Čovek tim

Ja sam pobednik! Bolji sam od drugih, brži, jači, spremniji, odlučniji, sve.
Verovatno sam i više želeo pobedu od ostalih, naviknutih da pobeđuju. Od onih koji su pomislili da će već po inerciji i bez nekog preteranog truda, rutinski ponovo osvojiti ono za šta su bili u zabludi da im bespogovorno pripada.
Budale!
Zbunjeno su posmatrali moj trijumf i dalje nesvesni u čemu su pogrešili, ubeđeni u svoju bezgrešnost. Otegle su im se vilice dok su glupo blenuli u mene dok visoko podižem trofej koji sam toliko žarko želeo. i u tom trenutku, dok mi je pobednički pehar čvrsto u rukama, u trenutku u kome nema dileme da sam apsolutni šampion, dominantna figura i novi vladar, u meni se rađa neočekivano pitanje : “U jebote, šta sad?“
“Pa ja sam navikao da jurim za tim mehaničkim zecom. Toliko sam ga dugo jurio da sam već i izgubio iz vida mogućnost da ga jednoga dana zaista i uhvatim.“
Da li je toga dana mehanički zec bio nešto sporiji, a ja nešto brži ili je ....a biće ipak da je to...mehanizam već uveliko istrulio, pa je i zec posrnuo kao kolateralna šteta trulog mehanizma, tek evo mi ga ovaj trofej s kojim ne znam ni kud ću ni šta ću.
Odlučujem se zato na jedino moguće.
Iako mi je trofej već u rukama, nastavljam da radim jedino što umem ““ da se borim za trofej.
Sam igram utakmicu u kojoj sam već pobedio.
Protivnici su se već odavno povukli sa terena, poskidali su dresove koje nisu pošteno ni natopili znojem, presvukli se, otišli kućama i mogu mirno da posmatraju meč u kome više ne učestvuju.
Moji saigrači su na klupi za rezervne igrače.
Pravilno procenjujem da nema potrebe da ih ubacujem u igru.
Ako ćemo iskreno i ne može se baš bog zna šta ni očekivati od njih.
Naime ja sam i golman i odbrana i vezni red i napadač. Ja sam kapiten i trener. Ako zatreba ja sam i fizioterapeut, i ekonom i direktor stadiona. i šišam travu. I cepam karte na ulazu.
Ja sam i sudija.
I presudio sam da se utakmica mora nastaviti.
Nema poluvremena i nema tajm auta.
Od ranog jutra pa do duboko u noć prolivam litre premijerskih suza i premijerskog znoja, borim se srčano, uklizavam, šaljem iz faze odbrane duge lopte ka protivničkoj polovini, onda trčim koliko me noge nose ne bih li prihvatio loptu koju sam sam sebi poslao i hitam ka golu.
Pucam u prazan gol i pogađam.
Žurim da vratim loptu na centar pa opet.
Baš neobična utakmica.
I ovim mojima na klupi je malo čudno, ali ko sme šta da mi prigovori?
“Ćuti sedi, bitno je da pobeđujemo“.
Moji navijači su u transu. Vođstvo je sve ubedljivije i ubedljivije.
Disciplinovano navijaju kad god se za to ukaže potreba.
Ovi protivnički tu i tamo nešto doviknu, više reda radi opljunu, ali sve ih je manje i manje.
I zanimljivo, ovi najgrlatiji jedan po jedan nestaju sa stadiona. E sad, dal su nešto neprikladno skandirali, pa su udaljeni, ili su sami otišli jer vide da nema smisla više navijati, tek...gotovo da se ništa više i ne čuje sem ovih što pevaju meni u čast.
Zadihan i umoran, ali i odlučan da nastavim, prekidam igru tek da bih dao izjavu za novine i televiziju.
Iako je očigledno koliko sam znojav, ne propuštam priliku da iscedim dres i kažem “evo znoja mog“.
Iako svi vide da sam jedini na terenu, uvek istaknem da sam ne samo postigao, već i namestio gol.
Iako protivničkih navijača više nema, i dalje se žalim na njihove sramne i uvredljive navijačke pesme, usmerene direktno protiv mene i moje porodice.
Moj dragoceni trofej, moj sveti gral, blista na postolju svega par metara od aut linije.
Pomisao da ostanem bez njega, nepodnošljiva je.
Dok se reflektori polako gase, u gluvo doba noći, sada već skoro u mrklom mraku, jurišam ka golu protivnika. Dezorijentisan i na izmaku snaga, bez podrške tima koji bi me usmerio na pravu stranu, zaboravljam koji je protivnički gol a koji moj.
Sva sreća pa nikoga nema na stadionu da primeti da sam počeo da dajem sve više i više ““ autogolova.