GLAS U GLASU: ZANAT KOJI UMIRE – OPANČARSTVO
ŠILjČIĆI, OPANČIĆI...
Sećanje Miće Marića, jednog od najstarijih šabačkih opančara
Nedavno je u šabačkom Narodnom muzeju održana kulturna manifestacija pod nazivom “Mi smo među vama”. Bila je to ujedno prilika za prezentaciju starih, već zaboravljenih zanata (kovačkog, saračkog, kujundžijskog...). Tim povodom, u izložbenoj Galeriji Narodnog muzeja, mesto je našla i opančarska tezga, “panklo”. Na njoj su bili kalupi za opanke, šilići, noževi, čekić i ekserčići. Pored tezge je bio i 74 godišnji Milorad – Mića Marić, bivši majstor-opančar, sada penzioner. Dovoljan povod za početak priče o opančarstvu, zanatu koji nestaje.
Opanci oduvek bili i ostali simbol srpstva, deo srpske nacionalne nošnje. “Njegovo veličanstvo” srpski opanak, zapamtio je mnoge ratove, stigao do Krfa, ostrva Vida... U povratku preko Albanije, u blatu Valone i Drača, ostalo je oko 70.000 pari srpskih opanaka. Ni jedna seoska slava, vašar ili svadba, nije se u prošlosti mogla zamisliti bez opanaka. “Šiljkani” ili “kapičari”, kovani ili šiveni, svejedno je... Što šareniji, to bolji...
U Šapcu je između dva svetska rata bilo na desetine opančarskih radnji. Nalazile su se uglavnom u tri ulice: Donji šor (današnja Pop Lukina), Preki šor (Masarikova), i na Kamičku. Najpoznatiji majstori – opančari tog vremena bili su: Nenad Đukić, Novak Pantelić, Jova Gajić, Jova Jurišić, braća Mile i Boja Grubić, Bojica Simić, Borisav Gladović... O tom vremenu, opančar Mića Marić priča:
- Ja sam “šegrtovao”, učio zanat, u opančarskoj radnji majstora Novaka Pantelića. Radnja se nalazila u današnjoj Karađorđevoj ulici, preko puta Osnovne škole “Janko Veselinović”. To je bilo vreme od 10. oktobra 1934. do oktobra 1937. godine. Imao sam tada dvanaest godina. Osim mene, u radnji su radila još dva mladića, takozvane “kalfe”. Za razliku od mene majstor je rad “kalfi” plaćao. U to vreme radilo se drugačije, mada se tadašnji alat zadržao do današnjih dana. Većina majstora u dvorištima su imali “sepije” (bazene), u kojima smo štavili sirovu kožu, najčešće u kreču, šišarki i kiselini. I pored toga, veoma često, nismo imali dovoljno materijala za rad. Toliko se u to vreme opanaka prodavalo. Najviše se prodavalo petkom, kada je pijačni dan. Tada bi seljaci, najčešće starešine zadruga, dolazili i kupovali za ukućane više pari opanaka. Uglavnom smo pravili kovane opanke, takozvane “kapičare”. Za vreme mog “šegrtovanja”, majstor je bio veoma strog. Ponekad bi me čak i “isforpasovao”, (istukao). Sećam se, jednom sam čak, pobegao ocu u rodni Drenovac. Međutim, on me izgrdio i vratio majstoru. A, majstor Novak je bio, zaista, jedan od najboljih opančara u Šapcu. Kasnije sam, priseća se majstor Mića, izučio i mesarski zanat kod “čuvenog” kasapina Alberta Rumla. Ipak sam se vratio svojoj prvoj ljubavi, opančarstvu, i dugo radio u “Opančarskoj zadruzi”, da bi 1963. godine otvorio svoju privatnu radnju, ovde u Šapcu. Iz nje sam 1981. godine i otišao u penziju. Radnju sam zatvorio, jer više nije bilo nimalo interesovanja za opančarski zanat – završio je svoju “opančarsku” priču Milorad –Mića Marić, jedan od poslednjih šabačkih majstora – opančara.
Danas se kožni opanci mogu videti samo kao muzejski eksponati, ili u garderobama kulturno-umetničkih društava.
Opanci oduvek bili i ostali simbol srpstva, deo srpske nacionalne nošnje. “Njegovo veličanstvo” srpski opanak, zapamtio je mnoge ratove, stigao do Krfa, ostrva Vida... U povratku preko Albanije, u blatu Valone i Drača, ostalo je oko 70.000 pari srpskih opanaka. Ni jedna seoska slava, vašar ili svadba, nije se u prošlosti mogla zamisliti bez opanaka. “Šiljkani” ili “kapičari”, kovani ili šiveni, svejedno je... Što šareniji, to bolji...
U Šapcu je između dva svetska rata bilo na desetine opančarskih radnji. Nalazile su se uglavnom u tri ulice: Donji šor (današnja Pop Lukina), Preki šor (Masarikova), i na Kamičku. Najpoznatiji majstori – opančari tog vremena bili su: Nenad Đukić, Novak Pantelić, Jova Gajić, Jova Jurišić, braća Mile i Boja Grubić, Bojica Simić, Borisav Gladović... O tom vremenu, opančar Mića Marić priča:
- Ja sam “šegrtovao”, učio zanat, u opančarskoj radnji majstora Novaka Pantelića. Radnja se nalazila u današnjoj Karađorđevoj ulici, preko puta Osnovne škole “Janko Veselinović”. To je bilo vreme od 10. oktobra 1934. do oktobra 1937. godine. Imao sam tada dvanaest godina. Osim mene, u radnji su radila još dva mladića, takozvane “kalfe”. Za razliku od mene majstor je rad “kalfi” plaćao. U to vreme radilo se drugačije, mada se tadašnji alat zadržao do današnjih dana. Većina majstora u dvorištima su imali “sepije” (bazene), u kojima smo štavili sirovu kožu, najčešće u kreču, šišarki i kiselini. I pored toga, veoma često, nismo imali dovoljno materijala za rad. Toliko se u to vreme opanaka prodavalo. Najviše se prodavalo petkom, kada je pijačni dan. Tada bi seljaci, najčešće starešine zadruga, dolazili i kupovali za ukućane više pari opanaka. Uglavnom smo pravili kovane opanke, takozvane “kapičare”. Za vreme mog “šegrtovanja”, majstor je bio veoma strog. Ponekad bi me čak i “isforpasovao”, (istukao). Sećam se, jednom sam čak, pobegao ocu u rodni Drenovac. Međutim, on me izgrdio i vratio majstoru. A, majstor Novak je bio, zaista, jedan od najboljih opančara u Šapcu. Kasnije sam, priseća se majstor Mića, izučio i mesarski zanat kod “čuvenog” kasapina Alberta Rumla. Ipak sam se vratio svojoj prvoj ljubavi, opančarstvu, i dugo radio u “Opančarskoj zadruzi”, da bi 1963. godine otvorio svoju privatnu radnju, ovde u Šapcu. Iz nje sam 1981. godine i otišao u penziju. Radnju sam zatvorio, jer više nije bilo nimalo interesovanja za opančarski zanat – završio je svoju “opančarsku” priču Milorad –Mića Marić, jedan od poslednjih šabačkih majstora – opančara.
Danas se kožni opanci mogu videti samo kao muzejski eksponati, ili u garderobama kulturno-umetničkih društava.
M.Simeunović, („Glas Podrinja“, 11. janu&
Najnoviji broj
18. april 2024.
