Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(4. фебруар 2016.)
ВУКАШИН ОБРАДОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК НЕЗАВИСНОГ УДРУЖЕЊА НОВИНАРА СРБИЈЕ

НАЈТЕЖЕ ЈЕ ИЗА НАС, НАЈГОРЕ ЈЕ ПРЕД НАМА

Маске су дефинитивно пале, власт је потпуно оголила свој ауторитарни однос генерално према слободи изражавања. Нема цензуре без страха, и обрнуто. Не можете очекивати од новинара да стално јуришају голим грудима на бајонете
Стање у српским медијима је поново тема о којој се све гласније говори у негативној конотацији. Чињеница је да је професија под ударом са свих страна, а назнака да ће се ситуација поправити нема. Константни притисци на медије, министарске пацке новинарима, случај „Гашић“, и на крају оне најригидније мере када преко ноћи нестају емисије, стварају веома непријатан амбијент када је седма сила у питању. За председника Независног удружења новинара Србије Вукашина Обрадовића нема непознанице зашто је то тако.
- Зато што је постало очигледно да у Србији не само да нема напретка у остваривању медијских слобода, већ се притисци појачавају, објављују се спискови „издајничких“ медија, новинари су изложени шиканирању, прогону, па и правој јавној харанги са циљем да се прикажу као „страни плаћеници“ или „завереници“.
Шта је то конкретно због чега држава добија „пацке“ из домаће и светске јавности?
- Дуго најављивана медијска реформа се накарадном применом закона претворила у своју супротност и искоришћена је за повећање утицаја на медије, па смо уместо државних добили страначка гласила. И оно што је поражавајуће, власт тако стање схвата нормалним и пожељним, охрабрује и директно подржава такве трендове у области информисања. Маске су дефинитивно пале, власт је потпуно оголила свој ауторитарни однос генерално према слободи изражавања. Отуда и све чешће критике са свих страна.
Шта је већи проблем ““ цензура или страх?
- То функционише по принципу спојених судова. Нема цензуре без страха, и обрнуто. Цензура се заснива на страху новинара да ће остати без посла, егзистенције, на улици, без могућности да прехране своје породице. И тај страх је савим оправдан и разумљив. Не спадам у оне који осуђују новинаре као једине кривце за све оно што нам се дешава. Све док не постоје јасни механизми заштите њиховог радног и професионалног ангажмана, не можемо очекивати некакав масован бунт, протест или побуну.
Како да се боримо против тога?
- Новинари, често се заборавља, су само сегмент друштва, додуше важан, али и они се суочавају са последицама успостављеног система власти у Србији. Без демократизације друштва, коренитих промена у функционисању система, успостављања владавине права, нема слободних медија. Наш простор за деловање је веома сужен у таквим околностима али и ми морамо да искористимо сваку могућност да се изборимо за своја права. Морамо много боље да се самоорганизујемо, да покажемо више солидарности и самопоштовања. Очигледно је да нас ова ситуација тера да проналазимо нове начине супротстављања даљем унижавању новинарске професије и потражимо најефикасније облике борбе за своја права.
Како смо дошли у ситуацију да су новинари постали продужена рука политичара?
- Ми морамо бити свесни чињенице да је садашње стање у медијској сфери последица процеса који траје 15 или 25 година. Није Вучић створио овакав систем, он га је само довео до перфекције. Није му било тешко, јер је наследио медијску сцену која је грађена дуго времена са основном премисом да су новинари само мегафони политичара, држачи микрофона, страначка огласна табла, средство да се дође и остане на власти. Наша је реалност да од 5. октобра до сада ми нисмо имали ниједну политичку гарнитуру која је у медијима видела део демократског процеса, „четврти стуб демократије“. Већина новинара је, морамо сами себи да признамо, пристала на тај инцестуозни спој и сада смо ту где јесмо: понижени, уплашени, слабо плаћени.
И даље нема колегијалности међу новинарима. Пример простаклука министар одбране Братислава Гашића говори о томе да нам струка није јединствена. Сутра да тај исти Гашић позове на конференцију за штампу, новинари би дошли уместо да бојкотују. Зашто?
- Не можете очекивати од новинара да стално јуришају голим грудима на бајонете. Нисам био срећан због поменуте ситуације али да ли је било реално очекивати празну салу испред Гашића? Није, плашим се, јер те наше колеге би могли да се одлуче на радикалне искораке из ове ситуације тек када имају неку алтернативу. Она у овом тренутку не постоји. Одбићете да дођете на конференцију за медије сада већ бившег министра Гашића и шта ћете сутрадан? На улицу, да протестујете? Да, ако сте уверени да ћете на тај начин нешто променити, да ће вас власт удостојити макар да вас саслуша, да ће вам неко помоћи да прехраните породицу кад останете без посла... Суочени са таквом реалношћу већина новинара је одлучило да окрену други образ, приме још једну шамарчину и наставе даље. Докле? Па, све док не дође ред и на њих.
Морамо да признамо да ни Удружења не могу довољно да заштите професију. Имамо пример колега из Телевизије Панчево који су условљени чланством у СНС ако желе да наставе да раде свој посао. Зашто Удружења не могу да заштите своје чланове?
- Не желим да правдам ни себе ни удружење на чијем челу се налазим, али шта је НУНС, одакле он треба да црпе своју снагу? Из чланства и спремности колегиница и колега да кроз ово и друга удружења станемо у заштиту наших свих оних чија су права угрожена. НУНС је јак и способан да штити професионална права и медијске слободе онолико колико су наши чланови спремни да се ангажују у једној таквој борби. Снага НУНС и других удружења је пропорционална вољи и жељи новинара да се изборе за своја права. НУНС је само оквир, институционална форма која може евентуално да каналише те захтеве, и ништа више. Многи то свесно или несвесно заборављају, а има и оних који по навици сваљују сву кривицу на удружења. Нама се могу упутити многе замерке али ја позивам све наше колегинице и колеге да то учине кроз конкретан ангажман. Само тако ће новинарска удружења добити на снази која евентуално може да их легитимише пред државом као равноправног партнера за разговор.
И Ви сте имали непријатну ситуацију са власником Телевизије Пинк. Реакције и заштите, готово да није ни било. Шта то говори?
- Пинк и Информер воде константну кампању против НУНС-а и мене лично. Поента је да утишају све оне који им нарушавају ту монолитну подршку Александру Вучићу и овој власти. При томе се служе средствима која су испод сваког, не професионалног, него и цивилизованог нивоа. Вређају, измишљају, фабрикују лажи, желе да ме дискредитују не само као новинара, већ и као човека. То је тај „топли зец“ кроз који мора да прође свако ко се иоле супротстави тој идеји једноумља. Нисам ја никакав изузетак. То је механизам који већ дуже време функционише на јавној сцени и ја га прихватам као део посла којим се бавим.
Како Ви оцењујете стање медија у локалу. Каква нам је свима перспектива?
- И сам потичем из локалног медија који постоји већ 22 године, тако да ми је јако добро позната ситуација у локалним медијима. „Врањске“ су се суочавале у овом периоду са великим искушењима, од обијања редакције, претњи смрћу новинарима и мени лично, кажњавања по злогласном Закону о јавном информисању и игнорантском ставу власти после 5. октобра. Сада смо опет на почетку. Боримо се за голи опстанак. Овакву судбину преживљава већина локалних медија који нису под капом власти. И не видим да ће у наредном периоду бити боље.
Најтеже је иза нас, најгоре је пред нама. Или, што би рекли другови комунисти: борба непрестана!
ДуШевна болница
Поново се враћају у употребу изрази ““ страни плаћеници, а сад и рекеташи. Да ли је нормално да министар полиције за једну редакцију каже да су рекеташи, а да не предузме ништа?
- Шта је нормално у Србији данас, велико је питање. И управо те релативизација реалности, злоупотреба јавних положаја у страначке сврхе, стварање атмосфере да је све дозвољено у обрачуну са неистомишљеницима или политичким противницима, део је атмосфере која полако претвара Србију у душевну болницу отвореног типа. У таквим околностима, постаје нормално све па и да се министар Стефановић појављује на конференцији за медије окружен „дугим цевима“, министар Лончар правда јавно махање здравственим картоном, Иван Тасовац ћути док гледа директан пренос „државног удара“ или шмркања кокаина!
„Медијски
надљуди“
Зашто не постоји кодекс новинара, зашто не функционишу Судови части?
- Постоји Кодекс, постоје судови части, али у држави у којој не функционишу инститиције система, у којој власт намеће таблоиде, Информер и Пинк, као идеал „патриотског“ новинарства, а Драгана Ј.Вучићевића препоручује као прототип медијског надчовека, тешко је очекивати да регулаторна и саморегулаторна тела имају већи утицај.
Н. Кулачин

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa