MILIĆ OD MAČVE

Petnaest godina je prošlo od upokojenja Milića Stankovića – Milića od Mačve, velikog slikara rođenog u našem kraju. Za prilike u Srbiji dovoljno da izbledi sećanje i potreba da se ono obnovi, makar, u godišnjici upokojenja. On to svojim velikim slikarskim delom od nas zaslužuje. Sva dosadašnja sećanja, bez obzira ko ih je publikovao bila su obeležena njegovim biografskim i bibliografskim podacima. Ove godine, povodom petnaestogodišnjice, setićemo se kroz jednu njegovu životnu anegdotu.
Naime, osamdesetih godina prošlog veka u predvečerju tužnih i tragičnih zbivanja na prostorima nam šire domovine od sadašnje Srbije zabrinuti i fantazmogorični Milić, posle orvelovskih apokaliptičnih najava, pokušao je da na sebi svojstven način potraži spas i rešenje od apokalipse. Roneći po knjigama starstavnim došao je do podatka da je za Srbe i Srbiju spas u reonu planine Rtanj i Golije. Zaključio je da Golija ima višestruku prednost. Zbog toga je iz Beograda automobilom pošao na Goliju da se uveri i napravi “plan za spasenje”. Na putu ka svom cilju stopirao ga je izvesni Enes. Primivši ga u kola Milić je sa Enesom započeo uobičajeni razgovor da bi stigao i do “svoje teme” o apokalipsi i spasenju. Enes se polako otvarao i prihvatio Milićevu temu. Bio je to, prema Milićevoj priči, obostrani “ispoved” po mnogim pitanjima današnjice, i neizvesne i sumorne budućnosti. Uspostavile su se iste talasne dužine brižnosti. Nastalo poverenje između njih pretvorilo se u srdačnost i novo prijateljstvo. Enes se srdačno oprostio od Milića i obavezao ga da neizostavno svrati kod njega, da mu bude gost, po povratku sa Golije.
Milić je održao reč, svratio je u Enesov dom u povratku. Novi susret je bio veoma srdačan, kao da su rod rođeni. Enesovi ukućani su pokazali isto. Inače poslovično sumnjičavi Milić nije skrivao svoje oduševljenje novostečenim prijateljstvom. Rastali su se, takođe, srdačno uz obećanje za nove susrete.
Ubrzo posle ovog poznanstva usledila su ratna zbivanja između Milićevih i Enesovih srodnika, surovi kao što nam je svima znano. Poštujući novo prijateljstvo Enes se obratio Miliću da mu pomogne u zbrinjavanju rođaka iz Bosne, koji je bio student. Milić mu se odazvao kao rodu rođenom, kao da im srodnici nisu bili u ratu. Nevolja ih je naterala da polažu ispit iz “čovečnosti”. I položili su ga na obostrano zadovoljstvo.
Milić se pre petnaest godina upokojio, o Enesu ne znamo ništa. Neka ovo upokojno sećanje podseti sve nas da čovečnosti trebalo je, i Miliću i Enesu, u tim bremenitim vremenima. Današnja, svakako, nisu bolja.