Njega uvek smislena, ako je od srca, neka je za druge najbezumnija na svetu, a ljudi žrtvu nikad ne shvataju, zato ona treba da ostane tajna između čoveka i Boga.
- Dolazila sam i ranije u ovaj manastir, jednom je dvorište bilo puno naroda, ja sam se zapanjila, pomislila da je neka slava u pitanju, međutim, otac Petar mi je rekao da je tako uvek u vreme ispovesti i molitve. Bili su tu ljudi iz Šapca, Beograda, Loznice i drugih gradova. Kad sam došla ovde, pitali su me šta prvo nameravam da uradim, da li da izgrabuljamo lišće, a trebalo bi da uradimo i zvonaru, čekajte ljudi, rekla sam im, sve je to lepo, uradićemo mi to, hajde prvo da vratimo život manastiru, da ljudi koji su dolazili ovde, požele da se vrate, kaže mati Anastasija, igumanija ove svetinje.
Hrišćanstvo je iskrenost prema sebi i drugima
Liturgija se služi svake nedelje i praznika (kada je crveno slovo) u pola devet, a akatisti se čitaju petkom u 17 časova, Majci Božjoj Mlekopitateljnici i Svetom Jovanu Šangajskom naizmenično, uz mošti svetitelja, u polumraku, uz sveće.
- Dok čitam molitvu, otvorene su mošti koje sam dobila u Svetoj zemlji, pretprošle godine za Božić, od igumana manastira Svetog Teodosija. Pitala sam ga da li da ostanem u Svetoj zemlji, on je rekao da će mi odgovoriti kad se pomoli. Njegov odgovor je bio poklon moštiju Svetih mučenika koji su pobijeni za hrišćansku veru u četvrtom veku. Nije mi nešta rekao, ja sam smatrala da treba tiho, sa poštovanjem da se poklonim i udaljim, što sam i učinila, nisam shvatila zašto sam dobila mošti, kakav je to odgovor, da li je trebalo da ostanem u Svetoj zemlji, da li mi je suđena mučenička smrt, ili mi je suđen mučenički život, pa sam dobila to kao utehu, ne znam...
Osim mučeničkih, ovde su i mošti Svete Jelene Balšić, ćerke cara Lazara, koje je mati dobila na dar od mitropolita Amfilohija.
Posle akatista, uz kafu ili čaj, razgovara se o duhovnim temama. Pored nekolicine stalnih, među kojima su i tri dečaka od 12 godina koji dolaze sami, bez roditelja, tačnije, ne propuštaju nijedan akatist, počeli su da se vraćaju ljudi koji su ranije dolazili u ovu svetinju, a neizostavan je bračni par koji živi u prikolici.
- Ti mladi ljudi su potpuno ohristovljeni, žive kao prvi hrišćani, delatnom verom: „Mati, delićemo sve što imamo, i koru hleba“, rekli su mi kad sam došla. Želim da vratimo istinski hrišćanski život, da budemo zajednica i van liturgije, da možemo da se oslonimo jedni na druge, ne samo u duhovnim, nego i u svakodnevnim, životnim stvarima. Najkonkretniji odnos prve hrišćanske zajednice imam sa tim mladim ljudima, mi sve delimo, čujemo se svaki dan. Važno je da čovek ima nekog, da nije sam. Trudim se da naša mala hrišćanska družina bude uvek tu. Danas ima mnogo formalnog hrišćanstva, a srce ostaje okamenjeno, daleko i strano. Ili smo hrišćani na delu, ili nismo hrišćani, kaže monahinja koja izlazi izvan uobičajenog klišea. Ako imate bilo kakve predrasude o monaštvu, ostavite ih ispred manastirske kapije, jer mati Anastasija kaže da nema nameru da glumi prepodobnu monahinju, nešto što nije, Bog je za nju istina, pre svega, iskrenost prema sebi i drugima.
Golgota za nezaborav
Mnogo je putovala, hodočastila, samo tri puta bila u Svetoj zemlji. Film je njena velika ljubav, a Tarkovski je prisutan i kada je njena monaška ličnost u pitanju, „jer je napravio duboko hrišćanske filmove, koji ponekad mogu da podignu jače od molitve“.
Nije slučajno da je mati Anastasija, kada se opredeljivala za životni poziv, upisala Fakultet dramskih umetnosti, koji je u roku završila. Kaže da „postoje neke predispozicije rođenjem i da Bog za svakog od nas ima neki plan, i već nas, kroz same darove koje dobijamo rođenjem, usmerava“. Tokom studija, koje se bave dušom i dramom u čoveku, izoštrila se njena senzibilnost i duh. Kasnije je, „iz čiste ljubavi“ upisala Teološki fakultet. U to vreme, sredinom devedesetih, samo je još jedna žena, pored mati, studirala teologiju. Kada je došlo vreme da odbrani magistarski rad, postala je igumanija manastira Beška, gde je sahranjena Jelena Balšić, ćerka cara Lazara, poslednja iz dinastije i jedina od njegovih ćerki koja se posvetila.
- Posle 560 godina, zaživelo je pusto ostrvo. Morala sam da naučim da upravljam motornim čamcem, da živim sama, bez frižidera, kad padne kiša da ne razmišljam o sebi, nego o čamcu da ne potone, kofama da izbacujem vodu... Neki na to gledaju kao na podvižnišvo – hladnoća, nemanje vode, hrane, samoća, ali, nije to za mene bilo strašno, strašno je kad čovek duševno strada. Fizičko stradanje za mene nije stradanje, posebno kad je iz ljubavi. Za mene je to jedan od najlepših perioda u životu koji nikad ne mogu zaboraviti. Taj manastir na Skadarskom jezeru, na granici sa Albanijom, manastir je mog života. Ponekad, pored moštiju Svete kneginje Jelene, još uvek čujem talase...
Mati Anastasija je u Dobrić došla 18. septembra, na dan kada je izdata naredba da se vodi bitka na Mačkovom kamenu, koja je započeta sutradan, a koja je bila jedna od najčuvenijih u Velikom ratu, u kojoj su skoro svi izginuli, o kojoj je ona napravila film „Mačkov kamen ili kota 923 – Golgota za nezaborav“.
- Film sam uradila kada sam bila u manastiru Rujevac, pored Krupnja, kroz čiju portu i danas prolaze rovovi. Pitala sam se šta je moja misija tu, u tom razuđenom planinskom selu, a onda je naišao jedan mladić, veroučitelj, rekao mi je da ima mnogo zanimljivosti u tom kraju, profesorka književnosti u penziji, Vera Petrović mi je dala literaturu i podršku, a moj prijatelj i kolega Miroslav Tepić, montirao je film od 30 minuta.
Za ovu neobičnu ženu, koja prati i prepoznaje „znakove pored puta“, činjenica da je u Dobrić došla baš 18. septembra znači da se njena misija u Rujevcu završila, da je „obavljena nebeska razmena“.
- Rad od šest meseci na filmu me jeste umorio, ali volim rad koji je u domenu moje stručnosti i znanja, taj umor je ispunjen, daj Bože još takvih umora, da se čovek umara u lepoti svoje profesije, da služi Bogu i ljudima. Strašno je kada čoveka teraju da radi ono što ne ume i ne može i to proglase za monaški život. Ja nisam duhovnik, ne znam ni kako sam monahinja, o tome će Bog suditi, trudim se da prvenstveno budem čovek, jer, ne može neko da bude monah a da nije Čovek.
Monaški i materinski krst
Mati Anastasija nosi dva krsta, monaški i materinski. Ona je monahinja i majka monaha, igumana manastira Kaona, arhimandrita Filimona, kog je vaspitala u veri hrišćanskoj, izvela na taj put i nastavila da ga prati.
- Od malena sam ga vodila na hodočasna putovanja, jer sam, radeći na hrišćanskoj pedagogiji, i sama uvidela da je za decu jači od reči sam doživljaj i susret sa onim što je sveto. Redovno smo išli pod Ostrog, on je imao samo 12 godina kada je sa mnom išao u Svetu zemlju i na Svetu Goru. Znam da je to ostavilo jedan od najsnažnijih pečata, uz naš svakodnevni hrišćanski život. Kada je izabrao monaški put, ja sam ga sledila u tome, nisam imala razloga da ostanem u svetu. Nije meni lako palo monaštvo, počev od ranog ustajanja do teških fizičkih poslova, ali je prevagnulo majčinsko u meni - Kako da ne pratim svoga sina?
Nekad pomislimo zašto smo tu gde smo, mislimo da li je moglo drugačije, možda bolje, ali, kad posmatra svoj život, igumanija Anastasija shvata da nigde nije bila uzalud.
- Smisao je Božji, ali i nama ljudima je bitno da osmislimo svoje stradanje i svoje bivstvovanje koje često ne razumemo, razlog nam se otkrije kasnije, treba sačekati i biti strpljiv, ništa nije slučajno kod Gospoda ni uzalud, zna On dobro šta je to što mi želimo, gde nam je srce i zašto nas ne da tamo gde mi mislimo da bi trebalo da budemo. Treba poštovati Tajnu božju, ali mislim da i Gopod poštuje čovekovu želju da osmisli situaciju koju ne može da razume, pa makar je osmislio kao žrtvu i prihvatanje žrtve, koja je za Njega uvek smislena, ako je od srca, neka je za druge najbezumnija na svetu, a ljudi žrtvu nikad ne shvataju, zato ona treba da ostane tajna između čoveka i Boga.
M. Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
