Berza

  • aero 896 ▲ 3,11%
  • dinnpb 3.622 ▼ -0,77%
  • enhl 645 ⚫ 0,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 1.298 ▲ 0,23%
  • mtlc 2.000 ▲ 0,05%
  • niis 683 ▲ 0,44%
  • slmh 4.500 ⚫ 0,00%
  • utsi 1.300 ▼ -13,33%
(4. februar 2016.)
STANISLAV VINAVER

LjUBAVNIK SRPSKOG JEZIKA

Vinavera je 1954. godine fascinirao JAPANSKI DUBOREZ. „Kakva je to bezdana umetnost! Uhvaćena je priroda gde snuje : pre same misli, i namere. Umetnik je uvrebao prirodu, kao lovac. Kada se taj titravi svet trenutka otkrio pariskim slikarima, krajem prošloga veka - njima je stao dah. Zabezeknuli su se. Razumljivo je njihovo očajanje pred tim drvorezima. Bilo ih je stid naše vekovne grubosti. Ona nas je pratila od pamtiveka, još od aždaja...“ Fasciniran jednim drvorezom, Hokseovim, sa zanjihanim trskama i ustreptalim travama, Vinaveru su se oteli stihovi, koje je on zapisao i objavio 20. aprila 1954. godine, i koje treba izgovarati šapatom:
Jesmo li ičiji?
Kud nose poleti?
O, samo voleti
Trske i drumove
Lelujne humove.
Ne biti ničiji!
Ne biti ničiji:
Odsjaje voleti,
Zamršaj tičiji;
Samotne goleti
Lak uspor lukova,
I penu zvukova.
„Bio sam gimnazista od 1945. godine, tad je gimnazija trajala osam godina. Već u trećem, četvrtom razredu mi smo dohvatili prve prevode Doživljaja dobrog vojnika Švejka na srpski i odmah smo otkrili Vinavera. Vinaver je bio suprotan svemu onome što nam je škola dala i čime nas je predusrela. Prevodio je živim jezikom. A kada je preveo Gargantuu i Pantagruela bili smo već u šestom razredu, to je bio urnebes, zbir najčulnijih, najpohotnijih srpskih reči, najrazuzdanijih. Ali kad je preveo Toma Sojera kog smo znali po prevodima iz DžIDž veka, mi smo se oduševili! Na jednom mestu Tom Sojer hoće da kaže „ma nemoj mi reći“, a Vinaver prevede „trt Milojka“! Vinaver je za nas bio idol.“
(Raša Popov)
„U Šapcu smo svi bili istinski različiti ljudi. Nije bilo mnogo onih koji su ličili jedni na druge, i govorili slično kao u Parizu, Londonu ili Berlinu. Svi smo bili posebni i drugačiji, i zato smo bili svi jednaki. Niko nije pokušavao da se izdigne iznad ostalih pokušavajući da imitira nekoga sa boljom reputacijom. Mogli smo da budemo zapamćeni ako uvek sledimo samo svoje mogućnosti i kvalitete. Tako je bilo u svim gradovima u Srbiji, ali najviše u Šapcu, jer smo ponosan grad, i sledimo svoj put.“
“Ovo je čista poezija duha, oslobođenog gravitacionih središta osećanja, te večito pokretljivog u svim pravcima. Njen izraz je bez boje, ukusa i mirisa. Ali bi vrlo nepravedno bilo klasirati je u „hladne“ (što je sinonim izmišljenog i lažnog). Naprotiv. Što joj daje, istina ne uvek, onu osnovnu ubedljivost, to je prisustvo životnog pulsa i nužnost da se samo tako razigrana saopšti. Odmah ste načisto da ti neretko virtuozni ritmovi nisu puka majstorija, no da dotiču sa intuitivnog izvora. I ako vam se zavrti u glavi od preteranih đavolija i akrobacija misli, njihov sopstveni zamah, jer su žive, prevešće vas preko najopasnijih vrleti. I stvaranje novih izraza nužnost je za Vinaverovu poeziju; oni upravo i čine svu draž novosti njegovih ritmičkih poleta. Ako gde zazvuče na šegu, kriva je misao, jer se njoj htelo. U tom pogledu Vinaver stoji iznad Laze Kostića, kome je falilo muzičko čuvstvo. Ako se ne može bez nečega što će bar ličiti na formulu, onda bi se za Vinaverovu poeziju moglo reći: apsolutna razigranost jedne detinjske ćudljive misli“.
(Momčilo Nastasijević o “Čuvarima sveta“)
“Vinaverovo shvatanje modernizma nije moguće razlučiti od humanistički postavljenog shvatanja umetnosti (umetnost je najdublji, najljudskiji oblik čovekovog ispoljavanja), pa ni od jasne predstave o njenoj ulozi, čak i svrsi, umalo ne rekoh misiji. U našem dobu sva ta stanovišta su ili teorijski problematizovana ili opovrgnuta tržišno pragmatičnom praksom, ergo, smisao umetnosti nije (više i samo) u izražavanju suštine nego u njenoj kapitalizaciji, u nameri da se „umetnički“ proizvod što bolje proda, usled čega je poezija gurnuta na marginu. Vinaver je živeo u vremenima kada je vera u jezik još postojala, stoga je jezik njegova najfrekventnija i najomiljenija tema, on naprosto erotski uživa u govoru, u butadama, u kalamburima, u pravljenju reči, u njihovoj muzici, prepušta se jeziku kao jedinom stvarnom uporištu i zabranu čovekove sreće. Ako je svet takav kakav već jeste, sreća se, kod ranih modernista, bila sklonila u jezik. Danas je ni tu više nema. I zato nam je taj Vinaver tako potreban, i zato nam toliko nedostaje. Uostalom, sećamo se samo onih koji nam nedostaju“.
(Gojko Tešić)
DOPISAO RABLEA
Rableovom romanu Vinaver je dopisao više od 100 strana, vođen idejom da delo treba prevoditi ne bukvalno, nego tako da se najbolje prenese duh originala, ali tadašnje uredništvo „Prosvete“ izbacilo je taj dodatak.
“Često su me pitali kako je porodica podnosila žestoke napade na Vinavera. Bio je u nezgodnim situacijama zbog književnih tekstova. Govorio je iz dubokog ubeđenja i dubokog poznavanja stvari. Kao neki visak za iskazivanje podobnosti režimu bio je Vinaver. Toliko je žestoko napadan da je čudno otkud tim malim sejačima zla toliko snage da sve to objave. Vinaveru se mnogo pretilo, čak je bilo predviđeno da ide u zatvor. Mali sejači zla su jedva čekali priliku da nešto napišu, a bilo je vrlo zgodno napasti Vinavera. Tako su ulazili u povoljan društveni krug. I Vinaveru je to bilo vrlo teško. Umro je u šezdeset četvrtoj godini, u punoj snazi duhovnoj, fizički vrlo iscrpen od nemilosrdno višegodišnjeg progona. Dugo je ostao u senci, ljudi se nisu usuđivali da objavljuju njegove knjige, jer, podsetiću, on je 1952. godine optuživan da je pre rata radio u korist uvođenja profašističkog režima, da je propagirao hitlerizam. To su bile zaista neverovatne optužbe. Treba sve te ljude koji su bili čestiti već jednom rehabilitovati i naći načina da se do tančina objasni delatnost tih malih pa i velikih sejača zla.“
Nadežda Vinaver
Stanislav Vinaver je rođen prvog dana marta 1891. godine u Šapcu, uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Aram je bio lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Nakon osnovne škole upisao je Šabačku gimnaziju, a potom otišao u Beograd, gde je maturirao. Studije matematike i fizike upisao je na Sorboni, u Francuskoj, kojom ostaje opčinjen do kraja života. U Parizu upoznaje Bergsona, koji ga je “za književnost okrenuo“, druguje sa Vandom Landovskom, poznatom pijanistkinjom iz Varšave, a matematiku mu predaje Anri Poenkare.
Teško je opisati Vinaverovo delo u nekoliko rečenica, ono je toliko bujno i razgranato da se opire svakoj katalogizaciji: “” novinar i satiričar, prevodilac sa francuskog, nemačkog, ruskog, engleskog i španskog jezika, pozorišni, likovni, književni i muzički kritičar. Prvu zbirku pesama „Mjeća“ objavio je u dvadesetoj godini, kasnije zbirke poezije „Varoš zlih volšebnika“, „Čuvari sveta“, „Ratni drugovi“ i „Evropska noć“ vrhovi su naše moderne poezije, njegove „Priče koje su izgubile ravnotežu“ označavaju početak avangarde u srpskoj književnosti, „Manifest ekspresionističke škole“, uvod programske knjige nove srpske književnosti, „Gromobran svemira“ prvi je avangardni manifest u našoj književnosti. Putopisi „Ruske povorke“ i „Nemačka u vrenju“ važni su dokumenti o događanjima kojima je prisustvovao, čuvenom „Pantologijom novije srpske pelengirike“, komentarom tadašnje lirike priznatih srpskih pesnika, parodiju je učinio poezijom, „Čardak ni na nebu ni na zemlji“ i „Jezik naš nasušni“ eseji su o književnosti, kulturi i jeziku. Preveo je „1001 noć“, Rableov roman „Gargantua i Pantagruel“, Geteove „Jade mladog Vertera“, Hašekove „Doživljaje dobrog vojnika Švejka“, Tvenovog „Toma Sojera“... Pisao je u listu “Vreme“, „Progres“, „Zenit“, „Kritika“, „Misao“, „Politika“, sarađivao je u Radio Beogradu, bio je urednik novinske agencije „Tanjug“, a u časopisu „Republika“ tri godine je u rubrici „Beogradsko ogledalo“ opisivao kulturni život prestonice.
Vinaverov život je takođe bio buran: posle balkanskih ratova, učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao jedan od 1.300 kaplara, bio je svedok Oktobarske revolucije, a potom i fašističkog spaljivanja knjiga u Berlinu. Posle diplomatske karijere, u Drugom svetskom ratu je bio zarobljenik nemačkih logora, da bi sve do smrti u Jugoslaviji ostao ideološki nepoželjan.
Kao reformator i veliki poznavalac srpskog jezika, Vinaver se zalagao za jezik koji će crpeti bogatstvo iz života, jer je smatrao da Vukov jezik nije podoban da izrazi sve potrebe modernog čoveka. Konstantin Vinaver je u jednom intervjuu rekao da je osnovna preokupacija njegovog oca „bio jezik, i to srpski jezik. Smatrao je da ga čuje i iznutra i spolja. Imao je jedan ljubavnički odnos prema jeziku.“
Bio je siguran u svoju reformatorsku misiju: „Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje,“.
Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
M. Filipović

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa