ALEKSANDAR MITROVIĆ - NEKAD I SAD
IMAJU ŠTA DA PRODAJU
U seriji tekstova pod naslovom “Gde su, šta rade“ , “Glas Podrinja“ donosi priče o ljudima koji su svojom delatnošću doprineli razvoju ovog kraja
Aleksandar Mitrović, rođen je 1933. godine u Osladiću kod Valjeva, diplomirao je na Tehnološkom fakultetu u Beogradu 1959. godine a potom se zaposlio u Hemijskoj industriji “Zorka“ u Šapcu, gde je profesionalnu karijeru započeo kao tehnolog a završio kao generalni direktor odnosno predsednik Poslovodnog odbora. Na čelu “Zorke“ bio je deset godina, od 1971. do 1981. a potom prešao u Beograd na mesto predsednika Privredne komore Srbije, sa kojeg je posle četvorogodišnjeg mandata izabran za člana Centralnog komiteta i Predsedništva Saveza komunista Srbije, gde se bavio privrednim i ekonomskim razvojem.
Mitrović je 1986. godine izabran za člana Predsedništva SR Srbije gde je dve godine bio i potpredsednik Srbije.
U Savezno izvršno veće, odnosno u Vladu Jugoslavije, izabran je 1989. godine, gde je obavljao dužnost potpredsednika za ekonomsku politiku i razvoj, a posle ostavke predsednika SIV-a Ante Markovića, Aleksandar Mitrović je bio i na dužnosti predsednika sve do raspada tadašnje Jugoslavije, da bi potom učestvovao u stvaranju nove jugoslovenske države Savezne Republike Jugoslavije.
Za svoj privredni i društveni rad dobio je mnoga priznanja i odlikovanja među kojima se izdvajaju Prvomajska nagrada najveće priznanje “Zorke“, Oktobarska nagrada Šapca, najveće priznanje Privredne komore Srbije, pa Sedmojulska nagrada, najvažnije i najveće priznanje Srbije, kao i druge nagrade, priznanja ali i brojna odlikovanja koja su mu za izuzetne zasluge dodeljena u zemlji i inostranstvu.
Penzionerske dane provodi u Beogradu, uz pažnju supruge, dece i unuka, i ponekad, na insistiranje prijatelja, seti se prošlih i burnih dana i godina, poslova i saradnika a nešto od toga je i ovekovečio u knjizi nazvanoj “Siguran put“, štampanoj pre nekoliko godina, gde je zapisao “Na svim tim odgovornim mestima radio sam odgovorno i, mislim, uspešno“.
Hteli smo priču o vama... (prekinuo je naše pitanje)
- Čekajte, da vam prvo kažem, ja sam se iz javnog života povukao davno.
Šta to znači?
- Potpuno sam se, da kažem, pasivizirao. Jedino se bavim nekim finansijskim inženjeringom i marketingom za određeni broj prijatelja u ovoj državi i državama koje su nastale iz Jugoslavije, kao u Francuskoj i Švajcarskoj.
“Glas Podrinja“ Vam izražava posebnu zahvalnost što ste prihvatili našu nameru da čitaocima donesemo priču o Vašem životu i radu. Posebno nas interesuje zašto ste se povukli?
- Nisam želeo, posle svega onoga što sam bio i pošteno radio, da se ponovo angažujem u ovim zbivanjima političkih nejasnoća. Ovaj razgovor sa vama sam prihvatio zbog “Zorke“ i zbog radnika “Zorke“, da vide još jednom šta smo uradili, koliko smo dobro uradili i koliko smo dobro živeli, da “oni“ danas imaju šta da rasprodaju.
Šta vas je najviše potreslo ili možda dovelo do besa?
- Besa ne, dovelo me je do toga da je bilo stvarno pitanje kako se u tim novim zbivanjima, nejasnim ja mislim za sve, angažovati na pošten način kako smo to mi ranije radili.
Šabac i “Zorka“ svakako su ostali u lepim sećanjima, iako je u “zbivanjima“ i tu bilo neprijatnosti?
- Sve što je urađeno u “Zorki“, to je izgrađeno u vreme moje i vreme Krste Avramovića. Posle toga, praktično, ništa novo nije građeno. Ono što je izgrađeno u Šapcu, izgrađeno je isto tako samo u to vreme, tako da sam iz Šapca poneo sve pozitivno. Posle mi je bilo jedno vreme krivo što to počinje da propada, što postaje, da kažem, predmet rasprodaje onih koji tome nisu doprineli ama baš ništa.
Jeste li bili skoro u Šapcu?
- Često dolazim, pošto imam vikendicu nedaleko od Šapca.
Ako navedemo samo jedan primer poslovanja te velike hemijske industrije, onu dugu kolonu kamiona koji su čekali za đubrivo, sada je slika znatno drugačija i tužnija?
- Čekali su danima i noćima da kupe đubrivo i da se snabdeju na vreme. A sada, jezivo izgleda kada se prođe tom ulicom, posebno je jezivo to od kada je pao krov sa “Plavog kamena“, i niko ga ne podiže. Žalosno je i kako sad propadaju fabrike đubriva i sumporne kiseline jer ih niko ne održava a to je veoma teška tehnologija, tehnologija sa velikom korozijom i ona mora svake godine i svakodnevno da se održava i renovira. A sada to propada.
Da li su “Đubriva“ mogla opstati?
- To sam ja govorio mnogima, i onima koji su posle došli, ne može se više raditi onako kako smo mi radili, da proizvodimo 700-800 hiljada tona đubriva godišnje, ali je bilo veoma racionalno i moguće svesti proizvodnju na 250-300 hiljada tona godišnje i raditi bez velikih problema. Verovatno bi i to doprinelo smanjenju broja radnika, ali ne tako drastično kao sada.
Da vratimo priču u vreme kada ste došli u Šabac, kakva je “Zorka“ bila?
- Sad ću ja vama da kažem neke stvari. “Zorka“ je tada bila jedno malo, nerazvijeno preduzeće. Ja sam praktično bio stipendista ali nisam hteo da dođem u “Zorku“. Diplomski rad sam radio u “Vinči“, kod onih dvojice Ristića od kojih sam imao pismo za “Zorku“, i od dekana Delića, koji je bio prvi generalni direktor “Zorke“ posle oslobođenja, da me puste iz “Zorke“ da odem u “Vinču“. Međutim ovde to nije prihvaćeno ja sam tako ostao u “Zorki“. Inače moj diplomski rad u “Vinči“ bio je metalokeramika, način spajanja metala i keramike, a taj Ristić bio je i asistent na Tehnološkom fakultetu u Nišu i hteo je mene da prebaci u Niš. Odvede me, razgovarali smo tamo sa generalnim direktorom, nećete mi verovati, istog dana oni meni daju rešenje za stan u centru Niša, a ja u “Zorki“ stanujem u onoj zgradi preko puta portirnice na četvrtom spratu u jednoj sobi. Dođem u Šabac, i kažem oni mene zovu, daju mi stan, a ovde kažu, dobićeš od nas stan i stvarno dodele mi odmah. Tako je to krenulo, a ostalo je poznato, šta je sve urađeno i šta je izgrađeno.
Kako je moguće da skoro sve to nestane?
- Sve nestaje veoma brzo. Nestala je Jugoslavija...
Ali ovo su građevine, fabrike, ljudi?
- Sve mnogo brzo nestaje. Fabrike se stvaraju i održavaju, a da bi se održavale, mora se stalno raditi. Nije, na primer, urađeno servisiranje kredita. Ukupan dug “Zorke“, u to vreme kad sam ja napustio, bio je samo 35 miliona dolara. A znamo da dug svakim danom postaje sve veći i veći, teži i teži.
Je li Šabac bio “Zorka“, ili je “Zorka“ bila Šabac?
- Dvadeset i nešto hiljada stanovnika Šapca je živelo za “Zorku“. To je grad.
Bila su i ona dva datuma u mesecu, dvanaesti i dvadesetpeti, “Zorkaši“ su ih tada zvali “spasovdan“, kada se prima plata?
- To se nije smelo propustiti i ti datumi nikad nisu prekoračeni. Mi nismo imali velike plate, jer smo imali te investicije, ali su plate bile redovne. Inače smo mogli sve to da podelimo na plate ali kod nas nije bila takva svest. Bila je razvijena socijalna politika, uz već pomenute stanove i kredite, društvene objekte, imali smo i odmarališta duž cele jadranske obale.
Šta je tada radnik značio?
- Bilo je jedno veliko poštovanje prema radniku ali i radnik je poštovao fabriku. Ja sam više puta bio u situaciji da kažem “ja ovako mogu i ovako znam, ako hoćete nekog drugog koji misli drugačije, ja sam slobodan“ nisu mi dali da budem slobodan.
Kakvi su kriterijumi vladali kada ste došli na mesto genralnog direktora?
- Uglavnom stručni. I posle, kroz sve funkcije, ja nisam postao pravi političar, bavio sam se pretežno pitanjima privrede i ukupnog razvoja.
Prošli ste radni vek sa dosta rada i uspeha. Gde je tu “Zorka“?
- Najvažnija. Tu sam proveo najviše godina i prošao put od pogonskog inženjera do generalnog direktora. Naučio sam da za rezultate i uspeh nije dovoljan samo lični angažman, ma koliko bio veliki, veći izbor saradnika, koji su poznavaoci posla. Imao sam znalačke i složene timove što se, jasno, prenosilo kao stav i praksa na čitav radni kolektiv. Svi su osetili da se takvim radom, prihvaćenim u čitavom procesu proizvodnje, mogu postići značajni poslovni rezultati, ali i razvijen radni proces, sa punom iskorišćenošću kapaciteta, sa uzornim primanjima i sa većim standardom. “Zorka“ se u to vreme ubrajala u najvažnije privredne subjekte u zemlji.
A kako se danas osećate kada gledate fabriku koja je bila za ugled?
- Imaju šta da rasprodaju. I to imaju dosta. Još nisu rasprodali, ne mogu. A vi u Šapcu bolje znate nego ja, ko to kupuje i ko ih to savetuje.
Reagujete li ponekad na nepravilnosti koje se dešavaju, iako ste rekli da ste se povukli iz javnog života?
- Na početku sam reagovao, mnogo mi je to smetalo i iritiralo me a sad ne, jer sam oguglao.
I kada uporedite onog mladog i energičnog Aleksandra Mitrovića koji je došao u Šabac, i danas posle svega, šta reći?
- Druga su to vremena, tada se to moglo tako raditi i graditi. I sada bi moglo ali potpuno na drugačiji način ali sa mnogo manje entuzijazma i rada. A kad govorimo o “Zorki“ moram podsetiti na jednu mnogo veliku i pozitivnu stvar koju je tu uradio Krsta Avramović, što je, kad je bio generalni direktor, postavio svugde mlade ljude i to uglavnom inženjere za direktore fabrika, što je doprinelo kvalitetnijem radu, a i meni je posle toga pomoglo.
Jeste li zadovoljni onim što ste uradili?
- Posebno. Posebno sam zadovoljan onim što sam u Šapcu radio. Naravno i onim što sam uradio u Privrednoj komori Srbije, kao i onim što sam uradio u Centralnom komitetu oko razvojnih programa Srbije, ali i radom u SIV-u oko ekonomskog razvoja.
Jeste li danas u nekoj partiji?
Nisam ni u jednoj stranci. Bio sam u Komunističkoj partiji odnosno Savezu komunista, a posle nisam bio ni u SPS-u.
Mitrović je 1986. godine izabran za člana Predsedništva SR Srbije gde je dve godine bio i potpredsednik Srbije.
U Savezno izvršno veće, odnosno u Vladu Jugoslavije, izabran je 1989. godine, gde je obavljao dužnost potpredsednika za ekonomsku politiku i razvoj, a posle ostavke predsednika SIV-a Ante Markovića, Aleksandar Mitrović je bio i na dužnosti predsednika sve do raspada tadašnje Jugoslavije, da bi potom učestvovao u stvaranju nove jugoslovenske države Savezne Republike Jugoslavije.
Za svoj privredni i društveni rad dobio je mnoga priznanja i odlikovanja među kojima se izdvajaju Prvomajska nagrada najveće priznanje “Zorke“, Oktobarska nagrada Šapca, najveće priznanje Privredne komore Srbije, pa Sedmojulska nagrada, najvažnije i najveće priznanje Srbije, kao i druge nagrade, priznanja ali i brojna odlikovanja koja su mu za izuzetne zasluge dodeljena u zemlji i inostranstvu.
Penzionerske dane provodi u Beogradu, uz pažnju supruge, dece i unuka, i ponekad, na insistiranje prijatelja, seti se prošlih i burnih dana i godina, poslova i saradnika a nešto od toga je i ovekovečio u knjizi nazvanoj “Siguran put“, štampanoj pre nekoliko godina, gde je zapisao “Na svim tim odgovornim mestima radio sam odgovorno i, mislim, uspešno“.
Hteli smo priču o vama... (prekinuo je naše pitanje)
- Čekajte, da vam prvo kažem, ja sam se iz javnog života povukao davno.
Šta to znači?
- Potpuno sam se, da kažem, pasivizirao. Jedino se bavim nekim finansijskim inženjeringom i marketingom za određeni broj prijatelja u ovoj državi i državama koje su nastale iz Jugoslavije, kao u Francuskoj i Švajcarskoj.
“Glas Podrinja“ Vam izražava posebnu zahvalnost što ste prihvatili našu nameru da čitaocima donesemo priču o Vašem životu i radu. Posebno nas interesuje zašto ste se povukli?
- Nisam želeo, posle svega onoga što sam bio i pošteno radio, da se ponovo angažujem u ovim zbivanjima političkih nejasnoća. Ovaj razgovor sa vama sam prihvatio zbog “Zorke“ i zbog radnika “Zorke“, da vide još jednom šta smo uradili, koliko smo dobro uradili i koliko smo dobro živeli, da “oni“ danas imaju šta da rasprodaju.
Šta vas je najviše potreslo ili možda dovelo do besa?
- Besa ne, dovelo me je do toga da je bilo stvarno pitanje kako se u tim novim zbivanjima, nejasnim ja mislim za sve, angažovati na pošten način kako smo to mi ranije radili.
Šabac i “Zorka“ svakako su ostali u lepim sećanjima, iako je u “zbivanjima“ i tu bilo neprijatnosti?
- Sve što je urađeno u “Zorki“, to je izgrađeno u vreme moje i vreme Krste Avramovića. Posle toga, praktično, ništa novo nije građeno. Ono što je izgrađeno u Šapcu, izgrađeno je isto tako samo u to vreme, tako da sam iz Šapca poneo sve pozitivno. Posle mi je bilo jedno vreme krivo što to počinje da propada, što postaje, da kažem, predmet rasprodaje onih koji tome nisu doprineli ama baš ništa.
Jeste li bili skoro u Šapcu?
- Često dolazim, pošto imam vikendicu nedaleko od Šapca.
Ako navedemo samo jedan primer poslovanja te velike hemijske industrije, onu dugu kolonu kamiona koji su čekali za đubrivo, sada je slika znatno drugačija i tužnija?
- Čekali su danima i noćima da kupe đubrivo i da se snabdeju na vreme. A sada, jezivo izgleda kada se prođe tom ulicom, posebno je jezivo to od kada je pao krov sa “Plavog kamena“, i niko ga ne podiže. Žalosno je i kako sad propadaju fabrike đubriva i sumporne kiseline jer ih niko ne održava a to je veoma teška tehnologija, tehnologija sa velikom korozijom i ona mora svake godine i svakodnevno da se održava i renovira. A sada to propada.
Da li su “Đubriva“ mogla opstati?
- To sam ja govorio mnogima, i onima koji su posle došli, ne može se više raditi onako kako smo mi radili, da proizvodimo 700-800 hiljada tona đubriva godišnje, ali je bilo veoma racionalno i moguće svesti proizvodnju na 250-300 hiljada tona godišnje i raditi bez velikih problema. Verovatno bi i to doprinelo smanjenju broja radnika, ali ne tako drastično kao sada.
Da vratimo priču u vreme kada ste došli u Šabac, kakva je “Zorka“ bila?
- Sad ću ja vama da kažem neke stvari. “Zorka“ je tada bila jedno malo, nerazvijeno preduzeće. Ja sam praktično bio stipendista ali nisam hteo da dođem u “Zorku“. Diplomski rad sam radio u “Vinči“, kod onih dvojice Ristića od kojih sam imao pismo za “Zorku“, i od dekana Delića, koji je bio prvi generalni direktor “Zorke“ posle oslobođenja, da me puste iz “Zorke“ da odem u “Vinču“. Međutim ovde to nije prihvaćeno ja sam tako ostao u “Zorki“. Inače moj diplomski rad u “Vinči“ bio je metalokeramika, način spajanja metala i keramike, a taj Ristić bio je i asistent na Tehnološkom fakultetu u Nišu i hteo je mene da prebaci u Niš. Odvede me, razgovarali smo tamo sa generalnim direktorom, nećete mi verovati, istog dana oni meni daju rešenje za stan u centru Niša, a ja u “Zorki“ stanujem u onoj zgradi preko puta portirnice na četvrtom spratu u jednoj sobi. Dođem u Šabac, i kažem oni mene zovu, daju mi stan, a ovde kažu, dobićeš od nas stan i stvarno dodele mi odmah. Tako je to krenulo, a ostalo je poznato, šta je sve urađeno i šta je izgrađeno.
Kako je moguće da skoro sve to nestane?
- Sve nestaje veoma brzo. Nestala je Jugoslavija...
Ali ovo su građevine, fabrike, ljudi?
- Sve mnogo brzo nestaje. Fabrike se stvaraju i održavaju, a da bi se održavale, mora se stalno raditi. Nije, na primer, urađeno servisiranje kredita. Ukupan dug “Zorke“, u to vreme kad sam ja napustio, bio je samo 35 miliona dolara. A znamo da dug svakim danom postaje sve veći i veći, teži i teži.
Je li Šabac bio “Zorka“, ili je “Zorka“ bila Šabac?
- Dvadeset i nešto hiljada stanovnika Šapca je živelo za “Zorku“. To je grad.
Bila su i ona dva datuma u mesecu, dvanaesti i dvadesetpeti, “Zorkaši“ su ih tada zvali “spasovdan“, kada se prima plata?
- To se nije smelo propustiti i ti datumi nikad nisu prekoračeni. Mi nismo imali velike plate, jer smo imali te investicije, ali su plate bile redovne. Inače smo mogli sve to da podelimo na plate ali kod nas nije bila takva svest. Bila je razvijena socijalna politika, uz već pomenute stanove i kredite, društvene objekte, imali smo i odmarališta duž cele jadranske obale.
Šta je tada radnik značio?
- Bilo je jedno veliko poštovanje prema radniku ali i radnik je poštovao fabriku. Ja sam više puta bio u situaciji da kažem “ja ovako mogu i ovako znam, ako hoćete nekog drugog koji misli drugačije, ja sam slobodan“ nisu mi dali da budem slobodan.
Kakvi su kriterijumi vladali kada ste došli na mesto genralnog direktora?
- Uglavnom stručni. I posle, kroz sve funkcije, ja nisam postao pravi političar, bavio sam se pretežno pitanjima privrede i ukupnog razvoja.
Prošli ste radni vek sa dosta rada i uspeha. Gde je tu “Zorka“?
- Najvažnija. Tu sam proveo najviše godina i prošao put od pogonskog inženjera do generalnog direktora. Naučio sam da za rezultate i uspeh nije dovoljan samo lični angažman, ma koliko bio veliki, veći izbor saradnika, koji su poznavaoci posla. Imao sam znalačke i složene timove što se, jasno, prenosilo kao stav i praksa na čitav radni kolektiv. Svi su osetili da se takvim radom, prihvaćenim u čitavom procesu proizvodnje, mogu postići značajni poslovni rezultati, ali i razvijen radni proces, sa punom iskorišćenošću kapaciteta, sa uzornim primanjima i sa većim standardom. “Zorka“ se u to vreme ubrajala u najvažnije privredne subjekte u zemlji.
A kako se danas osećate kada gledate fabriku koja je bila za ugled?
- Imaju šta da rasprodaju. I to imaju dosta. Još nisu rasprodali, ne mogu. A vi u Šapcu bolje znate nego ja, ko to kupuje i ko ih to savetuje.
Reagujete li ponekad na nepravilnosti koje se dešavaju, iako ste rekli da ste se povukli iz javnog života?
- Na početku sam reagovao, mnogo mi je to smetalo i iritiralo me a sad ne, jer sam oguglao.
I kada uporedite onog mladog i energičnog Aleksandra Mitrovića koji je došao u Šabac, i danas posle svega, šta reći?
- Druga su to vremena, tada se to moglo tako raditi i graditi. I sada bi moglo ali potpuno na drugačiji način ali sa mnogo manje entuzijazma i rada. A kad govorimo o “Zorki“ moram podsetiti na jednu mnogo veliku i pozitivnu stvar koju je tu uradio Krsta Avramović, što je, kad je bio generalni direktor, postavio svugde mlade ljude i to uglavnom inženjere za direktore fabrika, što je doprinelo kvalitetnijem radu, a i meni je posle toga pomoglo.
Jeste li zadovoljni onim što ste uradili?
- Posebno. Posebno sam zadovoljan onim što sam u Šapcu radio. Naravno i onim što sam uradio u Privrednoj komori Srbije, kao i onim što sam uradio u Centralnom komitetu oko razvojnih programa Srbije, ali i radom u SIV-u oko ekonomskog razvoja.
Jeste li danas u nekoj partiji?
Nisam ni u jednoj stranci. Bio sam u Komunističkoj partiji odnosno Savezu komunista, a posle nisam bio ni u SPS-u.
Najnoviji broj
18. april 2024.
