VLADIMIR STANIMIROVIĆ (1881 ““ 1956)
STIHOVI ZA NEZABORAV
Navršilo se 60 godina od smrti Vladimira Stanimirovića. Ovih dana navršava se sto godina od dolaska na Krf srpske vojske
U sklopu obeležavanja stogodišnjice uspomene na Veliki rat, ovih dana se navršava tačno sto godina od dolaska srpske vojske i dela naroda na grčko ostrvo Krf. Ovo Ostrvo spasa, kako su ga Srbi nazvali, pružilo je sigurnost i priliku za oporavak iznurenim vojnicima koji su mesecima bili u povlačenju kroz Crnu Goru i Albaniju. Nažalost, iako na sigurnom, hiljade srpskih junaka nije uspelo da se oporavi i svoju smrt našlo je na samom ostrvu Krf, malom ostrvu Vidu i u dubinama Jonskog mora. Trajan beleg boravka srpske ekspedicije, ostavio je i jedan Šapčanin, kroz stihove koji će vekovima podsećati na tragičnu sudbinu srpskog naroda i države u Prvom svetskom ratu. Reč je o pesniku Vladimiru Stanimiroviću. Treba naglasiti da su u ovom, jednom od najvećih, ako ne i najvećem egzodusu jedne vojske, njenog rukovodstva i naroda u istoriji, učestvovali i drugi neznani i znani Šapčani. Pored Vladimira Stanimirovića, izazove Albanske golgote i prebacivanja na Krf, iskusili su i Mihailo Dunjić, Stanislav Vinaver, Mladen Đuričić, Rista Marjanović, Draža Petrović i brojni drugi.
Vladimir Stanimirović, rođen je 1881. godine u Šapcu, od oca Pavla i majke Jelisavete. Njih dvoje su osim Vladimira, imali još četvore dece, Dragutina, Ljubicu, Anku i Zoru. Njegov otac, Pavle, držao je trgovinsku radnju u šabačkom naselju Donji Šor, na mestu gde se nalazilo nekadašnje šabačko preduzeće GP “Izgradnja“, a danas se nalazi Gradska kafana. Učio je osnovnu školu u Šapcu (koja se tada nalazila kod crkve), a potom je školovanje nastavio u šabačkoj gimnaziji. Veliku maturu je položio u Beogradu, nakon čega je upisao pravni fakultet.
Prvi svetski rat, Vladimir Stanimirović, dočekao je kao deo Štaba Drinske divizije. Osetio je sve strahote povlačenja srpske vojske i naroda preko albanskih gudura, krajem 1915. i početkom 1916. godine. Dolaskom na Krf, svakodnevno postaje svedok muka i patnji velikog broja srpskih boraca. Svakodnevna umiranja, povećavala su i broj humki, pa su tela umrlih srpskih vojnika počela sa dereglijama da se izvlače van Krfa i ostrva Vido, i da se spuštaju u dubine Jonskog mora. U jednom trenutku, veliki broj srpskih boraca svoj večni mir našao je u grčkom selu San Matijas, udaljenom 20-ak km od grada Krfa, gde su vojnici spuštani u zajedničku grobnicu. Postoji tvrdnja da su Drinci (vojnici Drinske divizije), tražili da se sahrane na nekom mestu koje će ih podsećati na zavičaj, na voćnjake i kopno, a ne blizu mora. Tako je ova grobnica, u selu San Matijas na Krfu, jedno od retkih mesta odakle se more i ne vidi, a odakle čak i nemate osećaj da ste na ostrvu.
U vezi sa masovnim stradanjem srpskih vojnika, Štab Drinske divizije, čiji je Vladimir Stanimirović bio deo, raspisao je konkurs za tekst zapisa koji će govoriti o stradalnicima koji leže, sahranjeni u ovoj grobnici. Jedinu nagradu dobio je Vladimir Stanimirović, za potresne stihove.
Ovaj spomenik u San Matijasu, na Krfu, koji su ,,Drinci svojim drugovima“ (kako piše na spomeniku) namenili, podigli su preživeli vojnici i oficiri svojim umrlim i izginulim saborcima. Stihovi našeg sugrađanina najbolje su pokazali stradanje, ali i vitešstvo jedne generacije Srba, naših dedova i pradedova.
Vladimir Stanimirović, bio je istaknuti književni stvaralac, a ratno iskustvo koje je stekao tokom Prvog svetskog rata značajno je uticalo na njegov potonji rad. Na Krfu je bio saradnik Srpskih novina, koje su u tom periodu bile i službeno glasilo srpske države, ali i novine u pravom smislu reči sa raznim vestima, prilozima, pa čak i književnim tekstovima i kritikom. Kako je za vreme rata deo vremena proveo pri divizijskoj bolnici, zajedno sa još jednim istaknutim Šapčaninom, hirurgom dr Dunjićem, iskustva tamo doživljena ostavila su traga na pesnikovo stvaranje. Tako, 1920. godine, Vladimir Stanimirović, u časopisu Misao, objavljuje ,,Poljsku bolnicu“, dramsko delo u stihu, koje iako bez izrazitih dramskih elemenata nalazi svoj put do publike i repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu. Premijerno izvedena novembra 1920. godine, uzburkala je osećanja gledalaca još uvek pod utiskom minule ratne epopeje.
Nakon završetka rata, Vladimir Stanimirović, radio je u Direkciji železnice, a zatim i u Ministarstvu finansija nove države. Nastavio je sa književnim radom. Knjigu stihova, sa lirskim i ratnim pesmama, objavio je 1920. godine. Srpska književna zadruga je 1924. godine izdala dramatizovane stihove o prelasku srpske vojske preko Albanije pod imenom Izgnanici, albanska odiseja u tri dela. Tokom svog stvaralačkog rada, objavljivao je i bio saradnik mnogih listova i časopisa: Golub, Iskra, Bosanska vila, Brankovo kolo, Delo, Misli itd. Iza sebe je ostavio dve neobjavljene zbirke pesama ““ Palanka i zavičaj i Porobljeni zavičaj, kao i pozorišni komad Mali Radojica.
Prema svedočenju njegovih savremenika, Vladimir Stanimirović, je celog života živeo vreme ratnog patriotskog morala i njegovih normi. Njegova ljubav prema otadžbini bila je toliko prisutna i bezuslovna da je čak postala smetnja u svakodnevnoj komunikaciji, sa okruženjem u posleratnim izmenjenim uslovima. Takođe, u literaturi o Vladimiru Stanimiroviću, nalazimo da je u opisima onih koji su ga poznavali, važio za čestitog čoveka, bez poroka. Nikada se nije ženio. Živeo je vrlo oskudno i sam, umro je skoro kao samac. Umro je u Beogradu, 6. februara 1956. godine.
Navršilo se 60 godina od smrti Vladimira Stanimirovića. Ovih dana navršava se sto godina od dolaska na Krf srpske vojske. Dva događaja koja zaslužuju da se spomenu. Kada dođe sezona odmora, svake godine veliki broj naših sugrađana sve češće boravi na Krfu. Svima onima koji budu boravili na ovom ostrvu, tekst je još jedan razlog više da izdvoje malo vremena, i zbog Vladimira i zbog svih onih čije su kosti tu položene, da posete i San Matijas ... red je, da se ne zaboravi.
Prema svedočenju njegovih savremenika, Vladimir Stanimirović, je celog života živeo vreme ratnog patriotskog morala i njegovih normi. Njegova ljubav prema otadžbini bila je toliko prisutna i bezuslovna da je čak postala smetnja u svakodnevnoj komunikaciji, sa okruženjem u posleratnim izmenjenim uslovima.
Stanojevićevi stihovi sa grobnice u San Matijasu
Na humkama u tuđini
Neće srpsko cveće nići
Poručite našoj deci:
Nećemo im nikad stići.
Pozdravite domovinu,
Poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu
Neka ove humke budu.
Vladimir Stanimirović, rođen je 1881. godine u Šapcu, od oca Pavla i majke Jelisavete. Njih dvoje su osim Vladimira, imali još četvore dece, Dragutina, Ljubicu, Anku i Zoru. Njegov otac, Pavle, držao je trgovinsku radnju u šabačkom naselju Donji Šor, na mestu gde se nalazilo nekadašnje šabačko preduzeće GP “Izgradnja“, a danas se nalazi Gradska kafana. Učio je osnovnu školu u Šapcu (koja se tada nalazila kod crkve), a potom je školovanje nastavio u šabačkoj gimnaziji. Veliku maturu je položio u Beogradu, nakon čega je upisao pravni fakultet.
Prvi svetski rat, Vladimir Stanimirović, dočekao je kao deo Štaba Drinske divizije. Osetio je sve strahote povlačenja srpske vojske i naroda preko albanskih gudura, krajem 1915. i početkom 1916. godine. Dolaskom na Krf, svakodnevno postaje svedok muka i patnji velikog broja srpskih boraca. Svakodnevna umiranja, povećavala su i broj humki, pa su tela umrlih srpskih vojnika počela sa dereglijama da se izvlače van Krfa i ostrva Vido, i da se spuštaju u dubine Jonskog mora. U jednom trenutku, veliki broj srpskih boraca svoj večni mir našao je u grčkom selu San Matijas, udaljenom 20-ak km od grada Krfa, gde su vojnici spuštani u zajedničku grobnicu. Postoji tvrdnja da su Drinci (vojnici Drinske divizije), tražili da se sahrane na nekom mestu koje će ih podsećati na zavičaj, na voćnjake i kopno, a ne blizu mora. Tako je ova grobnica, u selu San Matijas na Krfu, jedno od retkih mesta odakle se more i ne vidi, a odakle čak i nemate osećaj da ste na ostrvu.
U vezi sa masovnim stradanjem srpskih vojnika, Štab Drinske divizije, čiji je Vladimir Stanimirović bio deo, raspisao je konkurs za tekst zapisa koji će govoriti o stradalnicima koji leže, sahranjeni u ovoj grobnici. Jedinu nagradu dobio je Vladimir Stanimirović, za potresne stihove.
Ovaj spomenik u San Matijasu, na Krfu, koji su ,,Drinci svojim drugovima“ (kako piše na spomeniku) namenili, podigli su preživeli vojnici i oficiri svojim umrlim i izginulim saborcima. Stihovi našeg sugrađanina najbolje su pokazali stradanje, ali i vitešstvo jedne generacije Srba, naših dedova i pradedova.
Vladimir Stanimirović, bio je istaknuti književni stvaralac, a ratno iskustvo koje je stekao tokom Prvog svetskog rata značajno je uticalo na njegov potonji rad. Na Krfu je bio saradnik Srpskih novina, koje su u tom periodu bile i službeno glasilo srpske države, ali i novine u pravom smislu reči sa raznim vestima, prilozima, pa čak i književnim tekstovima i kritikom. Kako je za vreme rata deo vremena proveo pri divizijskoj bolnici, zajedno sa još jednim istaknutim Šapčaninom, hirurgom dr Dunjićem, iskustva tamo doživljena ostavila su traga na pesnikovo stvaranje. Tako, 1920. godine, Vladimir Stanimirović, u časopisu Misao, objavljuje ,,Poljsku bolnicu“, dramsko delo u stihu, koje iako bez izrazitih dramskih elemenata nalazi svoj put do publike i repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu. Premijerno izvedena novembra 1920. godine, uzburkala je osećanja gledalaca još uvek pod utiskom minule ratne epopeje.
Nakon završetka rata, Vladimir Stanimirović, radio je u Direkciji železnice, a zatim i u Ministarstvu finansija nove države. Nastavio je sa književnim radom. Knjigu stihova, sa lirskim i ratnim pesmama, objavio je 1920. godine. Srpska književna zadruga je 1924. godine izdala dramatizovane stihove o prelasku srpske vojske preko Albanije pod imenom Izgnanici, albanska odiseja u tri dela. Tokom svog stvaralačkog rada, objavljivao je i bio saradnik mnogih listova i časopisa: Golub, Iskra, Bosanska vila, Brankovo kolo, Delo, Misli itd. Iza sebe je ostavio dve neobjavljene zbirke pesama ““ Palanka i zavičaj i Porobljeni zavičaj, kao i pozorišni komad Mali Radojica.
Prema svedočenju njegovih savremenika, Vladimir Stanimirović, je celog života živeo vreme ratnog patriotskog morala i njegovih normi. Njegova ljubav prema otadžbini bila je toliko prisutna i bezuslovna da je čak postala smetnja u svakodnevnoj komunikaciji, sa okruženjem u posleratnim izmenjenim uslovima. Takođe, u literaturi o Vladimiru Stanimiroviću, nalazimo da je u opisima onih koji su ga poznavali, važio za čestitog čoveka, bez poroka. Nikada se nije ženio. Živeo je vrlo oskudno i sam, umro je skoro kao samac. Umro je u Beogradu, 6. februara 1956. godine.
Navršilo se 60 godina od smrti Vladimira Stanimirovića. Ovih dana navršava se sto godina od dolaska na Krf srpske vojske. Dva događaja koja zaslužuju da se spomenu. Kada dođe sezona odmora, svake godine veliki broj naših sugrađana sve češće boravi na Krfu. Svima onima koji budu boravili na ovom ostrvu, tekst je još jedan razlog više da izdvoje malo vremena, i zbog Vladimira i zbog svih onih čije su kosti tu položene, da posete i San Matijas ... red je, da se ne zaboravi.
Prema svedočenju njegovih savremenika, Vladimir Stanimirović, je celog života živeo vreme ratnog patriotskog morala i njegovih normi. Njegova ljubav prema otadžbini bila je toliko prisutna i bezuslovna da je čak postala smetnja u svakodnevnoj komunikaciji, sa okruženjem u posleratnim izmenjenim uslovima.
Stanojevićevi stihovi sa grobnice u San Matijasu
Na humkama u tuđini
Neće srpsko cveće nići
Poručite našoj deci:
Nećemo im nikad stići.
Pozdravite domovinu,
Poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu
Neka ove humke budu.
D.Živanović, istoričar
Najnoviji broj
18. april 2024.
