DOSLEDNI NASLEDNIK ZAHARIJA TRNAVČEVIĆA – UROŠ DAVIDOVIĆ ZA „GLAS PODRINjA“
PROPUŠTENA ŠANSA ZA POLjOPRIVREDU
Raditi sa Zaharijem je bilo neponovljivo, čovek je bio jedan u milion. Srbija nikada neće biti Švajcarska, ali ne treba da prestanemo da se borimo. To što Šabac povećava budžet za poljoprivredu je dobro, ali ne može jedan grad da reši globalne probleme
Prošle nedelje srpska novinarska scena ostala je bez još jednog velikana. Rođeni Šapčanin Zaharije Trnavčević preminuo je u 90. godini. Malo je novinskog prostora da se napiše sve o čoveku čije su bravure uspele da pred male ekrane zakuju čak i one koje o poljoprivredi i selu nisu znali ama baš ništa. Uspeo je za svog života da obezbedi i nekoliko novinarskih naslednika, a jedan od najutentičnijih i najoriginalnijih, Zaharije u malom, sigurno je autor i voditelj emisije „Dobra zemlja“, veterinar po profesiji Uroš Davidović. Razgovor sa njim upravo i počinjemo sećanjem na Zaharija.
- Raditi sa njim je bilo neponovljivo. Zaharije je bio čovek neverovatnog šarma, snage i energije. Ne kažem da je sve što je radio bilo dobro i savršeno, ali je on kao ličnost bio, neverovatan i sjajan. Čovek koji je jedan u milion. Mogao bih satima da govorim o dogodovštinama koje sam sa njim proživeo. I u svakom slučaju bio je fantastičan čovek. Nije imao neko veliko formalno obrazovanje, ali je čitao, čitao, zaista razne stvari i teške i lake. Bio je erudita u pravom smislu te reči. Govorio je jezike koje nikad formalno nije učio, engleski, francuski, rumunski, italijanski, ruski. Ne savršeno svaki, ali neverovatno ih je brzo i lako učio. I, imao je prirodan talenat, umeće da govori, to je uspeo da iskoristi i spoji sa poslom. Nije se plašio mnogo stvari. Ne sećam se ni jedne posebno. Bio je dosta neustrašiv. „Pet para“ nije davao za neke autoritete, pogotovu političare, valjda ih je dobro i poznavao. Ali ni institucije ga nisu mnogo „dodirivale“, crkva, partija, ideologija. Nije robovao nikom. Možda se plašio smrti u nekom širom smislu. Nije voleo sahrane. Voleo je društvo, pesmu. U suštini bio je veseo čovek. Imao je dosta ličnih nesreća, porodičnih. Ponekad je prekorevao samog sebe zbog toga, mada suštinski , mislim da nije imao razloga. Dakle, Zaharije je bio jedna psihički, duhovno, bogata ličnost koja je i mene dosta , svojim uticajem izmenila, naučila životu, obogatila u nekom spirutualnom smislu. Zapravo, promenio je puno ljudi oko sebe. Nije Zaharije bio „bezgrešan“ ali je bio jedan u milion i iskreno dobar čovek. Neki su to i zloupotrebili. U svakom slučaju, ponosan sam što sam ga poznavao i radio sa njim. Bilo je to „jednom u životu“ iskustvo.
Koliko je bilo “teško” raditi sa njim?
- Zavisi kako gledate na to ali uglavnom rad sa njim je bio sve sem težak. Bio je veoma „očinski“ raspoložen ali cenio je rad. Voleo je da štiti ljude sa kojima je radio i da se stara o njima. U odnosu na neke druge urednike , koje sam viđao po medijima, Zaharije je bio zaista potpuno, možda bi bilo najbolje reći, pedagoški nastrojen prema svojim saradnicima. Bilo je lepo raditi sa njim. Moram priznati da jedino, nije voleo neslaganje i suprotstavljeno mišljenje. Trebalo je dosta energije da se ubedi u nešto ako je mislio da je u pravu. Možda smo se i zbog toga u tom poslovnom smislu, rastali. Nismo imali iste poglede na srpsku poljoprivredu i ja sam zauzeo neki drugi kurs. Ali i pored toga, kao ličnost, u svakom momentu, bio je to jedan drag čovek. I ostao je, makar u mislima ljudi koji su ga malo bolje poznavali. Drago mi je što sam ga video par nedelja pred smrt. Svest mu je bila potpuno očuvana. Bio sam uveren da će se oporaviti. Bio je razočaran u politiku i sve ono što se dogodilo. Ali opet , pun života i sa idejom šta će raditi sutra. Neverovatan čovek. Tako ću ga i pamtiti.
U poljoprivredi uvek ima problema. Šta je problem da se ova oblast reši sistemski kada je reč o Srbiji?
- Nažalost nisam optimista da će ikad doći do bilo čega što je i nalik na sistemsko rešenje. Šansa je propuštena. Sada možemo da pričamo o zemljišnom maksimumu o tome da je privatizacija bila lopovska, da je državna zemlja pokradena i slično – međutim , dogodilo se! Ljudi koji su se obogatili, tada, sada kontrolišu političare u Srbiji i pišu zakone. Tako da taj posao je završen. Sada možemo samo da pokušamo da stvari budu koliko toliko pravednije. Moramo da se borimo. Kako to reče jedan moj poznanik Izraelac, kada smo putovali po Zapadnoj obali „Ovo nikad neće biti Švajcarska.“ . Neće biti ni Srbija, ali to ne znači da treba da odustanemo ...
Koji su to glavni prioriteti kada govorimo o rešavanju problema u poljoprivredi?
- Glavni prioritet, meni je da narodu objasnim šta se STVARNO dešava, a iz toga slede rešenja. Rešenje je da se zaštiti domaća proizvodnja , odustane od pristupanja STO, uspori proces pristupanja EU i mnogo toga još što niko neće sada uraditi. Bitno je da imamo dobre zakone i da ih poštujemo. Mi imamo loše zakone i ne poštujemo ih. To nikad neće dati rezultate. Kao ni demagoška priča da Srbija treba da bude poljoprivredna zemlja i kako cela država treba da živi od poljoprivrede. To je totalna glupost. Etiopija živi od poljoprivrede i eksploatacije ruda. Niko ne treba da očekuje od seljaka ili poljoprivrede kao grane privrede da rešava to što imamo toliki veliki višak zaposlenih u državnoj upravi, toliko penzionera, to što mladi napuštaju Srbiju ... i pri tome da rešava, a da je sve protiv nas, poljoprivrednika.
Koliko država stvarno ima sluha za poljoprivrednika?
- Država mora da preko poljoprivrede vodi i ekonomsku i socijalnu politiku. Srbija mora da ima 500.000 domaćina, a ne 499.000 socijalnih slučajeva, ka čemu idemo. O tome bi moglo da se puno priča – kako smo uopšte dospeli ovde. Ali s druge strane, država to smo – mi. Samo to narod još nije shvatio. U Srbiji ne postoji diktatura, nije bilo državnog udara i pored toga što ga je Pink najavio. Dakle u Srbiji postoji demokratski izabrana vlast koja predstavlja građane. Narod i seljaci su odlučili i tako je - kako je.
A, zašto nema?
- Ne kažem da nema. Samo je pitanje prema kome ima malo više a prema kome malo manje. Kako bi to trebalo da izgleda prosečan poljoprivrednik, stočar, voćar? Ali ono što na primer kažem i tvrdim je - nema razloga da se radujemo dolasku „Tenisa“ u Srbiju. Jednom prilikom to ću i objasniti. Međutim, kao što sam rekao, narod sam bira. Neka Petar Petrović, bira nekog ko njemu odgovara neka „Tenis“ bira nekog ko njemu odgovara, pa nek se dogovore.
Kakvo je Vaše mišljenje o kontraverznom Zakonu o poljoprivrednom zemljištu?
- Moje mišljenje mogu da vam kažem samo ako ga u celosti objavite, a ono glasi : „Lopovi koji su bili su napravili takav sistem da je nedovoljan broj ljudi imao koristi od državnog zemljišta a neki njihovi prijatelji su mogli da se obogate – oni koji su došli posle njih su to iskoristili da naprave sistem u kojem će još manji broj ljudi imati koristi i u kojem će se njihovi prijatelji još više obogatiti“. Državnu zemlju nikako ne treba prodavati. Pardon, ne bi trebalo, s obzirom da će po novom zakonu biti prodavana. Državno zemljište bi trebalo da bude resurs koji bi svima trebalo da pruži šansu. To se nije dogodilo ni tokom vlada svih mnogobrojnih pre ove Vlade, ali nije ni tokom ove. No, šta je tu je. Kada dođe do prodaje tih 20 hektara po gazdinstvu treba to iskoristi.
Budžet grada Šapca za poljoprivredu je 150 odsto veći nego što je to bio slučaj 2014. godine. Iz tog budžeta finansiraju se mnoge subvencije koje se tiču voćarstva, stočarstva, pčelarstva. Više od 1.500 poljoprivrednih domaćinstava sa teritorije Šapca je do sada koristilo ove subvencije. Može li ovako opredeljenje da bude putokaz i drugima?
- Vidim, izbori dolaze. Ali neka, ja sam za to da, kada neko nešto dobro uradi, to treba i da se čuje. Dobro je što je budžet povećan, ali jedan grad ne može da reši pitanja koja se tiču „krupnijih stvari“. Na primer Šabac će te dati ljudima pare da naprave svinjce, a oni nikad neće moći da konkuretno tove svinje zbog republičkih propisa, ugovora sa EU, ugovora sa STO i slično. Lepo je što je grad dao novac za poljoprivredu, ali to neće rešiti globalne probleme. Ali u svakom slučaju, to je pozitivno.
ZAHARIJEVI AFORIZMI
- Dogodilo se jednom da idemo tako u neka poluzaboravljena sela, nažalost, starim putevima i odjednom Zaharije kaže – „Vidiš, ovde je bila javna kuća.“ Ja ga naravno ozbiljno pitam „Otkud znate Zaharije, da li ste koristili ... usluge“. Na šta on odgovara „Ja – nikako - ja nit’ sam plaćao nit’ su me plaćali ! “Ono što sam siguran je da je veoma voleo svoju porodicu. Pogotovu svoju suprugu. Ne kažem da je bio „jagnje“ što se tiče ljubavi. Evo još jednog aforizma , govori Zaharije „I tako , kažem ja mojoj Ljiljani , jeli Ljiljo , mogu li ja kada završim domaći zadatak da idem da se igram na ulicu sa drugom decom?“. Naravno aludira na to da kada završi bračne dužnosti postavlja pitanje da li može da dobije „voljno“, međutim, to je samo aforizam, a sa velikom nežnošću je govorio o njoj. Nažalost nisam upoznao nijednog njegovog sina ali sam čuo od zajedničkih prijatelja da je David, bio laf u svakom smislu reči. Voleo je svoju unuku i unuka. I posebno se ponosio Tamarom, sa kojom se često raspravljao.
- Raditi sa njim je bilo neponovljivo. Zaharije je bio čovek neverovatnog šarma, snage i energije. Ne kažem da je sve što je radio bilo dobro i savršeno, ali je on kao ličnost bio, neverovatan i sjajan. Čovek koji je jedan u milion. Mogao bih satima da govorim o dogodovštinama koje sam sa njim proživeo. I u svakom slučaju bio je fantastičan čovek. Nije imao neko veliko formalno obrazovanje, ali je čitao, čitao, zaista razne stvari i teške i lake. Bio je erudita u pravom smislu te reči. Govorio je jezike koje nikad formalno nije učio, engleski, francuski, rumunski, italijanski, ruski. Ne savršeno svaki, ali neverovatno ih je brzo i lako učio. I, imao je prirodan talenat, umeće da govori, to je uspeo da iskoristi i spoji sa poslom. Nije se plašio mnogo stvari. Ne sećam se ni jedne posebno. Bio je dosta neustrašiv. „Pet para“ nije davao za neke autoritete, pogotovu političare, valjda ih je dobro i poznavao. Ali ni institucije ga nisu mnogo „dodirivale“, crkva, partija, ideologija. Nije robovao nikom. Možda se plašio smrti u nekom širom smislu. Nije voleo sahrane. Voleo je društvo, pesmu. U suštini bio je veseo čovek. Imao je dosta ličnih nesreća, porodičnih. Ponekad je prekorevao samog sebe zbog toga, mada suštinski , mislim da nije imao razloga. Dakle, Zaharije je bio jedna psihički, duhovno, bogata ličnost koja je i mene dosta , svojim uticajem izmenila, naučila životu, obogatila u nekom spirutualnom smislu. Zapravo, promenio je puno ljudi oko sebe. Nije Zaharije bio „bezgrešan“ ali je bio jedan u milion i iskreno dobar čovek. Neki su to i zloupotrebili. U svakom slučaju, ponosan sam što sam ga poznavao i radio sa njim. Bilo je to „jednom u životu“ iskustvo.
Koliko je bilo “teško” raditi sa njim?
- Zavisi kako gledate na to ali uglavnom rad sa njim je bio sve sem težak. Bio je veoma „očinski“ raspoložen ali cenio je rad. Voleo je da štiti ljude sa kojima je radio i da se stara o njima. U odnosu na neke druge urednike , koje sam viđao po medijima, Zaharije je bio zaista potpuno, možda bi bilo najbolje reći, pedagoški nastrojen prema svojim saradnicima. Bilo je lepo raditi sa njim. Moram priznati da jedino, nije voleo neslaganje i suprotstavljeno mišljenje. Trebalo je dosta energije da se ubedi u nešto ako je mislio da je u pravu. Možda smo se i zbog toga u tom poslovnom smislu, rastali. Nismo imali iste poglede na srpsku poljoprivredu i ja sam zauzeo neki drugi kurs. Ali i pored toga, kao ličnost, u svakom momentu, bio je to jedan drag čovek. I ostao je, makar u mislima ljudi koji su ga malo bolje poznavali. Drago mi je što sam ga video par nedelja pred smrt. Svest mu je bila potpuno očuvana. Bio sam uveren da će se oporaviti. Bio je razočaran u politiku i sve ono što se dogodilo. Ali opet , pun života i sa idejom šta će raditi sutra. Neverovatan čovek. Tako ću ga i pamtiti.
U poljoprivredi uvek ima problema. Šta je problem da se ova oblast reši sistemski kada je reč o Srbiji?
- Nažalost nisam optimista da će ikad doći do bilo čega što je i nalik na sistemsko rešenje. Šansa je propuštena. Sada možemo da pričamo o zemljišnom maksimumu o tome da je privatizacija bila lopovska, da je državna zemlja pokradena i slično – međutim , dogodilo se! Ljudi koji su se obogatili, tada, sada kontrolišu političare u Srbiji i pišu zakone. Tako da taj posao je završen. Sada možemo samo da pokušamo da stvari budu koliko toliko pravednije. Moramo da se borimo. Kako to reče jedan moj poznanik Izraelac, kada smo putovali po Zapadnoj obali „Ovo nikad neće biti Švajcarska.“ . Neće biti ni Srbija, ali to ne znači da treba da odustanemo ...
Koji su to glavni prioriteti kada govorimo o rešavanju problema u poljoprivredi?
- Glavni prioritet, meni je da narodu objasnim šta se STVARNO dešava, a iz toga slede rešenja. Rešenje je da se zaštiti domaća proizvodnja , odustane od pristupanja STO, uspori proces pristupanja EU i mnogo toga još što niko neće sada uraditi. Bitno je da imamo dobre zakone i da ih poštujemo. Mi imamo loše zakone i ne poštujemo ih. To nikad neće dati rezultate. Kao ni demagoška priča da Srbija treba da bude poljoprivredna zemlja i kako cela država treba da živi od poljoprivrede. To je totalna glupost. Etiopija živi od poljoprivrede i eksploatacije ruda. Niko ne treba da očekuje od seljaka ili poljoprivrede kao grane privrede da rešava to što imamo toliki veliki višak zaposlenih u državnoj upravi, toliko penzionera, to što mladi napuštaju Srbiju ... i pri tome da rešava, a da je sve protiv nas, poljoprivrednika.
Koliko država stvarno ima sluha za poljoprivrednika?
- Država mora da preko poljoprivrede vodi i ekonomsku i socijalnu politiku. Srbija mora da ima 500.000 domaćina, a ne 499.000 socijalnih slučajeva, ka čemu idemo. O tome bi moglo da se puno priča – kako smo uopšte dospeli ovde. Ali s druge strane, država to smo – mi. Samo to narod još nije shvatio. U Srbiji ne postoji diktatura, nije bilo državnog udara i pored toga što ga je Pink najavio. Dakle u Srbiji postoji demokratski izabrana vlast koja predstavlja građane. Narod i seljaci su odlučili i tako je - kako je.
A, zašto nema?
- Ne kažem da nema. Samo je pitanje prema kome ima malo više a prema kome malo manje. Kako bi to trebalo da izgleda prosečan poljoprivrednik, stočar, voćar? Ali ono što na primer kažem i tvrdim je - nema razloga da se radujemo dolasku „Tenisa“ u Srbiju. Jednom prilikom to ću i objasniti. Međutim, kao što sam rekao, narod sam bira. Neka Petar Petrović, bira nekog ko njemu odgovara neka „Tenis“ bira nekog ko njemu odgovara, pa nek se dogovore.
Kakvo je Vaše mišljenje o kontraverznom Zakonu o poljoprivrednom zemljištu?
- Moje mišljenje mogu da vam kažem samo ako ga u celosti objavite, a ono glasi : „Lopovi koji su bili su napravili takav sistem da je nedovoljan broj ljudi imao koristi od državnog zemljišta a neki njihovi prijatelji su mogli da se obogate – oni koji su došli posle njih su to iskoristili da naprave sistem u kojem će još manji broj ljudi imati koristi i u kojem će se njihovi prijatelji još više obogatiti“. Državnu zemlju nikako ne treba prodavati. Pardon, ne bi trebalo, s obzirom da će po novom zakonu biti prodavana. Državno zemljište bi trebalo da bude resurs koji bi svima trebalo da pruži šansu. To se nije dogodilo ni tokom vlada svih mnogobrojnih pre ove Vlade, ali nije ni tokom ove. No, šta je tu je. Kada dođe do prodaje tih 20 hektara po gazdinstvu treba to iskoristi.
Budžet grada Šapca za poljoprivredu je 150 odsto veći nego što je to bio slučaj 2014. godine. Iz tog budžeta finansiraju se mnoge subvencije koje se tiču voćarstva, stočarstva, pčelarstva. Više od 1.500 poljoprivrednih domaćinstava sa teritorije Šapca je do sada koristilo ove subvencije. Može li ovako opredeljenje da bude putokaz i drugima?
- Vidim, izbori dolaze. Ali neka, ja sam za to da, kada neko nešto dobro uradi, to treba i da se čuje. Dobro je što je budžet povećan, ali jedan grad ne može da reši pitanja koja se tiču „krupnijih stvari“. Na primer Šabac će te dati ljudima pare da naprave svinjce, a oni nikad neće moći da konkuretno tove svinje zbog republičkih propisa, ugovora sa EU, ugovora sa STO i slično. Lepo je što je grad dao novac za poljoprivredu, ali to neće rešiti globalne probleme. Ali u svakom slučaju, to je pozitivno.
ZAHARIJEVI AFORIZMI
- Dogodilo se jednom da idemo tako u neka poluzaboravljena sela, nažalost, starim putevima i odjednom Zaharije kaže – „Vidiš, ovde je bila javna kuća.“ Ja ga naravno ozbiljno pitam „Otkud znate Zaharije, da li ste koristili ... usluge“. Na šta on odgovara „Ja – nikako - ja nit’ sam plaćao nit’ su me plaćali ! “Ono što sam siguran je da je veoma voleo svoju porodicu. Pogotovu svoju suprugu. Ne kažem da je bio „jagnje“ što se tiče ljubavi. Evo još jednog aforizma , govori Zaharije „I tako , kažem ja mojoj Ljiljani , jeli Ljiljo , mogu li ja kada završim domaći zadatak da idem da se igram na ulicu sa drugom decom?“. Naravno aludira na to da kada završi bračne dužnosti postavlja pitanje da li može da dobije „voljno“, međutim, to je samo aforizam, a sa velikom nežnošću je govorio o njoj. Nažalost nisam upoznao nijednog njegovog sina ali sam čuo od zajedničkih prijatelja da je David, bio laf u svakom smislu reči. Voleo je svoju unuku i unuka. I posebno se ponosio Tamarom, sa kojom se često raspravljao.
N.K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
