SVEŠTENIK ZA UZOR

Pre desetak dana obilna kiša lila je kao iz kabla i stvarala problema svima. Posebno učesnicima u saobraćaju. Potpisnik ovih redova bio je očevidac ne tako retke slike. Starica i maleno dete uz put hodali su a automobili samo proletali. Jedan lep, povelik, stade i pojavi se sveštenik. Pokisle putnike umilnim glasom pozva u svoj auto a stvari preuze iz njihovih ruku. I njegovu mantiju kiša je dobrano zalila. Hrabrio ih je da istraju u putu, a dodavao da ko ima osećaja staće. I tako u toplom autu odvezao do cilja.
Ime sveštenika nije najbitnije ali gest jeste vredan i većeg prostora. Otuđili smo se od realnosti i zaboravili da od svake brige ima veća. Zabeleženo u Pocerskom Pričinoviću vraća nadu u čoveka. Skroman gest nemerljivih pored ostalog i zasluga.
Čoveku treba pomoći u nevolji. Nije bitno kolika je, svakom je gest ljudski ko kora hleba. Tek da se zamislimo, a ako nam to uspe ovim člankom, cilj smo postigli.