MARKO RANKOVIĆ IZ KORMANA
GRAFIČAR SA SRCEM LOVCA
Grafika je moj život, započinje priču dvadeset devetogodišnji Marko Ranković iz Kormana. A njegova priča slična je većini mladih koji pokušavaju da, u ovom svetu savremenih tehnologija, finansijske oskudice i večitih društvenih previranja, pronađu svoje mesto pod Suncem.
- Za grafiku sam se opredelio jer sam čuo da je zanimljiva. Jednostavno bez nje se ne može. Kada pogledaš i za sto narednih godina neće se moći bez štamparstva. U to vreme radila je i Štamparija „Dragan Srnić“. Znalo se da ćemo po završetku škole imati mogućnost da se zaposlimo - nastavlja Marko.
Ipak, nije sve išlo baš tako lako. Nedelju dana po maturiranju u Stručnoj hemijskoj i tekstilnoj školi u Šapcu zapošljava se u hladnjači „Dobravac“ u Kormanu i to kod familije.
- Plaćalo se na petnaest dana. To mi je bila prva zarada. Nije bilo bitno kojeg je obima posao, da li je težak ili lak. Vremenom, kao i svaki normalan čovek, gledao sam da nađem lakši posao, a da zaradim dinar više. Bio sam i menadžer za izvoz voća i povrća za rusko tržište i to prilično uspešan. Radio sam na teritoriji Čačka. Stekao sam i tamo prijatelje za koje i sad znam da mogu bukvalno da tražim šta god mi je potrebno. Radio sam po privatnim štamparijama jer je u međuvremenu propao „Dragan Srnić“ pa nije bilo ništa od toga. Nezadovoljstvo kao i svugde. Mala zarada, a slabo ko ceni tvoj rada iako si ga naučio i želiš da se dokažeš i pokažeš da radiš kvalitetno svoj posao. Onda dođem na neku ideju da kupim jednu mašinu pa da nešto radim pored mog posla kod kuće kako bih imao dodatni priliv novca. Međutim, kako to obično biva, ne svidi se gazdi pa dobijem otkaz jer sam višak radnika.
Kako bi mogao da ostvari svoj san po pitanju pokretanja sopstvenog posla radio je u isto vreme u dve firme. Podršku u svakom smislu davali su mu roditelji.
- Ljudi koji su izuzetni majstori, poznavaoci grafike, uvukli su me u tu priču. Naučili me maltene svemu što znam. Zoran Veselinović, zadnji direktor „Dragana Srnića“, koji sada ima svoju štampariju, rekao mi je: „Nemoj da se nadaš prve dve, tri godine poslovanja, da ćeš imati ikakav rezultat. I nemoj da se pokolebaš pa makar bio na nuli ili neki dinar ispod nule. Nema nazad. Ako si ušao u priču idi do kraja“. I išao sam. Bio sam siguran u sebe. Na neki način pridobio sam poverenje nekih firmica. Da se razumemo, ne postoji bezgrešno. Vrhunski majstori greše tako da se dešava i kod mene greška. Uvek to može još mnogo bolje. Idemo, guramo napred. Prošle su te neke dve, tri godine otkako je krenula priča. Cilj je još malo pa da bude taman - dodaje uz osmeh.
Danas vlasnik Grafičkog studia „T&M print 86“, suprug i otac šesnaestomesečne ćerke Sare, iako su teška vremena istrajava jer, kako sam kaže, važno je raditi.
- Razumem da je teško i razumem da je mala zarada ali je još teže kada nemaš posao. Sada su tu ćerkica Sara i supruga Tijana. Obaveze su još veće. Šta bi bilo da sedim kod kuće i kukam da nema posla, da su plate male. Jeste loše. Nije ni na Zapadu više tako dobro. Nema ništa od tog kukanja. Stiskaj, radi, moli, ponizi se nekad. Pa nije ni to sramota. Nikad nisam ničije uzeo, a sve što sada posedujem zaradili su prvo moji roditelji, a onda i ja.
Nijedan posao mu nije stran, niti mu je cilj da „izigravam gazdu“. Za sebe kaže da nije veliki stručnjak ali da dovoljno zna za potrebe svoga posla što su uvidele i njegove mušterije.
- Ima ih mnogo boljih u gradu od mene, daleko boljih, ali u suštini to što meni mušterije zahtevaju mogu sve da uradim. Nisam genije. Grafika se uči ceo život, svakog dana. Stojim iza toga. Smejao sam se toj rečenici Zoranu Veselinoviću. Svaki dan se sretneš sa nečim novim pa moraš da se igraš sa kompjuterom i sa nekim stvarima kako bi došao do toga. Usavršavam se svaki dan. Kako radim pripremu tako se rado penjem na merdevine i lepim izloge sam. Nisam iz one priče „ja sam gazda“. Prvo ti prodam pričom moj proizvod. Drugo, pripremim ti da ti se to svidi. Treće, odštampam i na kraju završavama ili lepim ili zatežem, montiram reklamu, svejedno. Gledam da budem korektan. Mušterija, među kojima su i članovi Udruženja „Krug 10“, koja mi dođe je moja mušterija. Gledaću maksimalno da je ispoštujem kako bi izašla zadovoljna.
Ono što ga odvaja od drugih grafičara je njegova ljubav prema lovu, a još neobičnije je to što sa velikim uživanjem svojim prijateljima ukrašava kundake pušaka duborezom.
- Samouk sam kad je u pitanju rad sa drvetom. Sve odradim običnim nožićem. Rado ću uraditi svojim prijateljima i nikada neću nikome naplatiti taj rad. Pošto sam strastveni lovac uživanje je dok držim pušku u ruci a kamoli da nešto radim oko nje. Pogotovo kada znam da će nekom drugaru taj duborez krasiti pušku i pričiniti mu zadovoljstvo.
Ljubitelj lova i prirode motive iz života prenosi, zahvaljujući običnim nožićima, skoro u jednom dahu, ponekad čak u kratkom vremenskom roku, stvarajući prava mala umetnička dela.
- Kad mi je jedan drugar doneo nimalo jeftinu pušku koju je tek kupio nisam hteo da prihvatim da radim jer uvek može da iskrsne neki problem. On mi je na to odgovorio: „Ja hoću da mi to uradiš. Ako se šta desi naručiću iz fabrike nov deo kundaka i zameniti to“. Doneo mi je u pola deset uveče pušku, a ja sam je završio u tri sata posle ponoći. Bio je u pitanju jelen u šumi. I sve to sa običnim nožićima bez pravog alata, električnog dremela. Ujutru sam samo naneo sloj laka. Nema lovca koji mi nije rekao svaka ti čast.
Iako nije nimalo lako opstati u vodama privatnog preduzetništva Marko je istrajan u svojim nastojanjima i hrabro grabi prema zacrtanom cilju. Iz dana u dan usavršavajući se pronalazi smisao u onoj rečenici sa početka ove priče dodajući da se kao strastveni lovac ni lova nikada ni po koju cenu neće odreći.
Marko Ranković rođen je 9. aprila 1986. Prve tri godine osnovne škole završava u Kormanu, a od četvrtog do osmog razreda u OŠ „Sele Jovanović“, danas „Jevrem Obrenović“, na Oridu. U Stručnoj hemijskoj i tekstilnoj školi u Šapcu 2005. godine maturira na smeru grafičar. Uporedo, ali vanredno, završava u Ekonomsko-trgovinskoj školi za ekonomskog tehničara. Vlasnik je Grafičkog studija „T&M print 86“ i član Lovačkog udruženja „Sele Jevtić“ Šabac.
- Za grafiku sam se opredelio jer sam čuo da je zanimljiva. Jednostavno bez nje se ne može. Kada pogledaš i za sto narednih godina neće se moći bez štamparstva. U to vreme radila je i Štamparija „Dragan Srnić“. Znalo se da ćemo po završetku škole imati mogućnost da se zaposlimo - nastavlja Marko.
Ipak, nije sve išlo baš tako lako. Nedelju dana po maturiranju u Stručnoj hemijskoj i tekstilnoj školi u Šapcu zapošljava se u hladnjači „Dobravac“ u Kormanu i to kod familije.
- Plaćalo se na petnaest dana. To mi je bila prva zarada. Nije bilo bitno kojeg je obima posao, da li je težak ili lak. Vremenom, kao i svaki normalan čovek, gledao sam da nađem lakši posao, a da zaradim dinar više. Bio sam i menadžer za izvoz voća i povrća za rusko tržište i to prilično uspešan. Radio sam na teritoriji Čačka. Stekao sam i tamo prijatelje za koje i sad znam da mogu bukvalno da tražim šta god mi je potrebno. Radio sam po privatnim štamparijama jer je u međuvremenu propao „Dragan Srnić“ pa nije bilo ništa od toga. Nezadovoljstvo kao i svugde. Mala zarada, a slabo ko ceni tvoj rada iako si ga naučio i želiš da se dokažeš i pokažeš da radiš kvalitetno svoj posao. Onda dođem na neku ideju da kupim jednu mašinu pa da nešto radim pored mog posla kod kuće kako bih imao dodatni priliv novca. Međutim, kako to obično biva, ne svidi se gazdi pa dobijem otkaz jer sam višak radnika.
Kako bi mogao da ostvari svoj san po pitanju pokretanja sopstvenog posla radio je u isto vreme u dve firme. Podršku u svakom smislu davali su mu roditelji.
- Ljudi koji su izuzetni majstori, poznavaoci grafike, uvukli su me u tu priču. Naučili me maltene svemu što znam. Zoran Veselinović, zadnji direktor „Dragana Srnića“, koji sada ima svoju štampariju, rekao mi je: „Nemoj da se nadaš prve dve, tri godine poslovanja, da ćeš imati ikakav rezultat. I nemoj da se pokolebaš pa makar bio na nuli ili neki dinar ispod nule. Nema nazad. Ako si ušao u priču idi do kraja“. I išao sam. Bio sam siguran u sebe. Na neki način pridobio sam poverenje nekih firmica. Da se razumemo, ne postoji bezgrešno. Vrhunski majstori greše tako da se dešava i kod mene greška. Uvek to može još mnogo bolje. Idemo, guramo napred. Prošle su te neke dve, tri godine otkako je krenula priča. Cilj je još malo pa da bude taman - dodaje uz osmeh.
Danas vlasnik Grafičkog studia „T&M print 86“, suprug i otac šesnaestomesečne ćerke Sare, iako su teška vremena istrajava jer, kako sam kaže, važno je raditi.
- Razumem da je teško i razumem da je mala zarada ali je još teže kada nemaš posao. Sada su tu ćerkica Sara i supruga Tijana. Obaveze su još veće. Šta bi bilo da sedim kod kuće i kukam da nema posla, da su plate male. Jeste loše. Nije ni na Zapadu više tako dobro. Nema ništa od tog kukanja. Stiskaj, radi, moli, ponizi se nekad. Pa nije ni to sramota. Nikad nisam ničije uzeo, a sve što sada posedujem zaradili su prvo moji roditelji, a onda i ja.
Nijedan posao mu nije stran, niti mu je cilj da „izigravam gazdu“. Za sebe kaže da nije veliki stručnjak ali da dovoljno zna za potrebe svoga posla što su uvidele i njegove mušterije.
- Ima ih mnogo boljih u gradu od mene, daleko boljih, ali u suštini to što meni mušterije zahtevaju mogu sve da uradim. Nisam genije. Grafika se uči ceo život, svakog dana. Stojim iza toga. Smejao sam se toj rečenici Zoranu Veselinoviću. Svaki dan se sretneš sa nečim novim pa moraš da se igraš sa kompjuterom i sa nekim stvarima kako bi došao do toga. Usavršavam se svaki dan. Kako radim pripremu tako se rado penjem na merdevine i lepim izloge sam. Nisam iz one priče „ja sam gazda“. Prvo ti prodam pričom moj proizvod. Drugo, pripremim ti da ti se to svidi. Treće, odštampam i na kraju završavama ili lepim ili zatežem, montiram reklamu, svejedno. Gledam da budem korektan. Mušterija, među kojima su i članovi Udruženja „Krug 10“, koja mi dođe je moja mušterija. Gledaću maksimalno da je ispoštujem kako bi izašla zadovoljna.
Ono što ga odvaja od drugih grafičara je njegova ljubav prema lovu, a još neobičnije je to što sa velikim uživanjem svojim prijateljima ukrašava kundake pušaka duborezom.
- Samouk sam kad je u pitanju rad sa drvetom. Sve odradim običnim nožićem. Rado ću uraditi svojim prijateljima i nikada neću nikome naplatiti taj rad. Pošto sam strastveni lovac uživanje je dok držim pušku u ruci a kamoli da nešto radim oko nje. Pogotovo kada znam da će nekom drugaru taj duborez krasiti pušku i pričiniti mu zadovoljstvo.
Ljubitelj lova i prirode motive iz života prenosi, zahvaljujući običnim nožićima, skoro u jednom dahu, ponekad čak u kratkom vremenskom roku, stvarajući prava mala umetnička dela.
- Kad mi je jedan drugar doneo nimalo jeftinu pušku koju je tek kupio nisam hteo da prihvatim da radim jer uvek može da iskrsne neki problem. On mi je na to odgovorio: „Ja hoću da mi to uradiš. Ako se šta desi naručiću iz fabrike nov deo kundaka i zameniti to“. Doneo mi je u pola deset uveče pušku, a ja sam je završio u tri sata posle ponoći. Bio je u pitanju jelen u šumi. I sve to sa običnim nožićima bez pravog alata, električnog dremela. Ujutru sam samo naneo sloj laka. Nema lovca koji mi nije rekao svaka ti čast.
Iako nije nimalo lako opstati u vodama privatnog preduzetništva Marko je istrajan u svojim nastojanjima i hrabro grabi prema zacrtanom cilju. Iz dana u dan usavršavajući se pronalazi smisao u onoj rečenici sa početka ove priče dodajući da se kao strastveni lovac ni lova nikada ni po koju cenu neće odreći.
Marko Ranković rođen je 9. aprila 1986. Prve tri godine osnovne škole završava u Kormanu, a od četvrtog do osmog razreda u OŠ „Sele Jovanović“, danas „Jevrem Obrenović“, na Oridu. U Stručnoj hemijskoj i tekstilnoj školi u Šapcu 2005. godine maturira na smeru grafičar. Uporedo, ali vanredno, završava u Ekonomsko-trgovinskoj školi za ekonomskog tehničara. Vlasnik je Grafičkog studija „T&M print 86“ i član Lovačkog udruženja „Sele Jevtić“ Šabac.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
