NEKADA ĐACI A DANAS PROFESORI SREDNjE ŠKOLE U KOCELjEVI
OD KLUPE DO KATEDRE
Milorad Jović, Ivan Jurišić, Marija Đaković, Ivana Glišić, Jelena Živanović, Marko Nedeljković, Gordana Jovičić Tomić i Marija Gajić danas su profesori Srednje škole u Koceljevi a nekada su bili njeni đaci
Neki su, poput Ivana, Marije Đaković, Marka i Goce, birali ovaj poziv, dok su se ostali u prosveti obreli sticajem okolnosti. Milorad Jović pripada prvoj generaciji đaka koceljevačke srednje škole a od 1988. predaje praktičnu nastavu i tehnologiju obrazovnog profila. U ulozi predavača našao se, kako kaže, sasvim slučajno, pre no što je diplomirao, kao zamena.
- U međuvremenu sam diplomirao i u toku naredne školske godine ukazala se prilika da dobijem posao u ovoj školi. S obzirom da je relativno malo vremena prošlo od kada sam završio srednju školu, mojim profesorima je bilo više neobično nego meni što sam se vratio u ulozi profesora - seća se Jović.
Pre 12 godina splet okolnosti dodelio je ulogu profesora ekonomske grupe predmeta Jeleni Živanović, koja se u ovoj profesiji pronašla i zamenu klupe katedrom doživela isključivo kao posao.
Ima onih koji taj događaj u životu doživljavaju kao ispunjenje cilja. Za Mariju Đaković, Gocu Jovičić Tomić i Mariju Gajić to je divan trenutak ali priznaju da ponekad požele da su ponovo sa druge strane katedre. Za sve njih odgovornost je veća.
- Kao učenica mislila sam da je profesorima dosta lakše, ali sada, kada sam došla na njihovo mesto, shvatila sam da to nije baš tako jednostavno. Moraš da budeš prilično tolerantan a posao zahteva dosta pripreme i kod kuće - objašnjava profesorka matematike Marija Gajić.
To što je nekada bio đak koceljevačke Srednje škole a danas je u njoj profesor fizičkog vaspitanja za Ivana Jurišića je logičan sled stvari u životu. Govoreći o svom prvom ulasku u zbornicu u ulozi profesora seća se da nije imao tremu i da je razmišljao o tome gde da sedne, ali da je velika odgovornost biti kolega sa dojučerašnjim profesorima.
Marko Nedeljković, profesor informatike i računarstva, ističe da mu nije bilo svejedno kada se prvog dana pojavio na poslu i kročio u zbornicu jer je imao tremu i veliko poštovanje prema svojim nekadašnjim profesorima a sadašnjim kolegama.
Izuzetno poštovanje prema njima ne krije ni profesorka geografije Gordana, ali ni Ivana Glišić koja od nedavno predaje građansko vaspitanje. To što je danas koleginica sa nekadašnjim predavačima za profesorku matematike Mariju Đaković je izuzetan osećaj.
- Mišljenje o bivšim profesorima se nije promenilo kada smo postali kolege. Naprotiv, samo sam potvrdila ono što sam već mislila. Ovo što smo svi mi danas je na neki način i njihov uspeh - smatra Đaković.
Govoreći o današnjem obrazovanju i o onome što joj kao prosvetnom radniku smeta, ističe da joj se čini da profesori imaju manja prava od đaka i roditelja. Njena koleginica i imenjakinja smatra da bi kriterijumi generalno u svim školama morali biti viši kao i da današnja deca nisu u dovoljnoj meri odgovorna.
Iz ugla profesorke geografije, pak, između današnjih i ranijih generacija nema velikih razlika jer je uvek bilo i dobre i loše dece. Slično mišljenje ima i profesor fizičkog vaspitanja.
- Kada smo mi bili đaci vladali su neki drugi pravilnici, neki drugi odnosi, dok je danas to ipak drugačije. Đacima su pružene veće mogućnosti te smo stoga i mi profesori morali da se menjamo u tom pravcu. To ipak ne znači da relacija profesor-učenik nije ostala ista. Možda đaci danas imaju manje radne navike nego ranije, ali su nestašluci uvek bili isti. I tada i sada imamo one koji su više vredni, odgovorni, koji su znali i znaju zašto su u školi - smatra Jurišić i dodaje da su njegove kolege i on odličan primer za to da se u ovoj školi, ukoliko želite da učite, mogu steći neophodna znanja i nastaviti dalje školovanje potpuno ravnopravno sa vršnjacima koji su srednjoškolsko obrazovanje sticali u gradskim centrima.
- Osnovnu školu sam završio kao vukovac i odlučio sam da upišem Srednju školu u Koceljevi. Za moju generaciju se u ovoj školi nezvanično tvrdi da je bila jedna od najboljih svih vremena. Mnogo učenika je iz te generacije završilo razne fakultete, neki čak i po dva - kaže profesor fizičkog vaspitanja.
Identičan stav imaju i profesorke matematike. Za Mariju Gajić stečeno znanje u koceljevačkoj Srednjoj školi bilo je dovoljno da bez problema završi tehničke nauke, dok je Marija Đaković diplomu Prirodno-matematičkog fakulteta dobila za četiri godine.
- Ja sam primer studenta koji je fakultet završio za četiri godine sa prethodno stečenim znanjem u osnovnoj i srednjoj školi u Koceljevi. Zaista ne razumem, posebno roditelje, koji svoju decu upisuju u škole u okruženju. Zašto bi neko želeo da ode od kuće, da putuje, kada već u svom mestu ima školu koja pruža veoma kvalitetno obrazovanje - smatra Đaković.
U prethodnih nekoliko godina kolektiv ove obrazovne ustanove veoma je podmlađen. Zbornica je prepuna novih predavača čiju energiju mladosti vešto kanališu iskusnije kolege. Srednja škola u Koceljevi otvorila je vrata svojim nekadašnjim đacima na koje je ponosna i za koje veruje da su njeni najbolji promoteri.
- U međuvremenu sam diplomirao i u toku naredne školske godine ukazala se prilika da dobijem posao u ovoj školi. S obzirom da je relativno malo vremena prošlo od kada sam završio srednju školu, mojim profesorima je bilo više neobično nego meni što sam se vratio u ulozi profesora - seća se Jović.
Pre 12 godina splet okolnosti dodelio je ulogu profesora ekonomske grupe predmeta Jeleni Živanović, koja se u ovoj profesiji pronašla i zamenu klupe katedrom doživela isključivo kao posao.
Ima onih koji taj događaj u životu doživljavaju kao ispunjenje cilja. Za Mariju Đaković, Gocu Jovičić Tomić i Mariju Gajić to je divan trenutak ali priznaju da ponekad požele da su ponovo sa druge strane katedre. Za sve njih odgovornost je veća.
- Kao učenica mislila sam da je profesorima dosta lakše, ali sada, kada sam došla na njihovo mesto, shvatila sam da to nije baš tako jednostavno. Moraš da budeš prilično tolerantan a posao zahteva dosta pripreme i kod kuće - objašnjava profesorka matematike Marija Gajić.
To što je nekada bio đak koceljevačke Srednje škole a danas je u njoj profesor fizičkog vaspitanja za Ivana Jurišića je logičan sled stvari u životu. Govoreći o svom prvom ulasku u zbornicu u ulozi profesora seća se da nije imao tremu i da je razmišljao o tome gde da sedne, ali da je velika odgovornost biti kolega sa dojučerašnjim profesorima.
Marko Nedeljković, profesor informatike i računarstva, ističe da mu nije bilo svejedno kada se prvog dana pojavio na poslu i kročio u zbornicu jer je imao tremu i veliko poštovanje prema svojim nekadašnjim profesorima a sadašnjim kolegama.
Izuzetno poštovanje prema njima ne krije ni profesorka geografije Gordana, ali ni Ivana Glišić koja od nedavno predaje građansko vaspitanje. To što je danas koleginica sa nekadašnjim predavačima za profesorku matematike Mariju Đaković je izuzetan osećaj.
- Mišljenje o bivšim profesorima se nije promenilo kada smo postali kolege. Naprotiv, samo sam potvrdila ono što sam već mislila. Ovo što smo svi mi danas je na neki način i njihov uspeh - smatra Đaković.
Govoreći o današnjem obrazovanju i o onome što joj kao prosvetnom radniku smeta, ističe da joj se čini da profesori imaju manja prava od đaka i roditelja. Njena koleginica i imenjakinja smatra da bi kriterijumi generalno u svim školama morali biti viši kao i da današnja deca nisu u dovoljnoj meri odgovorna.
Iz ugla profesorke geografije, pak, između današnjih i ranijih generacija nema velikih razlika jer je uvek bilo i dobre i loše dece. Slično mišljenje ima i profesor fizičkog vaspitanja.
- Kada smo mi bili đaci vladali su neki drugi pravilnici, neki drugi odnosi, dok je danas to ipak drugačije. Đacima su pružene veće mogućnosti te smo stoga i mi profesori morali da se menjamo u tom pravcu. To ipak ne znači da relacija profesor-učenik nije ostala ista. Možda đaci danas imaju manje radne navike nego ranije, ali su nestašluci uvek bili isti. I tada i sada imamo one koji su više vredni, odgovorni, koji su znali i znaju zašto su u školi - smatra Jurišić i dodaje da su njegove kolege i on odličan primer za to da se u ovoj školi, ukoliko želite da učite, mogu steći neophodna znanja i nastaviti dalje školovanje potpuno ravnopravno sa vršnjacima koji su srednjoškolsko obrazovanje sticali u gradskim centrima.
- Osnovnu školu sam završio kao vukovac i odlučio sam da upišem Srednju školu u Koceljevi. Za moju generaciju se u ovoj školi nezvanično tvrdi da je bila jedna od najboljih svih vremena. Mnogo učenika je iz te generacije završilo razne fakultete, neki čak i po dva - kaže profesor fizičkog vaspitanja.
Identičan stav imaju i profesorke matematike. Za Mariju Gajić stečeno znanje u koceljevačkoj Srednjoj školi bilo je dovoljno da bez problema završi tehničke nauke, dok je Marija Đaković diplomu Prirodno-matematičkog fakulteta dobila za četiri godine.
- Ja sam primer studenta koji je fakultet završio za četiri godine sa prethodno stečenim znanjem u osnovnoj i srednjoj školi u Koceljevi. Zaista ne razumem, posebno roditelje, koji svoju decu upisuju u škole u okruženju. Zašto bi neko želeo da ode od kuće, da putuje, kada već u svom mestu ima školu koja pruža veoma kvalitetno obrazovanje - smatra Đaković.
U prethodnih nekoliko godina kolektiv ove obrazovne ustanove veoma je podmlađen. Zbornica je prepuna novih predavača čiju energiju mladosti vešto kanališu iskusnije kolege. Srednja škola u Koceljevi otvorila je vrata svojim nekadašnjim đacima na koje je ponosna i za koje veruje da su njeni najbolji promoteri.
V. Bošković
Najnoviji broj
18. april 2024.
