ZAVIČAJNI MEDALjONI

Detinjstvo je doba čudesa. Najlepša bajka! I kad danas vidim kako ljudi bezobzirno jure na sve strane, kako su kao u nekoj belosvetskoj centrifugi, kako im se sa lica čita nedostatak sna, ljubavi, pažnje, prijateljstva..., prosto se spontano zapitam jesu li oni nekad bili deca, jesu li imali detinjstvo, šta su iz njega poneli?
Oseća se da je većina ljudi negde uskraćena i svakim danom bivaju sve više, jer u takvoj žurbi od života, nema ni ljubavi ni života!
Zato bih želela da moje minijature o zavičaju, budu i svojevrsno podsećanje na detinjstvo.
Većina mojih doživljaja vezana je za široko- dvorište moga dede Dragoslava i babe Katarine Brzaković u selu Lipolist, ispod Cera, dvadesetak kilometara od Šapca. Tu kod dede i babe sam prohodala, tu sam doživela najsrećnije trenutke svog sna, tu sam spoznala svu lepotu prelepih seoskih običaja.
Danas sam potpuno sigurna da se ne bih formirala u slikara poetske figuracije da ne dobijam stalnu podršku i signale iz ranog detinjstva.
Detinjstvo formira sve nas i presudno utiče na naše životne tasove, naše profesije, stavove i ponašanje.