OD ZASAVICE DO ŠAPCA
PUT JEDNOG SARKOFAGA
Mnogi naši sugrađani nisu upoznati sa podatkom da se u Šapcu, od početka osamdesetih, nalazi sarkofag iz rimskog perioda. Imao je čudan put od Zasavice, sela u kom je pronađen, do Narodnog muzeja, ispred koga je bio postavljen desetak godina, potom je premešten u dvorište Dunjića kuće, a odnedavno se nalazi u dvorištu Šabačke gimnazije.
- Sve je počelo od prijateljstva istoričara Milivoja Vasiljevića i mog oca, Ivana Savatića. U vreme kad su prikupljali materijal za knjigu „Mačva, istorija i stanovništvo“, moj otac je rekao da se u Zasavici, na imanju njegovog oca Dimitrija nalazi grobnica iz rimskog perioda. Nadao se da će ta grobnica biti postavljena u selu, bio je iznenađen kad je video da je preneta u Šabac, a kada je, devedesetih godina, premeštena u dvorište Dunjića kuće, srećan što se deo njegove voljene Zasavice nalazi u blizini naše kuće. Nije bila adekvatno obeležena , tako da niko nije znao o čemu se radi, deca su je išarala, tretirana je bez ikakvog poštovanja, koje zaslužuje ne samo kao grobnica, nego i kao istorijski spomenik, kaže arhitekta Aleksandra Savatić.
Istoričarka Svetlanka Milutinović seća se uzbuđenja sa kojim je učestvovala u iskopavanju sarkofaga, u aprilu 1981. godine.
- Nije to bilo jednostavno ni iskopati, ni doneti. Pomogli su nam iz Elektrodistribucije, angažovali su terensko vozilo, na koje smo ga utovarili i dovezli u Šabac.
Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici nije bio zainteresovan za njega, u dvorištu imaju Lapidarijum sa brojnim rimskim kamenim spomenicima, što je logično, s obzirom da je na tom prostoru bio Sirmijum, jedan od većih centara negdašnjeg Rimskog Carstva. Prema mišljenju stručnjaka, sarkofag datira iz trećeg, najkasnije četvrtog veka, jer je u tom periodu to bio karakterističan način sahranjivanja u našim krajevima, koji su bili pod uticajem Rima.
- Krov je na dve vode, ima duple akroterije na uglovima, potpuno je ravan, nema specijalnu dekoraciju. Da je bio neko imućan i visokog statusa, verovatno bi bio više ukrašen, možda bi bila izabrana i neka druga vrsta kamena. Ovde je mogao da bude u pitanju prosečan, skromni pripadnik rimskog nobiliteta, ili imućniji pripadnik domaće zajednice, ilirskog plemena, koji je prihvatio rimske običaje, kaže arheolog Gordana Ković.
Zanimljivo je da je, ubrzo pošto je Ivan Savatić „promenio svet“, sarkofag prebačen iz dvorišta Dunjića kuće u dvorište Gimnazije, tik uz Muzej. Da li je to adekvatno mesto?, pitali smo stručnjake.
- Mi mislimo da je to pravo mesto za njega. On jeste neka vrsta grobnice, ali u pitanju je kulturno dobro. Kada dođu posetioci u Muzej, imaju priliku da vide tri različita načina sahranjivanja ““ nadgrobnu stelu, olovnu urnu i sarkofag. Za nas je od posebnog značaja činjenica da mnogi gradovi poput Šapca nemaju sarkofage, oni se mogu videti u većim centrima bivšeg Rimskog Carstva, ističe Kovićeva.
U Muzeju su nam rekli da na proleće planiraju da skinu patinu sa kamena i uklone grafit, sliku našeg mentaliteta.
- Sve je počelo od prijateljstva istoričara Milivoja Vasiljevića i mog oca, Ivana Savatića. U vreme kad su prikupljali materijal za knjigu „Mačva, istorija i stanovništvo“, moj otac je rekao da se u Zasavici, na imanju njegovog oca Dimitrija nalazi grobnica iz rimskog perioda. Nadao se da će ta grobnica biti postavljena u selu, bio je iznenađen kad je video da je preneta u Šabac, a kada je, devedesetih godina, premeštena u dvorište Dunjića kuće, srećan što se deo njegove voljene Zasavice nalazi u blizini naše kuće. Nije bila adekvatno obeležena , tako da niko nije znao o čemu se radi, deca su je išarala, tretirana je bez ikakvog poštovanja, koje zaslužuje ne samo kao grobnica, nego i kao istorijski spomenik, kaže arhitekta Aleksandra Savatić.
Istoričarka Svetlanka Milutinović seća se uzbuđenja sa kojim je učestvovala u iskopavanju sarkofaga, u aprilu 1981. godine.
- Nije to bilo jednostavno ni iskopati, ni doneti. Pomogli su nam iz Elektrodistribucije, angažovali su terensko vozilo, na koje smo ga utovarili i dovezli u Šabac.
Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici nije bio zainteresovan za njega, u dvorištu imaju Lapidarijum sa brojnim rimskim kamenim spomenicima, što je logično, s obzirom da je na tom prostoru bio Sirmijum, jedan od većih centara negdašnjeg Rimskog Carstva. Prema mišljenju stručnjaka, sarkofag datira iz trećeg, najkasnije četvrtog veka, jer je u tom periodu to bio karakterističan način sahranjivanja u našim krajevima, koji su bili pod uticajem Rima.
- Krov je na dve vode, ima duple akroterije na uglovima, potpuno je ravan, nema specijalnu dekoraciju. Da je bio neko imućan i visokog statusa, verovatno bi bio više ukrašen, možda bi bila izabrana i neka druga vrsta kamena. Ovde je mogao da bude u pitanju prosečan, skromni pripadnik rimskog nobiliteta, ili imućniji pripadnik domaće zajednice, ilirskog plemena, koji je prihvatio rimske običaje, kaže arheolog Gordana Ković.
Zanimljivo je da je, ubrzo pošto je Ivan Savatić „promenio svet“, sarkofag prebačen iz dvorišta Dunjića kuće u dvorište Gimnazije, tik uz Muzej. Da li je to adekvatno mesto?, pitali smo stručnjake.
- Mi mislimo da je to pravo mesto za njega. On jeste neka vrsta grobnice, ali u pitanju je kulturno dobro. Kada dođu posetioci u Muzej, imaju priliku da vide tri različita načina sahranjivanja ““ nadgrobnu stelu, olovnu urnu i sarkofag. Za nas je od posebnog značaja činjenica da mnogi gradovi poput Šapca nemaju sarkofage, oni se mogu videti u većim centrima bivšeg Rimskog Carstva, ističe Kovićeva.
U Muzeju su nam rekli da na proleće planiraju da skinu patinu sa kamena i uklone grafit, sliku našeg mentaliteta.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
