Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • dinnpb 3.480 ▲ 1,61%
  • dnos 1.220 ▼ -2,94%
  • enhl 650 ▼ -4,41%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ▲ 1,94%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 688 ▲ 0,15%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -0,48%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(29. јул 2010.)
АЛЕКСАНДАР МИТРОВИЋ - НЕКАД И САД

ИМАЈУ ШТА ДА ПРОДАЈУ

У серији текстова под насловом “Где су, шта раде“ , “Глас Подриња“ доноси приче о људима који су својом делатношћу допринели развоју овог краја
Александар Митровић, рођен је 1933. године у Осладићу код Ваљева, дипломирао је на Технолошком факултету у Београду 1959. године а потом се запослио у Хемијској индустрији “Зорка“ у Шапцу, где је професионалну каријеру започео као технолог а завршио као генерални директор односно председник Пословодног одбора. На челу “Зорке“ био је десет година, од 1971. до 1981. а потом прешао у Београд на место председника Привредне коморе Србије, са којег је после четворогодишњег мандата изабран за члана Централног комитета и Председништва Савеза комуниста Србије, где се бавио привредним и економским развојем.
Митровић је 1986. године изабран за члана Председништва СР Србије где је две године био и потпредседник Србије.
У Савезно извршно веће, односно у Владу Југославије, изабран је 1989. године, где је обављао дужност потпредседника за економску политику и развој, а после оставке председника СИВ-а Анте Марковића, Александар Митровић је био и на дужности председника све до распада тадашње Југославије, да би потом учествовао у стварању нове југословенске државе Савезне Републике Југославије.
За свој привредни и друштвени рад добио је многа признања и одликовања међу којима се издвајају Првомајска награда највеће признање “Зорке“, Октобарска награда Шапца, највеће признање Привредне коморе Србије, па Седмојулска награда, најважније и највеће признање Србије, као и друге награде, признања али и бројна одликовања која су му за изузетне заслуге додељена у земљи и иностранству.
Пензионерске дане проводи у Београду, уз пажњу супруге, деце и унука, и понекад, на инсистирање пријатеља, сети се прошлих и бурних дана и година, послова и сарадника а нешто од тога је и овековечио у књизи названој “Сигуран пут“, штампаној пре неколико година, где је записао “На свим тим одговорним местима радио сам одговорно и, мислим, успешно“.
Хтели смо причу о вама... (прекинуо је наше питање)
- Чекајте, да вам прво кажем, ја сам се из јавног живота повукао давно.
Шта то значи?
- Потпуно сам се, да кажем, пасивизирао. Једино се бавим неким финансијским инжењерингом и маркетингом за одређени број пријатеља у овој држави и државама које су настале из Југославије, као у Француској и Швајцарској.
“Глас Подриња“ Вам изражава посебну захвалност што сте прихватили нашу намеру да читаоцима донесемо причу о Вашем животу и раду. Посебно нас интересује зашто сте се повукли?
- Нисам желео, после свега онога што сам био и поштено радио, да се поново ангажујем у овим збивањима политичких нејасноћа. Овај разговор са вама сам прихватио због “Зорке“ и због радника “Зорке“, да виде још једном шта смо урадили, колико смо добро урадили и колико смо добро живели, да “они“ данас имају шта да распродају.
Шта вас је највише потресло или можда довело до беса?
- Беса не, довело ме је до тога да је било стварно питање како се у тим новим збивањима, нејасним ја мислим за све, ангажовати на поштен начин како смо то ми раније радили.
Шабац и “Зорка“ свакако су остали у лепим сећањима, иако је у “збивањима“ и ту било непријатности?
- Све што је урађено у “Зорки“, то је изграђено у време моје и време Крсте Аврамовића. После тога, практично, ништа ново није грађено. Оно што је изграђено у Шапцу, изграђено је исто тако само у то време, тако да сам из Шапца понео све позитивно. После ми је било једно време криво што то почиње да пропада, што постаје, да кажем, предмет распродаје оних који томе нису допринели ама баш ништа.
Јесте ли били скоро у Шапцу?
- Често долазим, пошто имам викендицу недалеко од Шапца.
Ако наведемо само један пример пословања те велике хемијске индустрије, ону дугу колону камиона који су чекали за ђубриво, сада је слика знатно другачија и тужнија?
- Чекали су данима и ноћима да купе ђубриво и да се снабдеју на време. А сада, језиво изгледа када се прође том улицом, посебно је језиво то од када је пао кров са “Плавог камена“, и нико га не подиже. Жалосно је и како сад пропадају фабрике ђубрива и сумпорне киселине јер их нико не одржава а то је веома тешка технологија, технологија са великом корозијом и она мора сваке године и свакодневно да се одржава и реновира. А сада то пропада.
Да ли су “Ђубрива“ могла опстати?
- То сам ја говорио многима, и онима који су после дошли, не може се више радити онако како смо ми радили, да производимо 700-800 хиљада тона ђубрива годишње, али је било веома рационално и могуће свести производњу на 250-300 хиљада тона годишње и радити без великих проблема. Вероватно би и то допринело смањењу броја радника, али не тако драстично као сада.
Да вратимо причу у време када сте дошли у Шабац, каква је “Зорка“ била?
- Сад ћу ја вама да кажем неке ствари. “Зорка“ је тада била једно мало, неразвијено предузеће. Ја сам практично био стипендиста али нисам хтео да дођем у “Зорку“. Дипломски рад сам радио у “Винчи“, код оних двојице Ристића од којих сам имао писмо за “Зорку“, и од декана Делића, који је био први генерални директор “Зорке“ после ослобођења, да ме пусте из “Зорке“ да одем у “Винчу“. Међутим овде то није прихваћено ја сам тако остао у “Зорки“. Иначе мој дипломски рад у “Винчи“ био је металокерамика, начин спајања метала и керамике, а тај Ристић био је и асистент на Технолошком факултету у Нишу и хтео је мене да пребаци у Ниш. Одведе ме, разговарали смо тамо са генералним директором, нећете ми веровати, истог дана они мени дају решење за стан у центру Ниша, а ја у “Зорки“ станујем у оној згради преко пута портирнице на четвртом спрату у једној соби. Дођем у Шабац, и кажем они мене зову, дају ми стан, а овде кажу, добићеш од нас стан и стварно доделе ми одмах. Тако је то кренуло, а остало је познато, шта је све урађено и шта је изграђено.
Како је могуће да скоро све то нестане?
- Све нестаје веома брзо. Нестала је Југославија...
Али ово су грађевине, фабрике, људи?
- Све много брзо нестаје. Фабрике се стварају и одржавају, а да би се одржавале, мора се стално радити. Није, на пример, урађено сервисирање кредита. Укупан дуг “Зорке“, у то време кад сам ја напустио, био је само 35 милиона долара. А знамо да дуг сваким даном постаје све већи и већи, тежи и тежи.
Је ли Шабац био “Зорка“, или је “Зорка“ била Шабац?
- Двадесет и нешто хиљада становника Шапца је живело за “Зорку“. То је град.
Била су и она два датума у месецу, дванаести и двадесетпети, “Зоркаши“ су их тада звали “спасовдан“, када се прима плата?
- То се није смело пропустити и ти датуми никад нису прекорачени. Ми нисмо имали велике плате, јер смо имали те инвестиције, али су плате биле редовне. Иначе смо могли све то да поделимо на плате али код нас није била таква свест. Била је развијена социјална политика, уз већ поменуте станове и кредите, друштвене објекте, имали смо и одмаралишта дуж целе јадранске обале.
Шта је тада радник значио?
- Било је једно велико поштовање према раднику али и радник је поштовао фабрику. Ја сам више пута био у ситуацији да кажем “ја овако могу и овако знам, ако хоћете неког другог који мисли другачије, ја сам слободан“ нису ми дали да будем слободан.
Какви су критеријуми владали када сте дошли на место генралног директора?
- Углавном стручни. И после, кроз све функције, ја нисам постао прави политичар, бавио сам се претежно питањима привреде и укупног развоја.
Прошли сте радни век са доста рада и успеха. Где је ту “Зорка“?
- Најважнија. Ту сам провео највише година и прошао пут од погонског инжењера до генералног директора. Научио сам да за резултате и успех није довољан само лични ангажман, ма колико био велики, већи избор сарадника, који су познаваоци посла. Имао сам зналачке и сложене тимове што се, јасно, преносило као став и пракса на читав радни колектив. Сви су осетили да се таквим радом, прихваћеним у читавом процесу производње, могу постићи значајни пословни резултати, али и развијен радни процес, са пуном искоришћеношћу капацитета, са узорним примањима и са већим стандардом. “Зорка“ се у то време убрајала у најважније привредне субјекте у земљи.
А како се данас осећате када гледате фабрику која је била за углед?
- Имају шта да распродају. И то имају доста. Још нису распродали, не могу. А ви у Шапцу боље знате него ја, ко то купује и ко их то саветује.
Реагујете ли понекад на неправилности које се дешавају, иако сте рекли да сте се повукли из јавног живота?
- На почетку сам реаговао, много ми је то сметало и иритирало ме а сад не, јер сам огуглао.
И када упоредите оног младог и енергичног Александра Митровића који је дошао у Шабац, и данас после свега, шта рећи?
- Друга су то времена, тада се то могло тако радити и градити. И сада би могло али потпуно на другачији начин али са много мање ентузијазма и рада. А кад говоримо о “Зорки“ морам подсетити на једну много велику и позитивну ствар коју је ту урадио Крста Аврамовић, што је, кад је био генерални директор, поставио свугде младе људе и то углавном инжењере за директоре фабрика, што је допринело квалитетнијем раду, а и мени је после тога помогло.
Јесте ли задовољни оним што сте урадили?
- Посебно. Посебно сам задовољан оним што сам у Шапцу радио. Наравно и оним што сам урадио у Привредној комори Србије, као и оним што сам урадио у Централном комитету око развојних програма Србије, али и радом у СИВ-у око економског развоја.
Јесте ли данас у некој партији?
Нисам ни у једној странци. Био сам у Комунистичкој партији односно Савезу комуниста, а после нисам био ни у СПС-у.

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa