Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(4. фебруар 2016.)
СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

ЉУБАВНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Винавера је 1954. године фасцинирао ЈАПАНСКИ ДУБОРЕЗ. „Каква је то бездана уметност! Ухваћена је природа где снује : пре саме мисли, и намере. Уметник је увребао природу, као ловац. Када се тај титрави свет тренутка открио париским сликарима, крајем прошлога века - њима је стао дах. Забезекнули су се. Разумљиво је њихово очајање пред тим дрворезима. Било их је стид наше вековне грубости. Она нас је пратила од памтивека, још од аждаја...“ Фасциниран једним дрворезом, Хоксеовим, са зањиханим трскама и устрепталим травама, Винаверу су се отели стихови, које је он записао и објавио 20. априла 1954. године, и које треба изговарати шапатом:
Јесмо ли ичији?
Куд носе полети?
О, само волети
Трске и друмове
Лелујне хумове.
Не бити ничији!
Не бити ничији:
Одсјаје волети,
Замршај тичији;
Самотне голети
Лак успор лукова,
И пену звукова.
„Био сам гимназиста од 1945. године, тад је гимназија трајала осам година. Већ у трећем, четвртом разреду ми смо дохватили прве преводе Доживљаја доброг војника Швејка на српски и одмах смо открили Винавера. Винавер је био супротан свему ономе што нам је школа дала и чиме нас је предусрела. Преводио је живим језиком. А када је превео Гаргантуу и Пантагруела били смо већ у шестом разреду, то је био урнебес, збир најчулнијих, најпохотнијих српских речи, најразузданијих. Али кад је превео Тома Сојера ког смо знали по преводима из ЏИЏ века, ми смо се одушевили! На једном месту Том Сојер хоће да каже „ма немој ми рећи“, а Винавер преведе „трт Милојка“! Винавер је за нас био идол.“
(Раша Попов)
„У Шапцу смо сви били истински различити људи. Није било много оних који су личили једни на друге, и говорили слично као у Паризу, Лондону или Берлину. Сви смо били посебни и другачији, и зато смо били сви једнаки. Нико није покушавао да се издигне изнад осталих покушавајући да имитира некога са бољом репутацијом. Могли смо да будемо запамћени ако увек следимо само своје могућности и квалитете. Тако је било у свим градовима у Србији, али највише у Шапцу, јер смо поносан град, и следимо свој пут.“
“Ово је чиста поезија духа, ослобођеног гравитационих средишта осећања, те вечито покретљивог у свим правцима. Њен израз је без боје, укуса и мириса. Али би врло неправедно било класирати је у „хладне“ (што је синоним измишљеног и лажног). Напротив. Што јој даје, истина не увек, ону основну убедљивост, то је присуство животног пулса и нужност да се само тако разиграна саопшти. Одмах сте начисто да ти неретко виртуозни ритмови нису пука мајсторија, но да дотичу са интуитивног извора. И ако вам се заврти у глави од претераних ђаволија и акробација мисли, њихов сопствени замах, јер су живе, превешће вас преко најопаснијих врлети. И стварање нових израза нужност је за Винаверову поезију; они управо и чине сву драж новости његових ритмичких полета. Ако где зазвуче на шегу, крива је мисао, јер се њој хтело. У том погледу Винавер стоји изнад Лазе Костића, коме је фалило музичко чувство. Ако се не може без нечега што ће бар личити на формулу, онда би се за Винаверову поезију могло рећи: апсолутна разиграност једне детињске ћудљиве мисли“.
(Момчило Настасијевић о “Чуварима света“)
“Винаверово схватање модернизма није могуће разлучити од хуманистички постављеног схватања уметности (уметност је најдубљи, најљудскији облик човековог испољавања), па ни од јасне представе о њеној улози, чак и сврси, умало не рекох мисији. У нашем добу сва та становишта су или теоријски проблематизована или оповргнута тржишно прагматичном праксом, ерго, смисао уметности није (више и само) у изражавању суштине него у њеној капитализацији, у намери да се „уметнички“ производ што боље прода, услед чега је поезија гурнута на маргину. Винавер је живео у временима када је вера у језик још постојала, стога је језик његова најфреквентнија и најомиљенија тема, он напросто еротски ужива у говору, у бутадама, у каламбурима, у прављењу речи, у њиховој музици, препушта се језику као једином стварном упоришту и забрану човекове среће. Ако је свет такав какав већ јесте, срећа се, код раних модерниста, била склонила у језик. Данас је ни ту више нема. И зато нам је тај Винавер тако потребан, и зато нам толико недостаје. Уосталом, сећамо се само оних који нам недостају“.
(Гојко Тешић)
ДОПИСАО РАБЛЕА
Раблеовом роману Винавер је дописао више од 100 страна, вођен идејом да дело треба преводити не буквално, него тако да се најбоље пренесе дух оригинала, али тадашње уредништво „Просвете“ избацило је тај додатак.
“Често су ме питали како је породица подносила жестоке нападе на Винавера. Био је у незгодним ситуацијама због књижевних текстова. Говорио је из дубоког убеђења и дубоког познавања ствари. Као неки висак за исказивање подобности режиму био је Винавер. Толико је жестоко нападан да је чудно откуд тим малим сејачима зла толико снаге да све то објаве. Винаверу се много претило, чак је било предвиђено да иде у затвор. Мали сејачи зла су једва чекали прилику да нешто напишу, а било је врло згодно напасти Винавера. Тако су улазили у повољан друштвени круг. И Винаверу је то било врло тешко. Умро је у шездесет четвртој години, у пуној снази духовној, физички врло исцрпен од немилосрдно вишегодишњег прогона. Дуго је остао у сенци, људи се нису усуђивали да објављују његове књиге, јер, подсетићу, он је 1952. године оптуживан да је пре рата радио у корист увођења профашистичког режима, да је пропагирао хитлеризам. То су биле заиста невероватне оптужбе. Треба све те људе који су били честити већ једном рехабилитовати и наћи начина да се до танчина објасни делатност тих малих па и великих сејача зла.“
Надежда Винавер
Станислав Винавер је рођен првог дана марта 1891. године у Шапцу, угледној јеврејској породици. Отац Арам је био лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Након основне школе уписао је Шабачку гимназију, а потом отишао у Београд, где је матурирао. Студије математике и физике уписао је на Сорбони, у Француској, којом остаје опчињен до краја живота. У Паризу упознаје Бергсона, који га је “за књижевност окренуо“, другује са Вандом Ландовском, познатом пијанисткињом из Варшаве, а математику му предаје Анри Поенкаре.
Тешко је описати Винаверово дело у неколико реченица, оно је толико бујно и разгранато да се опире свакој каталогизацији: “” новинар и сатиричар, преводилац са француског, немачког, руског, енглеског и шпанског језика, позоришни, ликовни, књижевни и музички критичар. Прву збирку песама „Мјећа“ објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника“, „Чувари света“, „Ратни другови“ и „Европска ноћ“ врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу“ означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе“, увод програмске књиге нове српске књижевности, „Громобран свемира“ први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке“ и „Немачка у врењу“ важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике“, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи“ и „Језик наш насушни“ есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ“, Раблеов роман „Гаргантуа и Пантагруел“, Гетеове „Јаде младог Вертера“, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка“, Твеновог „Тома Сојера“... Писао је у листу “Време“, „Прогрес“, „Зенит“, „Критика“, „Мисао“, „Политика“, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Тањуг“, а у часопису „Република“ три године је у рубрици „Београдско огледало“ описивао културни живот престонице.
Винаверов живот је такође био буран: после балканских ратова, учествовао је у Првом светском рату као један од 1.300 каплара, био је сведок Октобарске револуције, а потом и фашистичког спаљивања књига у Берлину. После дипломатске каријере, у Другом светском рату је био заробљеник немачких логора, да би све до смрти у Југославији остао идеолошки непожељан.
Као реформатор и велики познавалац српског језика, Винавер се залагао за језик који ће црпети богатство из живота, јер је сматрао да Вуков језик није подобан да изрази све потребе модерног човека. Константин Винавер је у једном интервјуу рекао да је основна преокупација његовог оца „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику.“
Био је сигуран у своју реформаторску мисију: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје,“.
Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.
М. Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa