Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • dinnpb 3.480 ▲ 1,61%
  • dnos 1.220 ▼ -2,94%
  • enhl 650 ▼ -4,41%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ▲ 1,94%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 688 ▲ 0,15%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -0,48%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(18. фебруар 2016.)
ИЗ ЖИВОТА ОБУЋАРКЕ ДРАГИЦЕ СИМИЋ

НАЈСРЕЋНИЈА СА ЧЕКИЋЕМ У РУКАМА

Драгица Симић није само жена која ради посао који најчешће обављају мушкарци, него и неко ко се са животним изазовима, којих није било мало, мушки борио.
Рођена је 5. маја 1962. године у Горњем Добрићу код Лознице. Прве две године Средње школе је завршила у Лозничкој гимназији, у првој генерацији усмереног образовања, а у трећој је уписала обућарски смер у Школи ученика у привреди у Шапцу.
- Одувек сам волела кожу. Имала сам два стрица која су се бавили обућарством, а ујак ми још увек ради као обућар, иако је у пензији и има 86 година. Сваки дан одлази у радњу, не може да остави чекић, каже Драгица.
По завршетку Средње школе, запослила се у „Цалу“ и ванредно уписала Вишу техничку обућарску школу у Београду. Завршила је у року, али никада није желела да ради као инжењер, не воли администрацију.
- Испуњена сам кад узмем кожу у руке да радим, да шијем, најсрећнија сам кад ми је чекић у руци. Можда је мало необично, али је то оно што волим и радим са љубављу. Можда су и гени одиграли своју улогу. За дивно чудо, нико од деце оба стрица и ујака није наставио са овим послом.
Драгица је у „Цалу“ радила петнаест година, а кад је фабрика затворена, запослила се у посластичарници „Стелина“. С обзиром да су је „колачили мање привлачили од ципела“, одлучила је да отвори самосталну обућарску радњу пре петнаест година.
- Кад једном почнете да радите посао који волите, никад не желите да изађете из њега. То је велика радост. У почетку су муштерије биле неповерљиве зато што сам жена, посебно мушкарци, а после су ми баш они доводили своје пријатеље и колеге са посла. Поред обућарског, почела сам, на иницијативу муштерија, да се бавим и кројачким послом. Коректно ја одрадим преправке, али најсрећнија сам кад ми дође ципела у руке, одмах видим шта би требало да урадим, да је залепим или прошијем, урадим флекицу или пенџету...
Има двокрако радно време са кратком паузом, ретко стигне да оде до куће, понекад се прошета да удахне мало ваздуха и враћа се на посао. Но, није увек било тако, било је много теже. Када се развела од супруга пре десет година, узела је само своје личне ствари и са троје деце, у 44. години, кренула испочетка.
- Нисам имала елементарне ствари, шпорет, веш машину, фрижидер, али сам имала подршку своје деце и помоћ пријатеља, Драгице и Мила, који су ми као род најрођенији... Одлучила сам чак и да подигнем кредит да купим кућу. Толико сам била упорна, да су ми у матичној банци рекли: „Дајемо вам кредит, надамо се и сви се молимо Богу да га отплатите“. За пет година сам успела да га вратим, никад ни један дан нисам закаснила са плаћањем рате. А поред мог посла, ишла сам да чистим кафиће, лекарске ординације, куће... Радњу бих затворала у седам, осам сати увече, отишла да очистим кафић, устајала сутра у четири ујутро, очистила други кафић и долазила да радим. Тих пет година је била баш велика борба, али, успели смо да изађемо из кризе.
Нико од троје деце није наставио да се бави обућарским занатом. Ћерка Живка ради на броду у Америци, старији син Марко је покушавао, „али му није ишло од руке, за то човек мора да се роди“, а млађем сину Вукоју је ишло, али није био вољан, „није имао љубави према том послу“.
- Нисам хтела да утичем на децу да раде нешто што не воле. Нема успеха ако човек ради нешто што не жели, никада не може да га одради како би требало.
Драгица каже да не разуме људе који само седе код куће и кукају како су тешка времена, како немају посао, а не предузимају ништа.
- Јесу кризна времена, ја радим посао у ком увек неки динар капне, у последње две године то није оно што је некад било, али, капне... Има много тога што може да се ради, а ниједног посла који је поштен човек не би требало да се стиди. Ако хоћете да радите, наћи ћете посао, само треба засукати рукаве.
Највећи понос јој је што је децу извела на прави пут, што им је усадила радне навике и што су постали честити људи - То не може да се опише, то је нешто огромно, мој највећи успех, каже кроз сузе.
Пре три године у Драгичин живот је ушла још једна радост, унучица Елена, „дивно створење које јој је подмладило душу“.
Несаломљив дух ове жене можда понајбоље описује ситуација у којој се нашла кад је отишла у болницу због рутинске операције, која се искомпликовала. Добила је сепсу и живот јој је висио о концу. Лекар јој је рекао да „очигледно није било суђено да иде горе“, а она каже - Победила је воља, жеља за животом, да останем и да се борим.
М.Филиповић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa