I sport i obrazovanje

Šabački atletičar Dušan Makević, ušao je u atletiku prilično kasno, u 17. godini, ali odmah je pokazao da je sportista za „velika dela“. Kvalitet je pokazao na domaćoj i evropskoj sceni, a to nije promaklo ni univerzitetima u SAD. Ponudili su mu sjajne uslove za razvoj i obrazovanje. Dileme nije bilo, Dušan se otisnuo „preko bare“.
Posle uspešnih nastupa na domaćoj sceni, školovanje i sportski razvoj nastavio si u SAD, tačnije u Luizijani ?
- Posle Prvenstva Evrope u krosu 2011. godine, dobio sam poziv više američkih univerziteta da se priključim njihovom timu, uz stipendiju koja pokriva sve troškove studiranja. Odlučio sam se za Univerzitet države Luizijana (ULM) u gradu Monroa. Upisao sam „Computer science – Softnjare engeering“, kod nas bio to smer Softversko Inženjerstvo (ETF). Važan faktor u odluci bio je i atletski trener Varga, Mađar koji je na isti način, 90 – ih otišao u SAD.
Posle Monroa, prešao si u San Antonio, gde si proveo poslednju sezonu ?
- Kada je trener Varga, zbog nesuglasica oko plate sa ULM, napustio univerzitet i atletiku i preselio se u San Diego, počeo sam i ja da razmišljam o odlasku jer nisam bio siguran da će ULM naći adekvatnu zamenu. Saznao sam, preko prijatelja, da Univerzitet u San Antoniu traži moj profil atletičara, brzo smo se dogovorili i tako počinje moja priča u Teksasu.
Kako je organizovano kros takmičenje u SAD ?
- Univerziteti u diviziji 1 su raspoređeni u takozvane konferencije od 10 do 12 klubova (kod nas bi to moglo da se prevede kao lige) u više sportova. Prvenstvo konferencije, pri kraju sezone, najvažnije je atletsko takmičenje za ekipu. Sva ostala su otvorenog tipa, učestvuju trkači iz drugih univerziteta u regionu, nekada i profesionalci. Posle prvenstva konferencije trčimo regionalni kros, a oni koji se kvalifikuju trče i nacionalni univerzitetski kros.
Takmičiš se i u krosu i na dvoranskim takmičenjima. Gde više uživaš ?
- Kada sve saberem i oduzmem mislim da mi kros najviše odgovara. Moja tehnika trčanja nije baš kao iz udžbenika. To je posledica kasnog ulaska u atletiku (3. godina srednje škole). Ja ne skačem mnogo dok trčim i to mi daje blagu prednost na mekanoj podlozi. Masovnost i trčanje u prirodi čine manje monotonim nadmetanja. Teren je drugačiji na svakoj trci, a neke se trče i na golf terenima, gde bukvalno imate utisak trčanja na tepihu. Prednost dvorane su uvek idealni vremenski uslovi.
Mnogo slušamo o sportskim stipendijama. Koje obaveze imaš, s’obzirom da uz treninge imaš i predavanja, ispite ?
- Obaveze su da ideš na predavanja, održavaš minimalan prosek ocena propisan od saveza i da pružiš maksimum na treninzima i takmičenjima. Ne toleriše se izostanak sa treninga, a kašnjenje se oštro sankcioniše. Glavni treninzi su, tokom semestra, u 6 ujutru, a popodne su teretana i individualni rad, uvek usklađeni sa predavanjima. Vikendom su takmičenja. Stipendija zavisi od učinka na takmičenjima. Malo su blaži prema strancima kada je u pitanju smanjenje procenta školarine, ali očekuju da se popraviš ako nešto ne ide kako treba. Pružaju ti sve uslove, moraš da opravdaš poverenje.
SAD je jedna od najvećih sportskih nacija, a koledž je mesto odakle kreću najveći sportisti ?
Što se tiče načina rada, nema velike razlike u odnosu na treninge koje sam radio u Šapcu sa trenerom Milisavom Stanojčićem. Tajna je u masovnosti, uslovima i organizaciji. Svaka ekipa ima tim trenera, u atletici je to 5 trenera za svaku disciplinu posebno (sprinteri, preponaši, skakači, bacači, dugoprugaši). Fizioterapeuti su nam dostupni posle svakog treninga.
Kako izgleda univerzitetski život u SAD u slobodno vreme. Naše pretpostavke su bazirane na filmovima koji su, čini se, vrlo iskarikirani ?
- Naravno da su iskarikirano, ali ima i istine. Ta bratstva, sestrinstva i njihove žurke postoje (svako ima jedno veliko po semestru), ali to nije nešto toliko prestižno. Ja više izlazim u noćne klubove po gradu, kada imam priliku. Četvrtak je poznat kao „college night“, ali klubovi rade svaki dan. To je slično kao u Srbiji.
Prva asocijacija na San Antonio su „mamuze“ (Spurs), NBA tim. Da li su oni brend broj 1 i šta se još može izdvojiti iz ovog grada ?
- Svakako, gde god da se okreneš vidiš nešto vezano za Sparse. Kada igraju, ne samo da je dvorana puna, nego i barovi svuda po gradu. Ipak, oni su jedan od najvećih NBA timova, petostruki prvaci, zaslužuju pažnju. Osim njih, u centru grada je veoma lepo uređeno šetalište pored reke poznato širom države. Ovde je i tvrđava Alamo, čuvena iz rata za nezavisnost Teksasa od Meksika 1836. Postoji i velika vojna baza.
Živeo si u dve savezne države, gde si se lakše adaptirao ?
- Grad i fakultet u Luizijani su manji, te su ljudi gostoljubiviji. Stanovništvo je opuštenije, deluje kao da se svi poznaju, tipični jug Amerike i pravo mesto za početak života „preko bare“. San Antonio je veliki grad, živi se brže. Mnogo je stranaca, posebno Meksikanaca, gužve u saobraćaju su svakodnevne. Univerzitet ima čak 30 hiljada studenata. Neke kolege sretneš jednom i nikada više. Da sam došao direktno ovde iz Šapca, mislim da bi mi bilo teže da se prilagodim.
Pratiš li situaciju u atletici Srbije ?
- Pratim i razočaran sam. Deluje da jedan bolji koledž u Americi ima više atletičara nego cela Srbija. Mi imamo par izrazito dobrih pojedinaca (Španović, Bekrić, Terzić.) i par drugih. Iza njih je velika praznina u kvalitetu rezultata, nemamo „rezerve“. Domaća takmičenja su rezultatski i brojčano veoma skromna. U Srbiji je problem ostati motivisan da se baviš trčanjem. Ko je lud da trči 25 km svaki dan ?
Planovi u 2016. godini, sportski i privatni ?
- Ovo mi je poslednja univerzitetska sezona. Planiram da diplomiram. Ostalo mi je još dva semestra. Pokušaću da oborim rekord univerziteta na 3 km u dvorani 08:10, a moj najbolji rezultat do sada je 8:15, u dresu ULM. Nisam daleko ni od rekorda na 5 km. Na otvorenom, cilj je Nacionalni univerzitetski šampionat.