Žal za reprezentacijom

Posle sporazumnog raskida ugovora sa Bešiktašom, David Rašić je u potrazi za novim klubom. Trenira individualno i pregovara sa novim ekipama. Uživa sa najbližima u Šapcu, a kroz razgovor za naš list osvrnuo se na svoju inostranu karijeru, ali i izneo svoje viđenje novog neuspeha reprezentacije.
Počinjemo od najaktuelnijeg. Kakav je tvoj trenutni status?
- Posle dve i po godine u Bešiktašu, sporazumno smo se razišli. Trenutno pregovaram sa tri inostrana kluba i nadam se da ću uskoro potpisati novi ugovor sa nekom od njih. Od dolaska kući radim svakodnevno individualno, treniraću i sa Metaloplastikom i verujem da ću se brzo, što se spremnosti tiče, uklopiti u novi kolektiv.
Iza tebe je rezultatski vrlo uspešan period u Bešiktašu. Kakve utiske ti nosiš iz Istanbula?
- Rezultatski mogu govoriti samo u superlativima. Za dve i po sezone smo bili dva puta prvaci, osvojili dva Kupa Turske i dva Super kupa. Dve sezone sam proglašen za najboljeg levog beka lige. Uvek smo igrali u Evropi, a iako sama liga nije mnogo jaka, vrlo je zanimljiva. Ima četiri, pet ujednačenih ekipa na vrhu.
Iako nemaju značajnijih rezultata na međunarodnoj sceni, poput drugih sportova, Turci mnogo ulažu i u rukomet?
- Ulaganja su ozbiljna, iz godine u godinu sve veća. Jesu sportska, ali nisu rukometna nacija, za sada. Mislim da, pre svega, organizaciono zaostaju za fudbalom i košarkom, ali ne mnogo. Ukoliko dovedu nekoliko inostranih trenera u klubove, možda i reprezentaciju, biće značajniji faktor i na međunarodnim takmičenjima.
Šta ovu zemlju čini posebnom i šta privlači veliki broj naših sportista da odu tamo i ostanu relativno dugo?
- Slični su nama po mentalitetu i lako se ljudi odavde priviknu na život u Turskoj. Oni imaju poverenja u nas, imamo sportske predstavnike u bukvalno svim kolektivnim sportovima, a naravno, velika su ulaganja, poštuju svoje obaveze i pružaju sve uslove za rad i razvoj.
Slična je situacija i u Izraelu, gde si takođe nastupao?
- Izraelski rukomet je mnogo unapredio naš trener i njihov dosadašnji selektor, Đukić. Reprezentacija je pobeđivala Crnu Goru, igrala egal protiv nas i protiv Nemaca i svakako idu u dobrom pravcu. Klupski rukomet takođe napreduje, pokušavaju da slede rad košarkaških ekipa/sekcija. Ulažu mnogo, kao i u Turskoj, ali imaju pravilo da mogu samo dva stranca nastupati za jedan klub i to je ono što ih, po mom mišljenju, ograničava jer nemaju još toliko kvalitetnih domaćih rukometaša da bi mogli parirati timovima u Ligi šampiona i Kupu EHF.
Izrael i Turska su države sa velikim rivalitetima među klubovima, gde navijači prave sjajnu atmosferu, bar u popularnijim sportovima. Da li je tako i rukometu?
- Apsolutno. Nastupao sam za „Makabi“ i „Bešiktaš“, dve sekcija popularnih sportskih društava. Borili smo se za trofeje, navijači su pratili sve sportove i derbiji su bili „vatreni“ poput fudbalskih. U Turskoj je nešto manja poseta bila u domaćem prvenstvu, ali u Ligi šampiona i Kupu EHF bilo je neverovatno. Hala krcata, 15.000 gledalaca, a navijanje takvo da decibeli sprečavaju i sopstvene misli da se čuju. Ipak, u poslednjoj sezoni, menadžment Bešiktaša uopšte nije reklamirao mečeve rukometaša, te je bilo situacija da nas u LŠ gleda tek nekoliko stotina ljudi. Veliki propust, zaista ne znam razlog.
Imao si iskustvo igranja i u Španiji, gde rukomet ima dužu tradiciju i neuporedivo veće rezultate?
- Ekonomska kriza je mnogo uticala na klupski rukomet u Španiji, što se ekipa koje nisu među najboljima tiče. Moj bivši klub „Portland San Antonio“, nekadašnji prvak Evrope, nažalost se ugasio zbog finansija. U te dve godine kada sam nastupao tamo, ASOBAL liga je bila rame uz rame sa Bundesligom. Tamo postoji rukometna kultura, hale su pune, priprema utakmica je jako detaljna, publika poznaje rukomet, zna kada da napravi pritisak, kada da pruži podršku i to me podsetilo na Šabac. U Španiji se, u tom periodu, igrao najlepši rukomet u Evropi. Od srca se nadam da će liga doći na nekadašnji nivo i jako bih voleo da ponovo zaigram na Iberijskom poluostrvu.
Koja država je najlepša za život?
- Relativno brzo sam se privikao na život u sve tri države. Svaka ima svojih prednosti. Španija je možda najlepša, Izrael ima najlepšu klimu i plaže, Istanbul je najveći od gradova, ali to donosi i velike gužve u saobraćaju što mnogo otežavaa planiranje vremena. Ipak, ako bih birao, to je svakako Pamplona (Španija). Divni ljudi, lep grad, bogato kulturno nasleđe, način života sličan našem u svakom pogledu.
Postoji li nešto za čim žališ u dosadašnjoj karijeri?
- Naravno. Žao mi je što se to desilo sa rukometom u Španiji. Želeo sam da ostanem duže tamo, bilo je pregovora sa nekoliko ekipa, ali su prosto finansije bile te koje su me odvele dalje. Ostaje žal za seniorskom reprezentativnom karijerom. Nekoliko godina sam bio blizu velikih takmičenja, ali sam precrtavan sa spiska u poslednjem krugu skraćivanja. Posebno mi je krivo što nisam nastupao na Prvenstvu 2012. u Beogradu. Ne mogu ni da prežalim medalju sa junirima ondašnje SCGna EP u Insbruku. Bili smo dominantni, prvi favoriti za titulu, a onda su usledile povrede nekoliko važnih igrača i završili smo na 4. mestu.
Od nedavno si i otac. Šta porodica i brak menjaju u životu profesionalnog sportiste?
- Sin Vikotr je tu, a Bože zdravlja, od maja, bićemo bogatiji za još jednog člana naše porodice. To je osećaj koji se teško može opisati. Postanete još odgovorniji, ali i znate da kakav god da ste dan imali, neko vas čeka kući, neko ko vam uvek popravlja raspoloženje. Oni mi daju neophodnu snagu i energiju za sve.
Reprezentacija Srbije je doživela još jedan fijasko na velikim takmičenjima. Ispali smo ponovo u prvom krugu?
- Često govorimo da smo „blizu“, da nam „malo fali“, no realnost je da mi ispadamo na samom početku, a dešava se i da se ne kvalifikujemo. Teško je reći „gde škripi“, ali mislim da nam treba plan i generacija koja će se forsirati i podržavati nekoliko godina bez obzira na rezultate. Ne sme se stalno menjati selektor, igrači, to ne vodi ničemu. U poslednjih 15 godina, uz izuzetak Beograda, nismo bili ni blizu medalje. Imamo kvalitet za više.