ČETRDESET GODINA BRAKA
PRIČA O COKI I CECI
Ograđujući se od zlorabljene Tolstojeve rečenice o srećnim i nesrećnim porodicama, smatrajući da je svaka posebna, beležimo priču o Zoranu i Svetlani Ivanović, koji su Šapčanima poznati kao Coka i Ceca.
Priča počinje davne 1969. godine, kada je Coka video fotografiju lepe plavuše u izlogu Fotografske radnje Lucić. Posle nekog vremena, sreo ju je na ulici, negde oko podneva. Kasnije se ispostavilo da je išla kod Šice, na časove matematike, a on je od tada, svakog narednog dana šetkao na istom mestu u isto vreme. Jednom se osmelio i ušao u radnju, ona je provirila i tada su se upoznali.
- Počeli smo da se zabavljamo na dočeku Nove godine u Gimnaziji (oboje smo išli u prvi razred), prišao mi je i pitao me da plešemo, seća se Ceca, a ja mu kažem - Ko, jel ja?
U to vreme, mladi su se zabavljali tako što su šetali zagrljeni na korzou, ili držeći se za ruke. Njih dvoje su bili u vezi šest godina, uglavnom krišom, zato što je Cecin otac bio protiv. Izlazili su u baštu hotela „Zeleni venac“, koje se mnogi Šapčani sa nostalgijom sećaju.
- Ja sam bukvalno pobegla za Coku, pošto mi je tata branio da budem sa njim. Dogodilo se odjednom, ne znam kako bih to objasnila, kao u nekakvoj groznici, pokupila sam svoje stvari i prešla kod Coke. Tata je bio mnogo ljut, čak je i pretio, nije govorio sa mnom punih šesnaest godina.
Nije bilo lako, sigurno, Ceca je viđala oca na ulici, ali nije smela da mu se javi, on je okretao glavu i pravio se da je ne vidi. Mnogi bi se tu slomili, ali, Nebo nagrađuje one koji ne odstupaju od ljubavi.
- Uvek razmišljam zašto me je Bog stavio u neku situaciju, šta hoće od mene, odnosno, šta je to što bi ja trebalo da uradim, ili da naučim? Mislim da svako ima svoju sudbinu i da svako ima put na kom nema toliko mogućnosti izbora, koliko da oblikuje put kojim hoda. Bila sam vrlo svoja, preka, trenutna, materijal sam kog je jako teško oblikovati.
- Meni nije bila teška, možda zato što sam tolerantan, možda zato što je volim, a najverovatnije i jedno i drugo. Nikada se nismo svađali, uvek smo se dogovarali. Dešavalo se da se sporečkamo oko vaspitanja dece, ja sam bio strog, ali zato imam decu kojom se ponosim. Jednom smo se posvađali, kada sam joj, na dočeku Nove godine, rekao da sam lepši od nje, kaže Coka kroz smeh.
Ove godine su, 13. novembra, proslavili 40 godina braka. Imaju odraslog sina i ćerku i četiri unuka. Priznaju da bi ih obradovala jedna unučica.
Za četiri decenije, svašta su „preturili“ preko glave, ali uvek su izazovi dolazili spolja, od drugih ljudi. Iz nekog razloga, tata Stevan je ostao pri svome, bez obzira što su mu mnogi govorili da je Coka dobar, uzoran mladić, da ne pije, ne puši, ne psuje, nije vredelo. Kad se Ana rodila, mladi par je otišao da pokaže dedi unuku, ali su bili vraćeni sa praga. Kada je bio bolestan, Ceca je otišla sama u Kamenicu i tada ju je vratio. Došao je na Anin deseti rođendan i od tada, prihvatio Coku kao rođenog sina. Tata Stevan je, pred smrt, insistirao da se oni presele u kuću koju je on sa svojom Ankom, izgradio 1974. godine. Tako je i bilo, njih dvoje i danas žive u Cecinoj roditeljskoj kući, u ulici Miloša Obilića.
Ceca je, i u šezdesettrećoj, lepa, doterana, negovana, pre svega, voljena žena.
- Ljudi su mislili da njoj teče med i mleko u životu, jer je Lucićka, i dan danas je tako zovu, kaže Coka.
- Meni nikad niko pomagao oko spremanja kuće, ponela sam radne navike iz roditeljskog doma. Doduše, ne volim da kuvam, Coka me ponekad obraduje kad se vratim s posla kući, čeka me ručak.
Pitali smo ih za recept kako se „traje udvoje“.
- Ono što najviše kod njega cenim je to što nikada nije rekao da nešto ne mogu, ili ne smem da uradim. Da li je bio ljubomoran, ne znam, ali, nikada nije pokazao. A meni je davao slobodu, nikada me nije gušio.
- Sve je u poverenju, nadovezuje se Coka. I ona je meni davala prostora, nikada nije pokazivala ljubomoru. Nisam je nikada prevario, nije mi palo na pamet, jer ja moju ženu volim i to ne krijem. Švrljao sam dok smo se zabavljali, ona je to sve znala, nju sam čuvao za brak.
- Čak i da me je prevario, on bi se meni vratio, šeretki će Ceca. Možda je i bilo izazovnih situacija...
- Ništa nije bilo, nije mi palo na pamet. Nas dvoje se mnogo dobro poznajemo, samo se pogledamo i znamo šta ono drugo misli.
- Imamo sličnosti, ali i toleranciju za različitosti. Ja volim sunce, more, vodu, leto. Coka ne funkcioniše na 30 stepeni, voli zimu, sneg i planinu. Poslednjih deset godina idem sama na more, u Herceg Novi i uživam, kaže Ceca sa čijom smo definicijom ljubavi u potpunosti složili:
- Ljubomoran čovek je nesiguran u sebe, u ljubav onog drugog. Ako ima ljubomore, onda to nije čista ljubav, tu nešto nedostaje. Ako je ljubav, onda ima poverenja, poštovanja i tolerancije.
Ono što najviše kod njega cenim je to što nikada nije rekao da nešto ne mogu, ili ne smem da uradim. Da li je bio ljubomoran, ne znam, ali, nikada nije pokazao. A meni je davao slobodu, nikada me nije gušio.
Sve je u poverenju. I ona je meni davala prostora, nikada nije pokazivala ljubomoru. Nisam je nikada prevario, nije mi palo na pamet, jer ja moju ženu volim i to ne krijem.
Priča počinje davne 1969. godine, kada je Coka video fotografiju lepe plavuše u izlogu Fotografske radnje Lucić. Posle nekog vremena, sreo ju je na ulici, negde oko podneva. Kasnije se ispostavilo da je išla kod Šice, na časove matematike, a on je od tada, svakog narednog dana šetkao na istom mestu u isto vreme. Jednom se osmelio i ušao u radnju, ona je provirila i tada su se upoznali.
- Počeli smo da se zabavljamo na dočeku Nove godine u Gimnaziji (oboje smo išli u prvi razred), prišao mi je i pitao me da plešemo, seća se Ceca, a ja mu kažem - Ko, jel ja?
U to vreme, mladi su se zabavljali tako što su šetali zagrljeni na korzou, ili držeći se za ruke. Njih dvoje su bili u vezi šest godina, uglavnom krišom, zato što je Cecin otac bio protiv. Izlazili su u baštu hotela „Zeleni venac“, koje se mnogi Šapčani sa nostalgijom sećaju.
- Ja sam bukvalno pobegla za Coku, pošto mi je tata branio da budem sa njim. Dogodilo se odjednom, ne znam kako bih to objasnila, kao u nekakvoj groznici, pokupila sam svoje stvari i prešla kod Coke. Tata je bio mnogo ljut, čak je i pretio, nije govorio sa mnom punih šesnaest godina.
Nije bilo lako, sigurno, Ceca je viđala oca na ulici, ali nije smela da mu se javi, on je okretao glavu i pravio se da je ne vidi. Mnogi bi se tu slomili, ali, Nebo nagrađuje one koji ne odstupaju od ljubavi.
- Uvek razmišljam zašto me je Bog stavio u neku situaciju, šta hoće od mene, odnosno, šta je to što bi ja trebalo da uradim, ili da naučim? Mislim da svako ima svoju sudbinu i da svako ima put na kom nema toliko mogućnosti izbora, koliko da oblikuje put kojim hoda. Bila sam vrlo svoja, preka, trenutna, materijal sam kog je jako teško oblikovati.
- Meni nije bila teška, možda zato što sam tolerantan, možda zato što je volim, a najverovatnije i jedno i drugo. Nikada se nismo svađali, uvek smo se dogovarali. Dešavalo se da se sporečkamo oko vaspitanja dece, ja sam bio strog, ali zato imam decu kojom se ponosim. Jednom smo se posvađali, kada sam joj, na dočeku Nove godine, rekao da sam lepši od nje, kaže Coka kroz smeh.
Ove godine su, 13. novembra, proslavili 40 godina braka. Imaju odraslog sina i ćerku i četiri unuka. Priznaju da bi ih obradovala jedna unučica.
Za četiri decenije, svašta su „preturili“ preko glave, ali uvek su izazovi dolazili spolja, od drugih ljudi. Iz nekog razloga, tata Stevan je ostao pri svome, bez obzira što su mu mnogi govorili da je Coka dobar, uzoran mladić, da ne pije, ne puši, ne psuje, nije vredelo. Kad se Ana rodila, mladi par je otišao da pokaže dedi unuku, ali su bili vraćeni sa praga. Kada je bio bolestan, Ceca je otišla sama u Kamenicu i tada ju je vratio. Došao je na Anin deseti rođendan i od tada, prihvatio Coku kao rođenog sina. Tata Stevan je, pred smrt, insistirao da se oni presele u kuću koju je on sa svojom Ankom, izgradio 1974. godine. Tako je i bilo, njih dvoje i danas žive u Cecinoj roditeljskoj kući, u ulici Miloša Obilića.
Ceca je, i u šezdesettrećoj, lepa, doterana, negovana, pre svega, voljena žena.
- Ljudi su mislili da njoj teče med i mleko u životu, jer je Lucićka, i dan danas je tako zovu, kaže Coka.
- Meni nikad niko pomagao oko spremanja kuće, ponela sam radne navike iz roditeljskog doma. Doduše, ne volim da kuvam, Coka me ponekad obraduje kad se vratim s posla kući, čeka me ručak.
Pitali smo ih za recept kako se „traje udvoje“.
- Ono što najviše kod njega cenim je to što nikada nije rekao da nešto ne mogu, ili ne smem da uradim. Da li je bio ljubomoran, ne znam, ali, nikada nije pokazao. A meni je davao slobodu, nikada me nije gušio.
- Sve je u poverenju, nadovezuje se Coka. I ona je meni davala prostora, nikada nije pokazivala ljubomoru. Nisam je nikada prevario, nije mi palo na pamet, jer ja moju ženu volim i to ne krijem. Švrljao sam dok smo se zabavljali, ona je to sve znala, nju sam čuvao za brak.
- Čak i da me je prevario, on bi se meni vratio, šeretki će Ceca. Možda je i bilo izazovnih situacija...
- Ništa nije bilo, nije mi palo na pamet. Nas dvoje se mnogo dobro poznajemo, samo se pogledamo i znamo šta ono drugo misli.
- Imamo sličnosti, ali i toleranciju za različitosti. Ja volim sunce, more, vodu, leto. Coka ne funkcioniše na 30 stepeni, voli zimu, sneg i planinu. Poslednjih deset godina idem sama na more, u Herceg Novi i uživam, kaže Ceca sa čijom smo definicijom ljubavi u potpunosti složili:
- Ljubomoran čovek je nesiguran u sebe, u ljubav onog drugog. Ako ima ljubomore, onda to nije čista ljubav, tu nešto nedostaje. Ako je ljubav, onda ima poverenja, poštovanja i tolerancije.
Ono što najviše kod njega cenim je to što nikada nije rekao da nešto ne mogu, ili ne smem da uradim. Da li je bio ljubomoran, ne znam, ali, nikada nije pokazao. A meni je davao slobodu, nikada me nije gušio.
Sve je u poverenju. I ona je meni davala prostora, nikada nije pokazivala ljubomoru. Nisam je nikada prevario, nije mi palo na pamet, jer ja moju ženu volim i to ne krijem.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
