ČOVEK UVEK MORA DA TEŽI

Proteklog četvrtka, u Kulturnom centru je organizovano Veče sa Jovom Radovanovićem pod nazivom “Preteča stend ap komedije”. Umetnik je sat vremena pevao, imitirao, zasmejavao publiku sa neverovatnom vitalnošću. Pitali smo se da li je tačna informacija da je 1941. godište. Tačna je, potvrdio nam je kad smo ga zamolili za deset minuta razgovora posle nastupa.
Muzikom ste počeli da se bavite u grupi “Domino” na Tehnološkom fakultetu?
- Jeste, ta grupa se vrlo brzo raspala, pa sam otišao u ansaml “Veseli bendža”, gde sam bio dve godine. Tu su me zapazili “Sedmorica mladih” i ponudili mi da pređem kod njih. Otišli smo u Nemačku, ostali tamo dok nismo naučili posao i dokazali se kao jedan od najboljih šou bendova Evrope u ono vreme.
Ušli ste u Ginisovu knjigu rekorda, kao ansambl sa stažom od 33 godine?
- Jesmo. Inače smo proslavili 40 godina rada pločom koja nije komercijalna, na kojoj sviramo i pevamo sving, džez, diksilend i crnačke duhovne pesme. Ta je bila za našu dušu, poslednja koja je izašla.
A sve je davno počelo, kao dečak ste osetili poriv za scenom?
- Počelo je u osmogodišnjoj školi. Voleo sam sport i bavio se gimnastikom. To je bila borba sa samim sobom, sutra sam morao da budem bolji nego što danas, makar za jedan mikron. Sam protiv sebe sam se takmičio. Paralelno mi se dešavala muzika, a kad je došlo vreme da napravim izbor, bio je to vrlo bolan rez, prekinuo sam sa gimnastikom i posvetio se muzici, kojom se bavim čitav život. To je ljubav koja se ostvarila.
Vi ste se ostvarili kao muzičar, zabavljač, glumac i pantomimičar?
- Upoznao sam ljude koji su studirali kod Marsela Marsoa, vrsnog pantomimičara, ali ništa nisu uspeli da urade zato što nisu pronašli model kako da “prođu” u Jugoslaviji koja je i u ono vreme bila jako mala za tu vrstu umetnosti, nisu je prihvatali. Ja sam spojio pantomimu sa humorom i muzikom.
To što ste se bavili gimnastikom, sigurno Vam je mnogo pomoglo na sceni, u fizičkoj i mentalnoj kondiciji?
- Kad čovek ima dobru zamisao, kad odredi cilj, mora da stigne do njega. Ako ništa drugo, ako i ne stigne, mora da teži, koliko god ima u sebi snage i volje. Zoran Radmilović je jednom prilikom rekao: Mnogi novinari dođu i kažu mi da sam velikan, ja im odgovorim – Nemojte, molim Vas, tako velike reči da koristite, onda kažu - Dobro, Vi ste umetnik, a ja njima – Nemojte tako, ja težim da budem umetnik, nekad mi se Bog osmehne i to zatreperi na trenutak, ali ja to ne posedujem, nego se ponekad desi.
Veliki umetnici su uvek svesni da su dobili dar?
- Da, i dužni su da ga ostvare i prenesu na one koji slušaju i gledaju.
Vi biste, kad je u pitanju profesionalna ostvarenost, trebalo da ste zadovoljni svojim životom?
- Jesam zadovoljan, nisam megaloman, zadržao sam skromnost koju nosim u prirodi, što možda i nije dobro u ovom današnjem vremenu, ali, takav sam.
Ispoštovali smo deset minuta, konstatovali smo u hodu, odlazeći – Vi baš nemate nameru da ostarite, jel da?
- Ma ostario sam ja, samo su zaboravili da mi jave, odgovorio je Jova u svom maniru.