Najbitnije je voleti svoj posao

Osoba za sve, desna rediteljeva ruka, organizator scenskog posla, čovek, u ovom slučaju žena iza kulisa koja čini sve da teče po planu i programu. Ona je Sofija Karajić, inspicijent i sufler u Šabačkom pozorištu. Ne vidimo je, ne čujemo, ali je itekako prisutna tokom cele predstave trajala ona sat, sat i po ili tri sata.
- Pozorište prvo treba da volite. Da nije te ljubavi ne bih mu bila posvećena četrdeset godina iako nije nimalo lak posao kako inspicijenta tako ni suflera. Nekada sam, dok nisu urađene kabine, bila i tonac ““ kaže Sofija koja već dvadeset godina brine o svemu što se dešava iza scene Šabačkog pozorišta.
Iako je bilo davno seća se i svojih prvih koraka dok je radila u Kruševačkom, a zatim i Užičkom pozorištu. Nimalo prijatan prvi kontak sa publikom nije je obeshrabrio u daljem radu.
- U pitanju je bio recital pretočen u predstavu „Smrt Smail-age Čengića“. Prvi posao i to suflerski. Igrali smo u Valjevu gde smo doživeli pravi fijasko sa decom koja su nas gađala nekim parama. Bili smo šokirani. Pogotovo ja. Tokom godina dešavale su se razne stvari. Na predstavi „Kosovski boj“ zapalio se šator tako da sam morala da uđem onako u privatnoj garderobi i ugasim ga. Bilo je hiljadu stvari od sitnica do povreda glumaca. Moraš brzo da reaguješ jer predstava mora da se nastavi. Dešavalo se da zbog povrede glumca prekinemo predstavu.
Dok celu predstavu od scene do scene nema u glavi nije sigurna u sebe. Potrebno je do tančina sve zapamtiti onako kako je reditelj zamislio.
- Kada reditelj završi svoj deo posla on ostavi inspicijentu predstavu da je zajedno sa glumcima i tehničkim delom neguje. Morate sve da proverite, od lične, scenske do krupne rekvizite. Sve mora da bude onako kako je reditelj zamislio i kako su glumci naučili jer oni sve što rade mizanscenski rade mehanički. U pitanju je jedan složen aparat, živa reč.
Sufler i akrobata
Ni suflerski posao nije ništa manje zahtevan. Potrebna je velika koncentracija i prisustvo od početka do kraja predstave.
Svaki tekst zna napamet. To ju je i jednom prilikom spasilo kada je zaboravila odštampani materijal pa je, zbog psihološke sigurnosti glumaca, u ruci tokom predstave držala tekst druge predstave. Ni akrobacija nije nedostajalo.
- Kada smo radili „Učene žene“ mizanscen je bio tako postavljen da su postojale određene blokade. Ređali su se tako da me nisu mogli videti. Morala sam da se popnem na stolicu kako bih prebacila tekst malo udaljenijim glumcima. Kada su mi videli kako stojim na toj stolici i sufliram umalo nisu „popadali“.
Ništa manje nije bilo zanimljivo ni u Pirotu na izvođenju „Đavolijade“.
- Provlačila sam se ispod neke konstrukcije i Miloš Vojnović, koji igra Krotkova, stajao je, govorio u bubicu i onda me ugledao na sasvim neočekivanom mestu. U trenutku sam uhvatila njegov iznenađeni pogled. Nastavio je dalje sa glumom, a ja sam se provukla i otišla do majstora za spuštanje zavese. Tako smo završili predstavu.
Predstava je kolektivan čin
U pozorištu funkcionišu kao jedna velika porodica. Ponekad ima razmimoilaženja u mišljenjima i stavovima, svađica, ali sve se brzo zaboravi.
- Prosto te predstava goni da svi budemo kao porodica jer je ona kolektivan čin. Ako nema toga nema predstave.
Svaki posao je zanat
U svom životu nikada ne bi menjala ništa. Krenula bi istim putem iako je njen posao veoma odgovoran, stresan i napet.
- Smatram da je svaki posao na svoj način zanat i da ga zanatski treba samo usavršavati. I posle toliko godina i dalje ne znam sve o pozorištu. Dolaze neki mladi ljudi sa drugačijim sistemom rada. Moraš da se prilagođavaš. Ne radi Nikita isto, ne radi Kokan isto. Uvek krećem od slova „A“ iako imam toliki staž. Moraš da se uklopiš u sve. I tehnologija se menja, napreduje. Učiš iznova i iznova, ali možda je zbog toga i zanimljivo. Pametan čovek uči, glup pamti.
Kad uđeš u pozorište prosto zaboraviš da imaš privatan život. Tako su me naučili. Sve se isključuje. Svi problemi, i lepe i loše stvari koje ti se dešavaju u privatnom životu prosto zaboraviš
Za pozorište je osnovna stvar da se voli. Da se voli posao kojim se baviš. Ako ga ne voliš sve ostalo je zanat. Sve može da se nauči. I gluma je zanat. Možeš ti da završiš deset akademija, ali ako zanatski ne radiš dobro tebi to ništa ne znači. Sve je zanat u suštini