RADOVAN MIRAZOVIĆ, SLIKAR IZ ŠAPCA
POMERANjE GRANICA KREATIVNOSTI
Petak, dvadesettreći jul, 2010-te. Krećem u Šabac, kod prijatelja, slikara, kod Radovana Mirazovića. Živi u Parizu, a srce ga vraća Šapcu.
Prirodno: odavde je uzleteo...
Dok vozim, sećanja me saleću, napadaju. Kao da ponovo ulazim u onu strašnu noć bombardovanja Šapca... Okupila nas je izložba slika i veče poezije. Mesto naše, moje - Dom omladine u Šapcu.
Kada je govorenje pesama utihnulo, uspravio se u uglu Radovan Mirazović i pitao, pitao kao da se ne poznajemo: “Da li bi Lolić hteo da kaže još jednu pesmu?“ Posle je doktor Tojić prepečenicom “osvežio“ i podržao naše okupljanje. Ostali smo dugo, dugo.
Tada, te gorke noći u kojoj ništa u svetu nisam razumeo, bio sam poslednji put, sa slikarom Radovanom Mirazovićem... Sada, nestrpljiv, stojim pred vratima njegove kuće u Šapcu.
Odazvao se ispod krošnje velikog orahovog stabla. Po hodu, pokretima, izrazu radosti na licu, zaključujem: još je snažan, zdrav, vedar.
Razgovaramo uz kafu koju je njegova supruga Jasmina poslužila. Njihova, već odrasla deca, žive i rade u Parizu.
Verujem da detinjstvo određuje naš unutrašnji, duhovni portret. Kod umetnika je to naglašeno, prepoznatljivo. Da li se i u tvom slikarstvu ovo shvatanje potvrđuje?
Mislim da nekim delom svog bića umetnik nikad i ne izlazi iz detinjstva. Kad god mogu vraćem se u rodne Miliće. Pre dve godine, slaveći četrdeset godina od svoje prve samostalne izložbe, uradio sam u holu Doma rudara grandiozno ulje na platnu 8 h 1,5 metara površine, na kojem sam predstavio panoramu Milića. Slika je nastala kao izraz moji osećanja prema Milićima i detinjstvu tamo provedenom. Čini mi se da mi je četkica milovala svaki proplanak dok sam slikao. Još se sećam drugara sa kojima sam se uvlačio u bukovu piljevinu, toplu i meku kao majčina utroba.
Prirodno: odavde je uzleteo...
Dok vozim, sećanja me saleću, napadaju. Kao da ponovo ulazim u onu strašnu noć bombardovanja Šapca... Okupila nas je izložba slika i veče poezije. Mesto naše, moje - Dom omladine u Šapcu.
Kada je govorenje pesama utihnulo, uspravio se u uglu Radovan Mirazović i pitao, pitao kao da se ne poznajemo: “Da li bi Lolić hteo da kaže još jednu pesmu?“ Posle je doktor Tojić prepečenicom “osvežio“ i podržao naše okupljanje. Ostali smo dugo, dugo.
Tada, te gorke noći u kojoj ništa u svetu nisam razumeo, bio sam poslednji put, sa slikarom Radovanom Mirazovićem... Sada, nestrpljiv, stojim pred vratima njegove kuće u Šapcu.
Odazvao se ispod krošnje velikog orahovog stabla. Po hodu, pokretima, izrazu radosti na licu, zaključujem: još je snažan, zdrav, vedar.
Razgovaramo uz kafu koju je njegova supruga Jasmina poslužila. Njihova, već odrasla deca, žive i rade u Parizu.
Verujem da detinjstvo određuje naš unutrašnji, duhovni portret. Kod umetnika je to naglašeno, prepoznatljivo. Da li se i u tvom slikarstvu ovo shvatanje potvrđuje?
Mislim da nekim delom svog bića umetnik nikad i ne izlazi iz detinjstva. Kad god mogu vraćem se u rodne Miliće. Pre dve godine, slaveći četrdeset godina od svoje prve samostalne izložbe, uradio sam u holu Doma rudara grandiozno ulje na platnu 8 h 1,5 metara površine, na kojem sam predstavio panoramu Milića. Slika je nastala kao izraz moji osećanja prema Milićima i detinjstvu tamo provedenom. Čini mi se da mi je četkica milovala svaki proplanak dok sam slikao. Još se sećam drugara sa kojima sam se uvlačio u bukovu piljevinu, toplu i meku kao majčina utroba.
Najnoviji broj
18. april 2024.
