ALEKSANDRA RAŠEVIĆ, VIŠI KUSTOS ETNOLOG O STALNOJ POSTAVCI NARODNIH NOŠNjA U ŠABAČKOM MUZEJU
JELECI IZ STARIH ŠKRINjA
U kolu uglavnom manje-više dobre kopije, a originale sve teže naći. Nekada merilo otmenosti kuće. Asocijacija na vašar, a nošene uglavnom u svečanim prilikama
Ponuda starih narodnih nošnji bila je vrlo oskudna, a čuvaju ih brižljivo u starim škrinjama ili kakvim drvenim koferima, uglavnom starija lica, kaže Aleksandra Rašević, viši kustos etnolog šabačkog muzeja, koja znatiželjnicima, najčešće učenicima šabačkih škola objašnjava sav raskoš narodnih nošnji s kraja 19. i početka 20. veka u Mačvi, Pocerini i Jadru. To je deo stalne postavke gradskog muzeja koga sve češće posećuju građani ljubitelji starina.
Cena nije bila problem
Najčešće starije žene u zabitim selima još čuvaju narodne nošnje, skoro “kao oči u glavi“ i zavetuju svoje naslednike da ih u njima sahranjuju. Tako zauvek nestaju stari jeleci kecelje ili košulje, a ono što je preostalo ozbiljnije je oštećeno.
- Novac nije bio problem. Bili smo spremni da platimo koliko traže, ali ti retki “zaostali“ primerci jeleka, skuta, pregača, rečju ženske, kao i pantalona, košulja ili čarapa, muške narodne nošnje karakteristične u našem kraju na raskršću 19. i 20. veka su u jako lošem stanju. Restauracija bi bila izuzetno skupa, ističe Aleksandra.
Bez obzira na sve uspeli su da prikupe dosta vrednih eksponata i popune sve vitrine prvo primercima ženske, a potom i muške narodne nošnje. Otuda ne čudi veliko uzbuđenje i znatiželja brojnih posetilaca muzeja koji često posebno dolaze da vide baš ovaj deo.
- Moji unuka Sofija i unuk Andrej su puni utisaka koji će verujem preneti svojim vršnjacima u Holandiji, gde su mi deca na privremenom radu, kaže penzionisana zdravstvena radnica Jelica Popović iz Šapca, koju smo zatekli u razgledanju eksponata.
Dosta kopija
- Dugo se bavimo poslom rekonstrukcije ovih starih odevnih predmeta, koji iz naše radnje izlaze skoro verni originalu. Ima nas pet-šest radnji u Srbiji. Suprug Rade je abadžija i dobro sarađuje sa jednim terzijom iz Vranja. Imamo iskusne i vredne tkalje i vezilje. I ja sam iz zanatlijske porodice i dobro poznajem posao. Naše česte mušterije su predstavnici Kulturno-umetničkih društava, a ima tu i dosta individualnih kupaca. Robu plasiramo i na raznim manifestacijama po Srbiji, gde smo osvajali i brojna priznanja, kaže Jelica Petrić iz Bogatića, koja sa mužem vodi preduzeće “Petrić“ za izradu narodnih nošnji.
Primer Petrića nije usamljen ali kopije narodnih nošnji su manje-više verne originalu.
S druge strane vrednost tih starih, retkih primeraka je izuzetna. Nekada se i bogatstvo jedne kuće merilo narodnim nošnjama koje su nošene samo u svečanim prilikama, na svadbi, vašaru... Dešavalo se da pojedini domaćini prodaju “kravu za libadu“ dodaje Aleksandrina saradnica Vesna Todorović, koja je izdala malu knjigu “Terzije zlatna žica vezilica“, istražujući ovu temu. U svakom slučaju dosta je primera koji svedoče o vrednosti ove nošnje koje više skoro i da nema, osim u muzeju, kao ova u Šapcu.
Aleksandra Rašević kaže da se i čuveni šabački vašar prepoznavao po narodnim nošnjama, mada je danas dosta toga izbledelo. U svakom slučaju lepota narodnih nošnji je ostala i mnogi dolaze u muzej da u tome uživaju i prisete se starih vremena.
Cena nije bila problem
Najčešće starije žene u zabitim selima još čuvaju narodne nošnje, skoro “kao oči u glavi“ i zavetuju svoje naslednike da ih u njima sahranjuju. Tako zauvek nestaju stari jeleci kecelje ili košulje, a ono što je preostalo ozbiljnije je oštećeno.
- Novac nije bio problem. Bili smo spremni da platimo koliko traže, ali ti retki “zaostali“ primerci jeleka, skuta, pregača, rečju ženske, kao i pantalona, košulja ili čarapa, muške narodne nošnje karakteristične u našem kraju na raskršću 19. i 20. veka su u jako lošem stanju. Restauracija bi bila izuzetno skupa, ističe Aleksandra.
Bez obzira na sve uspeli su da prikupe dosta vrednih eksponata i popune sve vitrine prvo primercima ženske, a potom i muške narodne nošnje. Otuda ne čudi veliko uzbuđenje i znatiželja brojnih posetilaca muzeja koji često posebno dolaze da vide baš ovaj deo.
- Moji unuka Sofija i unuk Andrej su puni utisaka koji će verujem preneti svojim vršnjacima u Holandiji, gde su mi deca na privremenom radu, kaže penzionisana zdravstvena radnica Jelica Popović iz Šapca, koju smo zatekli u razgledanju eksponata.
Dosta kopija
- Dugo se bavimo poslom rekonstrukcije ovih starih odevnih predmeta, koji iz naše radnje izlaze skoro verni originalu. Ima nas pet-šest radnji u Srbiji. Suprug Rade je abadžija i dobro sarađuje sa jednim terzijom iz Vranja. Imamo iskusne i vredne tkalje i vezilje. I ja sam iz zanatlijske porodice i dobro poznajem posao. Naše česte mušterije su predstavnici Kulturno-umetničkih društava, a ima tu i dosta individualnih kupaca. Robu plasiramo i na raznim manifestacijama po Srbiji, gde smo osvajali i brojna priznanja, kaže Jelica Petrić iz Bogatića, koja sa mužem vodi preduzeće “Petrić“ za izradu narodnih nošnji.
Primer Petrića nije usamljen ali kopije narodnih nošnji su manje-više verne originalu.
S druge strane vrednost tih starih, retkih primeraka je izuzetna. Nekada se i bogatstvo jedne kuće merilo narodnim nošnjama koje su nošene samo u svečanim prilikama, na svadbi, vašaru... Dešavalo se da pojedini domaćini prodaju “kravu za libadu“ dodaje Aleksandrina saradnica Vesna Todorović, koja je izdala malu knjigu “Terzije zlatna žica vezilica“, istražujući ovu temu. U svakom slučaju dosta je primera koji svedoče o vrednosti ove nošnje koje više skoro i da nema, osim u muzeju, kao ova u Šapcu.
Aleksandra Rašević kaže da se i čuveni šabački vašar prepoznavao po narodnim nošnjama, mada je danas dosta toga izbledelo. U svakom slučaju lepota narodnih nošnji je ostala i mnogi dolaze u muzej da u tome uživaju i prisete se starih vremena.
Lj.Đukić
Najnoviji broj
18. april 2024.
