MERA U VREMENU NEVREMENA

U vremenu današnjem, svedoci smo raznih, čudnih pojava na našim TV ekranima. Ne govorimo o rijalitima, nekakvim parovima i farmama, koji ostavljaju bez reči svakog, iole mislećeg čoveka. Mislimo na takozvane ili samozvane novinare - voditelje kojih je sve više, a koji misle da što su drskiji, to su bolji u poslu. Što češće sagovornika prekidaju, uskaču mu u reč, u želudac, zastaju u grlu, to su, misle, bolji novinari. Što su bezobrazniji, bez osećaja za meru, a o kućnom vaspitanju i elementarnoj pristojnosti da ne govorimo, to se više se kotiraju u oblacima samozaljubljenosti koja, ipak, lako isparava... Sve su ređi oni koji su zadržali skromnost, koji umeju da slušaju, a nije novinarstvo samo postavljanje pitanja, nego i umeće slušanja, koji sagovornika postavljaju u prvi plan, gde i jeste njegovo mesto, a ostaju, naizgled, u pozadini u kojoj imaju dobar pregled svega o čemu moraju da vode računa, a toga je mnogo, iako se ne vidi. Jedan od njih je Aleksandar Gajšek, autor i voditelj emisije „Agape“, koja se emitiju na TV Studio B više od jedne decenije, a kroz koju je prodefilovala plejada najumnijih duhovnika, umetnika, naučnika... Autor je knjige „10 godina Agape - antologija“ i „Agape antologija 2“, koju je, proteklog četvrtka promovisao u prepunom hramu Svete Trojice na Letnjikovcu.
- Od prve epizode serijala do danas sam ostao zbunjen interesovanjem za emisiju, mislio sam da je publika malobrojnija nego što je to pokazalo vreme i rejtinzi. Možda je početak bio težak i stresan, i dan danas se pitam da li sam ja dovoljno kadar da ugostim ljude o kojima imam najbolje moguće mišljenje. Za razgovore sa svojim sagovornicima se maksimalno pripremam, postavljam im najjednostavnije moguće pitanje, najprostodušnije, da bismo svi čuli mudre i smislene reči koje su, nažalost, prognane iz medija. Što više ljudi postavlja pitanje smisla, povećava se stepen sazrevanja svesti kod jednog naroda, a to je jedna vrsta napredovanja. Jeste proces oboženja individualna stvar, ali, što je više ličnosti koji sazrevaju, to je i stepen svesti viši i kvalitetniji je život, rekao je Gajšek.
Sveštenik Rade Petrović, starešina hrama, uručio je gostu diptih Hrista i Bogorodice u ime „najmlađe Crkvene opštine u eparhiji“, a o knjizi je govorio protođakon dr Ljubomir Ranković.
- U opasnim vremenima živimo. Tamo gde je potisnuta kultura, ugašena je svetlost, koja je simbol hrišćanstva.. „A svetlost se svetli u tami. I tama je ne obuze“. Onaj kome je Njegova svetlost potrebna, njegova emisija je „Agape“, rekao je Ranković.
Gajšek je otvoreno govorio o svom putu, ličnom i profesionalnom, sećao se vremena kada je kao mlad čovek od 24 godine besciljno živeo, nezadovoljan, bez namere da upiše fakultet ili da se zaposli, a onda je, jedan odlazak na Hilandar, a ubrzo potom, u manastir Sveti Prohor Pčinjski, sve promenio. Bolje rečeno, to je bio početak promene. - Čoveku je Hristos najbliži kada je u beznađu, kada se kreće kao “pile u krugu koji je opisan kredom“. Sve dok čovek ne postavi pitanje smrtnosti i smisla, nema puta ka Bogu.
Onda su do njega „slučajno“ došle knjige akademika Vladete Jerotića, sa kojim je uradio prvi intervju na Božić, 1997. godine. Trebalo mu je hrabrosti da to predloži uredniku, jer je u to vreme radio kao spiker. ““ Ne znam odakle mi snage i hrabrosti, odlučila je velika ljubav prema ovom poslu koju i danas osećam, a „savršena ljubav izgoni strah“.
Posetioci su skoro dva puna sata sa velikom pažnjom slušali gosta i postavljali mu pitanja, poneka baš lična, na koja je on sa lakoćom odgovarao.
- Život je lep i trebalo bi da mu se radujemo. Ako nismo obasjani radosnim osećanjem života, to ne znači da je život sam po sebi loš, već da mi nešto ne radimo kako bi trebalo.